Добро је да доброг нема!

Две нове серије из продукције ХБО-а, „Наследници“ и „Оштри предмети“, једна савремена дегенеризација Шекспировог „Краља Лира“, а друга једнако накарадна модернизација писања о америчком југу, обилно доприносе представљању људи и њихових судбина у најгорем могућем светлу

У изнуђеној сада већ и предугој паузи у настављању понуде телевизијског и он-лајн гиганта ХБО-а, серије „Игра престола“, претплатници су добили фикс есенцијалног зла из продукције ове компаније које је спаковано у садржај две нове серије. Оне додуше немају никакве друге везе с поменутим светским ТВ феноменом који је створио и ХБО колико и себе, осим што једнако предано, умишљајно и агресивно играју управо на карту привлачног зла.

ПРОМОЦИЈА ЗЛА Две нове серије за летњу забаву љубитеља драмског огранка ХБО-а тематски су сасвим другачије, али у суштини чине заправо истоветни ангажман у продуцентској политици ове куће. У оба случаја, и у сасвим јасно израженој савременој разради „Краља Лира“ која је увијена у садржај серије „Наследници“ и још једног позајмљивања атмосфере летњег душевног и социјалног пакла америчког југа ала „Дуго топло лето“, а што је врло важни мизансцен серије „Оштри предмети“, главни јунак, заправо заједнички њихов садржалац је нова доза хабеоовске омиљене и вишегодишње упорне промоције зла и „позитивне гадости“ савремене људске душе и карактера. Чак и ако сте одушевљени овим серијама и њиховим претходницима који су им утрли пут, а који су уредно и истрајно радили на томе да нас све одушеве квалитетом израде и декадентним капацитетом садржаја, остајете запањени призорима које су аутори дично потурили гледаоцима као аутентични уплив у актуелно стање морала западног света и то без икаквих скрупула, ублажавања, чак и без посматрачког угла и било какве наде у позитивно исходиште. Од те слике вам једноставно није пријатно, а ако се конзумирања ових серија прихватите сериозније, нема сумње да ћете посумњати у опстанак овог света и то у не тако далекој будућности.
[restrict]

КОЈЕ ЗЛО ЈЕ ТУРОБНИЈЕ? У „Наследницима“ савремени Краљ Лир је времешни медијски магнат који седи на врху врло имућне и утицајне пословне империје вредне, макар на папиру, милијарде долара. У врху пирамиде власти њихове компаније због старости патерфамилијаса неопходно је извршити смену. Отуд наследници из наслова. Отуд и сасвим јасно модерно хабање онога што је у историји уметности која се бави људском психом пионирски занавек оставио Шекспиров „луди краљ“ Лир. У серији, за малу разлику од оригиналног дела у коме краљ има три ћерке, он има три сина и ћерку. Његово четворо деце, међутим, нису ни изблиза довољно квалитетни да у било ком својству замене оца на врху породице и империје. Наслеђивање зато постаје вашар таштине и експлозија есенцијалног зла свих учесника међусобно тако жестоко супротстављених да ова сукцесија има далеко више карактер крвавог обрачуна свакога са сваким. Породица уместо пребацивања власти с једног лидера на другог постаје поприште најсуровијих сукоба. Наследници су декадентни, сурови, гладни власти, отровни, цинични, бездушни, извештачени, бескрајно размажени, огрезли у сарказам, охолост, потпуно неадекватно уздизање сопствене личности и вредности. Отац, с друге стране, представља дијаболично покварену персону и даље гладну власти, неспремну да одустане од манипултивних радњи према свету и још више према наследницима. И, тако, кроз десет епизода прве сезоне (очигледно је да ће их бити још) посматрате ту породичну битку најпокваренијим средствима у којој се против оца стварају савези и унутар породице и они с његовим највећим непријатељима у пословном свету. Али све то уопште не би било вредно помена нити било какве пажње да ликови који су у фокусу приче нису одвратно дехуманизовани, опако огрезли у злобу, зло и поквареност, бездушно и самозадовољно лишени најосновнијих људских квалитета и емоција, да ова породица у „Наследницима“, на задовољство хабеоовске политике комерцијализовања људске декаденције, није отишла толико далеко да се намеће као супериорна сила ударном такмацу у том смислу у понуди ове куће, поменутој „Игри престола“. Ова савремена антишекспиризација „Краља Лира“, међутим, чак премашује до сада у раскошним количинама произведено ТВ зло за забаву милиона пошто је од почетка умишљајно припремљена да глорификује поганост и поквареност људске душе. И за огромну разлику од Шекспирових замисили и његове психолошке дубине, ова модернизација његовог Лира лишена је потребе да се досегне катарза било које личности ове у суштини породичне антитрагедије. У њој нема ни трачка наде, ни назнаке да било која личност, па макар случајно препозна да у животу постоји нешто позитивно чему се ваља окренути, а камоли да се до њега дође мучним искупљењем и препознавањем беде сопственог карактера. Не, сви овде остају поносни на своје негативне квалитете. Да, на кавлитете. Пошто је у „Нследницима“ баш на њима поента читаве приче. На тим негативностима које су у нашем свету постале позитивни састојак свакога ко у том зверињаку намерава да опстане или, још боље, да зарад туђе несреће или уништења профитира. Наставак ове промоције неолибералног социјалног дарвинизма, како рекосмо, следи. Краљ Лир је за сада забележио победу над својим поквареним, декадентним, неспособним, сплеткарошким и углавном безнадежно мизерним потомством.

РЕКЛАМА ЗА АЛКОХОЛНИ СТИМУЛАНС А шта тек рећи о „Оштрим предметима“. Ова серија је даља варијација, рецимо, Фокнеровог „Дугог топлог лета“, с примесама деградирајућих састојака преузетих више из свепрожимајуће атмосфере стваралаштва Тенесија Вилијамса него из било ког његовог дела. Укупно, у паклу америчког југа прожетог досадом, лењошћу, примитивизмом, задртошћу сваке врсте, посматрамо причу младе новинарке која је после сопствене и породичне трагедије побегла у велики град где је огрезла у пороке, и где је скрхана траумама из детињства покушала да пронађе безбедно место под сунцем за видање рана у души, и још више телесних које и даље, свакодневно, себи наноси ножем. Али убиства девојчица управо у њеном родном граду чине да добије задатак да их као новинарка истражи због чега се на своју огромну жалост враћа старом крају и свим фрустрацијама које постају снажније него икада пре чим крочи у некадашњи дом. У тој кући, с доминатном мајком, типипичним хабеоовским представником женског зла, с ликовима огрезлим у поменутим негативним састојцима људске душе типичним и додатно карикираним када се амерички југ представља у филмовима, наша антихероина покушава да савлада тортуру страшних успомена из младости и свих последично набујалих демона које од тада носи у себи, огрезла у алкохолизам. Заправо, сви ликови и сва збивања у овој серији далеко више личе на промоцију алкохолизма него на породично-социјалну трагедију која је ваљда била у неком моменту циљ и исходиште писања сценариста серије.

ДОБРО ВИШЕ НЕ СТАНУЈЕ ОВДЕ И овде су, разуме се, заступљене све уобичајене негативности и покварености модерног човека који је, када се ствар дубље погледа, далеко згађенији тим својим светом и животом у њему, него, па и под утицајем стимулативних средстава, што он у њему настоји да пронађе било какав склад или барем одсуство немира који га изједа, спутава или потпуно разоружава. Судећи по понашању и резоновању ликова „Оштрих предмета“ борба је узалудна и самим тим бесмислена. Дефетизам, одсуство воље, чак и у борби са самим собом, предавање пороцима и декаденцији, површности и материјализму – једино је што има на располагању неко ко је осуђен да живи у нашем времену. И, најважније, у обе нове ХБО серије – мада ни ударна понуда њихових конкурената, „Нетфликса“ најпре, није нимало другачија, напротив, делује као да се такмиче у унапређивању овог концепта представљања наше цивилизације – нема катарзе, наде у боље сутра, нема никаквих назнака да уопште вреди надати се да то боље сутра може и треба да постоји. Добро не станује више овде. И то је представљено као позитивна ствар јер је доброта у међувремену постала негативна особина. Дакле, добро је да доброг нема и да га више никада неће бити! 
[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *