Почетна / Колумне / Како гледати своја посла

Како гледати своја посла

Многи код нас верују, не без разлога, да за западне пријатеље можеш бити добар Србин једино ако папагајски понављаш да смо ми Срби примитивци, ниткови, преваранти, па и ратни зликовци. На то ће добронамерни и цивилизовани саговорник одговорити са олимпијских висина: „Па и није баш све тако. Ето, и ви сте свет! И ви сте људи!“

Верујем да делим мишљење читалаца када кажем да је наша политичка стварност највећим делом – суморна. Србија је изложена низу понижења и уцена од стране евроатлантских партнера, а ту врсту лицемерја обичан човек (тј. нормалан човек) тешко може да поднесе. С друге стране, мржња која се негује и подстиче између опозиције и власти узела је застрашујуће размере, што би се и могло прихватити када би им циљеви били дијаметрално супротни. Али је тешко разумети тако висок степен мржње, цинизма и беса  ако се зна да и једни и други, декларативно, теже истим циљевима: европским вредностима, тржишној капиталистичкој привреди и чланству Србије у ЕУ (а можда и у НАТО-у).

Преузимајући пароле једни од других, они воде огорчену борбу за лидерство на европском путу, а посебно на путу за брзо „свеобухватно и коначно решења косовског питања“, срамотно се улагујући бриселским, берлинским или вашингтонским господарима судбине Србије. Нормалан (обичан) човек могао је да закључи да и власт и опозиција на маре баш много за своје прокламоване политичке циљеве, а далеко више „гледају своја посла“, меркајући личне користи – капитале и некретнине које би, у својству компрадора, могли да присвоје у процесу транзиције и реформе. Осећајући одређену врсту гађења, обичан (нормалан) човек пожели да и сам „гледа своја посла“ и да се изолује од утицаја политичког живота. Али како?

Колаборација
М. Данојлић, у „Печату“ бр. 529 (20. јул), препоручује: „Не очајавај, ради!“, али је и сам свестан невеликог домета свог савета. Шта и како радити у понижавајућим условима, када се од мислећег и друштвено ангажованог човека готово императивно захтева да се укључи у токове мржње и аутошовинизма? Колаборација са евроатлантским господарима захтева велику дозу самопрезира. Многи код нас верују, не без разлога, да за западне пријатеље можеш бити добар Србин једино ако папагајски понављаш да смо ми Срби примитивци, ниткови, преваранти, па и ратни зликовци. На то ће добронамерни и цивилизовани саговорник одговорити са олимпијских висина: „Па и није баш све тако. Ето, и ви сте свет! И ви сте људи!“ Мада се подразумева да смо далеко од – изузетних.

Гледати своја посла! И улагивати се странцима, да бисте тог посла имали више, или да бисте га уопште имали. Бити задивљен евроатлантским вредностима, бити пун разумевања према свакој врсти (евроатлантског) уживања: индустрији забаве и секса, индустрији коцке, па и према индустрији дроге, једном од великих „бизниса“ савременог света. Али од дивљења много је битније да покажете искрени презир према свему што је наше. Домаће капиталисте морате сматрати похлепним крвопијама, док, за вас, западни инвеститори морају бити предузимљиви послодавци, подстакнути радиношћу и другим протестантским начелима.

Емиграција
Ако вам је тешко да гледате стране господаре у сопственој земљи – можете се одлучити да одете код њих. Парадоксална искуства становника Блиског истока (али и других подручја) веома су поучна. Пошто су НАТО савезници разорили, санкцијама и бомбама, њихове привреде и изазвали низ хуманитарних катастрофа, блискоисточни невољници потражили су уточиште – у земљама НАТО-а. Звучи парадоксално. Али лидери ЕУ показују разумевање за патње имиграната. А то важи и за српске економске емигранте, који желе да оду из санкцијама разорене Србије.

Не треба објашњавати степен равноправности имиграната са грађанима староседеоцима. Вероватно је да ће имигранти имати значајну улогу у (евентуалном) поновном војном продору Слободног света на Исток, „ради преузимања сибирских ресурса, који су баштина целокупног човечанства“, као што данас имигранти у САД имају значајну улогу у јединицама НАТО-а на светским бојиштима.

Акција?
Гледати своја посла! Бежати од сопствене савести (у колаборацију) или из сопствене земље (у емиграцију)? Изоловати се? Да ли је то могуће? Како кренути у сусрет будућности, како утицати на ту будућност? Можда вам пада на памет револуција? Поуке скоријих бунтова, са скромним резултатима, не уливају наду, а револуционари преваранти (сетите се 1968) лако се претварају у своју супротност. И све су бројнији.

Истинска револуционарна активност захтевала би чвршћу идеолошку основу, као и висок степен међусобног поверења револуционара активиста. Да ли мислите да су ови услови испуњени? Свет је можда на прагу једне нове идеологије, ослоњене на тржишни либерализам, с једне стране, и нови облик комунизма, с друге стране.              

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *