Почетна / Интервју / Др Часлав Оцић: Убили су Бога, сад убијају човека

Др Часлав Оцић: Убили су Бога, сад убијају човека

Слаби су изгледи да за нашег живота видимо крај светске економске кризе. Криза је фактички постала перманентно стање на које се треба привикавати. Томе служе различити ријалитији. Постмодернистичка идеологија све то релативизује, све вредности поравнава, и деконструишући прошлост и садашњост, припрема нас за постхуману (или: постхумну) будућност

Разговарала Невенка Стојчевић Фотографије Милан Тимотић

У ери глобалне цивилизације глобални моћници интензивирају рад на својеврсном историјском инжењерингу – безусловна заповест новог Правила службе која гарантује опстанак и ширење те цивилизације у знаку је Капитала и гласи: аутентична политика и култура не смеју да стоје на путу економској експанзији транснационалног капитализма. И по цену саморазарања ове цивилизације, којој је изгледа то иманентно, јер апсолутна, глобална турбокапиталистичка цивилизација бори се против свега што је у основи сингуларно, аутентично: против нације и националне државе, против права, против науке, против васпитања и образовања, против породице, против вере, против традиције уопште, па и против рада

Академик, доктор економских наука Часлав Оцић, предавач макроекономике, институционалне економике, економике ЕУ, геоекономике, етнополитике на универзитетима у Србији, али и Немачкој, Јапану и Русији, пролетос је смењен с места секретара Одељења за друштвене науке САНУ. У разговору за „Печат“ академик Оцић се критичким тоном, због кога је постао persona non grata у кровној научној националној институцији, осврће на стање у Србији и Академији, и упозорава на опасне правце којима Србија и њена наука срљају под „кишобран“ глобалног света и његове економије у неизвесну будућност.

 Ви сте, господине Оцићу, из четвртог покушаја разрешени дужности секретара Одељења за друштвене науке САНУ, које је и иначе маргинализованo јер је у последњих 15 година добило само једног члана. Зашто је важно, бар званично најелитнијој српској институцији, САНУ, да уклони баш вас, свакако једног од наших значајнијих научника?

То се догодило само мојом „грешком“, објављивањем књиге Спорови о будућности Србије и САНУ. Шта и како даље? Други део: Истина и слобода (ИСТЕР и 4СЕ, Београд, 2018 – скраћено БС2), из које је постао видљив делић процеса „постмодернистичке“ деконструкције САНУ: у визији њених „реформатора“ она треба да промени агрегатно стање, од (предмодерног) чврстог у (модерно) течно а потом у (постмодерно) гасовито, другим речима да „испари“, односно да се трансформише у невладину организацију, вероватно сорошевског типа, с обзиром на степен инфилтрације сорошевских манира – и пројеката! – у САНУ у последње време. Или да се деградира у једну од многих струковних академија, што се види из све бројнијих научностручних скупова које „осмишљавају“ председник САНУ Владимир С. Костић и дописни члан Александар Ђ. Костић на којима, поред озбиљних научника што изгледа ту служе само као смоквин лист, учествују – чак држе уводна слова – партијски и НВО активисти (боркиње и борци за разна права), експерти, менаџери, идеолози… То се помодно зове: „отварање Академије“, „мултиперспективност“, „нове вибрације“ и сл.

Највише ме погађа то што ми у Академији не дају да радим. Не погађа ме уопште што сам макнут с места секретара Одељења друштвених наука. Ту дужност нисам ни желео: и претходни секретар Одељења академик Данило Баста, после оставке 2015. због тога што нико на изборима за нове чланове САНУ није примљен у наше одељење, а и ја као кандидат за новог секретара нудили смо на скупу Одељења академику Чавошком да замени колегу Басту, он је то одбио, уз врло занимљиво образложење. После се предомислио… У мом кратком излагању („Зашто ме смењују“, БС2, стр. 193) наведено је подробније зашто сам макнут у монтираном политичком процесу 22. јуна 2017, за који се у Академији одомаћио израз „Осма седница“. Разлози нису личне природе како би се то могло закључити из денунцијантског и клеветничког писма дописног члана Александра Ђ. Костића које је послужило као основни „доказни“ материјал на том суђењу секретару једног одељења САНУ, феномену незабележеном у историји САНУ и њених претходника. А можда и у историји европских и светских академија наука. Ја сам ту само „мања“ колатерална штета у борби која се последњих деценију и по, мање-више у потаји, али у последње време и врло осионо, води у Академији: застрашују се људи, уцењују пре свега избором у звање редовног члана, здравственим услугама, или на разне начине придобијају, „стимулишу“ да подрже пројект урушавања, односно (само)укидања Академије. Најпре, смањењем броја чланова Одељења друштвених наука, па других одељења хуманистике и уметности. Ту су већ постигнути „завидни“ резултати: у одељењима друштвених наука, историје, језика и књижевности, те музичке и ликовне уметности свега је трећина чланова САНУ, док су две трећине у одељењима природних, техничких и медицинских наука.

Да би се тај циљ постигао, нису бирана средства: анонимна писма, прљаво лобирање, али и пропрано, умивено лобирање звано дружење (!?) – таквих дружења у последњих годину дана било је четири, у септембру и октобру биће још четири, верујем овога пута уз присуство новинара – намештање избора, кршење статута и закона наметањем „демократским“ или „самоуправним“ кампањама и манипулацијама, штетних промена статута, промене изборне процедуре у току изборног процеса за нове чланове САНУ, онемогућавање да се ради на научноистраживачким пројектима, посебно мултидисциплинарним, као што је „Будућност Србије“, неефикасна и неправедна расподела средстава за истраживања, оптуживања оних који нешто раде да се боре за власт. Као илустрацију навешћу само, данас већ антологијску реченицу потпредседника САНУ, академика Зорана Поповића упућену мени на чувеној „Осмој седници“: „Сада, када ти је угрожена власт, не бираш средства да је задржиш, чак се хваташ и за Статут!“

Томе сам се као секретар супротстављао „горљиво“ – како је иронично коментарисао председник САНУ – бранећи аутентичне интересе Одељења друштвених наука, не дозвољавајући колико је то могуће маргинализацију друштвених наука у САНУ и увредљиво потцењивачки однос председника према тим наукама. Напомињем да је председник САНУ предложио медицинарку, директорку института у којем је он раније директоровао да учествује у реализацији пројекта Стратешки правци развоја привреде Србије; не треба посебно помињати да су тај пројект „осмислили“ В. Костић и А. Костић, јер председник, по сопственој изјави, боље од свих у САНУ „зна економију“, физику итд.

Супротстављао сам се негативној политизацији Академије, политичарењу које статус и рад Академије директно доводи у везу с политичким циклусима, упрезању читаве САНУ у реализацију партикуларних политичких амбиција, супротстављао сам се корупцији, комерцијализацији, јачању менаџерске функције у САНУ, трговини утицајем, естрадизацији Академије, гушењу слободе говора, цензурисању мојих иступа на седницама Председништва, и шта још да поменем… Превише за једну ауторитарну личност која тежи тоталитарној власти и која све гледа кроз призму власти и борбе за власт. Ту је и параноја у вези с другим мандатом (избори за ново часништво САНУ су на пролеће 2019). Дакле, председник је у праву што ме сменио. И предуго је толерисао „ударе на његов образ“ и моје „нападе на Академију“. Шта је друго могао да уради него да прогласи ванредну ситуацију и предузме политичке, револуционарне, ванредне мере засноване на „принципу функционалности“, како је председников потез теоријски образложио председник Статутарне комисије академик Зоран Петровић, након што је теоријско образложење академика Косте Чавошког за моје смењивање – принцип правичности – доживело фијаско.
Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *