ЕМИР КУСТУРИЦА – Моји поводи су увек људски

Ексклузивно за Печат са 75. Венецијанског фестивала

Разговарала Дубравка Лакић

У свету лопова, битанги, сецикеса и разбојника одједном неки тип вози „бубу“, плаћа свој бензин, учи људе како треба унапредити пољопривреду, најсиромашнијима даје највећи део плате и уопште се не осећа онако како га новине дефинишу. Мухика није најсиромашнији председник на свету. По његовој перцепцији живота он је најбогатији

Емир Кустурица поново се вратио на „место злочина“, на Лидо и Венецијански фестивал на којем је освојио и своју прву велику филмску награду, „Златног лава“ за дебитантски дугометражни филм „Сећаш ли се Доли Бел“. Сада је то учинио с дугометражним документарним филмом „Ел Пепе, један узвишен живот“, о Пепеу Мухики с којим се заједно поклонио публици и стрпљиво одолевао налетима новинара, камермана и фото-репортера.
У разговору специјално за „Печат“ говори о свом филмском и личном јунаку као човеку који је довео нови тип мишљења, који је живео и живи у складу са својим идеалима и у складу с природом, учинивши само добра уругвајском народу на чијем је челу био до 2015. године. Поетски филм о човеку и политичару који је заслужио поезију, да буде опеван као посебна фигура овог нашег доба…

Ово не говорим само зато што сам жена, овај филм је препун емоција које сте успели да уткате у сваки његов део?
А знате зашто? Зато што он (Пепе) генерише емоцију и он је жртвовао свој живот, као што су некад у манастире ишли, и као што су се језуити верали по оним стенама да донесу нови тип мишљења. Он је заправо мисионар социјализма који је свој живот жртвовао у време затвора. При томе, он ми је близак. У сцени када улазимо у банку коју је пљачкао у време герилског рата, и када каже да те у њој (банци) могу респектовати једино ако у њу уђеш с калибром 45, његов осмех говори да је дечак који је лако и радо прелазио границе. Међутим, тај прелазак границе није био да се купи кокаин и да се живи у харему, него да се из перспективе досељеника и човека који је волео базичну идеју о животу, коју он сада често спомиње, све то претвори у добро свих. Е, сад, шта је ту је, он је једна идеализована форма која на сваком кораку свог живота оставља привлачне трагове. У свету лопова, битанги, сецикеса и разбојника одједном неки тип вози „бубу“, плаћа свој бензин, учи људе како треба унапредити пољопривреду, најсиромашнијима даје највећи део плате и уопште се не осећа онако како га новине дефинишу. Он није најсиромашнији председник на свету. По његовој перцепцији живота он је најбогатији. Зашто? Зато што он није материјално одређен, а при томе његова религиозност је једна врста пантеизма. Дакле, Спинозине идеје да је човек природни изданак и да се ти кругови свеопштих идеја о човеку морају тражити у директној вези с природом. Пошто долази из те природе, он се тако и понаша.

Његова прошлост је необична?
По књигама које сам о њему прочитао био је веома опасан тип. Када је био у затвору, а држали су га у војним затворима, он је два-три пута звао на двобој пуковнике који су их мучили. Он о томе не воли да прича, а на срећу то је испливало у филму у сцени када типа који га вербално напада у кафани каже: Шта си ти, цар Монголије, п… ти материна!
Та се сцена спонтано догодила?
Да, да. То је био неки ручак, а знаш како је у свакој кафани када уђе неки познати човек, увек се нађе неки да му као ј… мајку. Пепе по свему означава највеће достигнуће Уругваја, који јесте мала земља, ограничена својом позицијом, и паметан тип који је нашао компромис са Америма који га нису дирали, него су дали да реализује оно што је наумио.

Због чега је он у Латинској Америци био изузетак?
Мислим да је он њима одговарао због те његове дозволе геј бракова и свих нових симптома уважавања мањина и тако даље, али вероватно и неким дубљим захватима о којима не треба да причамо, није то важно. Важно је да је он од њих добио легитимацију да може да развија земљу. А још важније од тога – злоупотреба положаја је карактеристика новог века. Они сви злоупотребљавају положај и тај положај постаје после тога неодржив или одржив онолико колико та социјална компресија траје. Док једном не пукне. И зато сам рекао да бих волео да сам имао пријатеље међу политичарима, имам их и сада, али никада нисам имао толику наклоност према неком – и људски и политички – као према Мухики.

Имали сте и према Марадони?
Према Марадони, јер је пркосио својом позицијом и није био глупа тркаћа кокош која за огромну лову трчи. Када гледам данас овог Роналда, ухвати ме нека туга. Тако добро игра фудбал, а у ствари не служи ничему другоме него да трчи за лоптом и да је кљуца ко кокош.
Добро де, има вероватно и неког секса, леп је ко лутка?
Ха-ха! Али зато и не даје голове!

Кажете за Мухику да није материјалан човек, а ви?
Па, ја сам материјалан у оном смислу у којем сам дошао у недођију и од недођије направио дестинацију. Све паре које зарађујем не остају у мом џепу, него се само унапређује оно што је удомаћило два фестивала, много семинара и с друге стране, захваљујући превасходно Додику, и Андрићград који је постао споменик културе за коју ни у Европи више немају смисла и чији је опстанак директно везан за случајност, а никако за законитост. Грчка митологија и хришћанска култура која нас је учинила оваквим какви јесмо заправо је укрштена тамо са одређеним оријенталним мотивима, и направљен је градић који треба да сведочи о томе како смо могли да живимо. А не да би Вишеград био назван „касаба без трамваја“, за разлику од Сарајева, који има трамвај. Сада је то постао град који практично има све симптоме свега онога што је медитеранска и уопште хришћанска култура наметнула у свим деловима Европе, изузев те рупе која је постојала у Босни и Херцеговини.

Када смо разговарали о оној, мени најдражој сцени из филма, како Мухика види решење разних светских проблема – када богати не би трпали све себи у џеп – рекли сте ми да је он утописта. А јесте ли ви, заправо, утописта?
Многе ствари сам тамо применио, и на Мокрој гори и у Андрићграду. Мислим да би Србија могла да напредује лако када би имала девет опуномоћеника, девет губернатора или људи којима би била дата могућност да је развијају. Ми смо развили Мокру гору до оне тачке до које може приватно лице да уради. Ми смо Мокру гору довели у ред и тамо се добијају грађевинске дозволе, за разлику од Златибора и других споменика црним парама или парама које су настале деведесетих. Мокра гора је остала заштићено добро које има инфраструктуру као ниједна планина у Србији, као мало која у Швајцарској. Недођија је постала дом за све највеће ауторе света и највеће извођаче класичне музике, тако да то у ствари и јесте био мој одговор на оно што сам приметио код Мухике. Сав новац који сам узео из једне гране вратио сам у један простор, за разлику од многих који су из Србије испумпавали све паре и одводили их у иностранство. Но такви су достигли критичан моменат, изузев Додика који је несебично готово сваку акцију у Републици Српској унапређивао и чак личним примером помагао. Он је позитиван пример неког ко је хтео да унапреди своју средину и то је успео. Знате ли ви шта значи да се у Бањалуку може доћи ауто-путем? То нисам могао ни да замислим. Има ту још милион симптома, међу њима и Андрићград као можда најзначајнија заједничка инвестиција, заједнички пројекат Републике Српске и Србије.

Значи, у свету има још добрих примера међу владарима осим Мухике?
Има у свету добрих типова. У Србији је проблем то што величају сваког који дође, па кад оде, говњивом мотком хоће да га умлате. И ту је актуелност овог мог филма. Треба да га погледају у Србији зато што није било председника или премијера с којима нисмо тако поступили. Једног смо испоручили Хагу, другог смо убили, трећег смо оптужили да је палио амбасаде, четвртог смо оптужили да је био мртви манекен и да је био председник за жене, а не за читаву Србију и да је упропастио војску и тако даље. Вучића смо дочекали оберучке, е сада је питање шта ће бити у наставку и да ли ћемо остати неутрални и да ли ће Србија наставити да гради путеве које је он започео да гради и што је добра страна његове активности. Ако сада отвори сто километара пута до Чачка, то ће бити први пут после друга Тита да неко учини нешто инфраструктурно таквих димензија.

Стално се нешто „парчате“ у политику, један хрватски новинар вас је назвао „тужним пајацем псеудополитичке амбиције“, рекао да сте „завршили на црвеном тепиху са генералима, патријарсима и очевима нације“ и да сте „привезак ратних профитера и кућни забављач очева нације“?
Чуо сам за то. Седео сам ја с њиховим Хрватима из Љубушког који другачије говоре. То што говори неки испражњени метак из „Јутарњег листа“, то само иде у прилог томе да ја мислим да су њихови поводи увек политички, а моји поводи су увек људски. Тако да моје бављење политиком и евентуално коментарисање или учествовање у помоћи неком да победи уопште није псеудо, него стварно. То су мерљиве победе биле.

Ви јесте политичка животиња?
Па, јесам као и многи други. Као и тај што пише против мене. Једино што он нема дело иза себе, а ја имам. И ту се страшно разликујемо и утолико му падају теорије, и расипају се као говно у прашини.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *