Десант на Балкан

Каква је веза између предстојећег референдума о имену (Северне) Македоније, избора у Босни и Херцеговини и Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација?

Празна је била столица резервисана за Србију за конференцијским столом када су се с бесним псом Џимом Матисом, америчким министром одбране, у Загребу 13. јула ове године састале све остале његове колеге са Западног Балкана, од Вардара и Тиране па до, такорећи, Крапине на хрватско-словеначкој граници.

БАЛКАНСКА СЛАГАЛИЦА Александар Вулин, српски министар одбране, био је тада оправдано одсутан јер му је неколико дана раније био забрањен улазак у Хрватску – забрана му је, узгред буди речено, дошла сасвим згодно, јер је захваљујући њој пропустио прилику да се са осталим колегама, укључујући и Рустема Беришу из Приштине, појави на заједничкој фотографији с коцкастим шалом хрватске фудбалске репрезентације око врата – но кудикамо је, у односу на то Вулиново (не)очекивано одсуство, била речитија чињеница да је и за Србију било, и јесте, предвиђено место у оваквом друштву америчких НАТО савезника.
„Међу присутним балканским лидерима“, указала је тада агенција „Ројтерс“, „била је и министарка одбране (Радмила Шекеринска-Јанковска) из Македоније, која је формално позвана да започне преговоре о приступању НАТО-у. Позив је Македонији упућен упркос противљењу Русије, чији утицај у региону нестаје… Позив Македонији оставиће само Србију и српски део Босне отвореним за руски утицај на Балкану“.
И ето нам кључа за разумевање текућег десанта на Балкан који се протеже на фронту од Скопља до Бањалуке, с преломном тачком која се налази, а и где би другде, на Косову и Метохији. При чему се суштина ове балканске слагалице, наравно, састоји у покушају потпуног америчког овладавања читавим овим простором, који очигледно остаје непотпун ако не буде употпуњен и Србијом и Босном и Херцеговином, то јест Републиком Српском; управо се у овладавању овим простором, уосталом, а не у његовом доприносу безбедности, на пример, Сједињених Америчких Држава, и налази једини разлог пријема Словеније, Хрватске, Румуније, Бугарске, Албаније и Црне Горе у НАТО, томе служи и убрзано решавање македонског питања, али и све оно што се сада дешава у Републици Српској и у Србији и њеној јужној покрајини…

[restrict]

МАКЕДОНСКИ РЕФЕРЕНДУМ У Македонији, и даље бившој југословенској републици, у недељу 30. септембра биће одржан референдум с питањем које је формулисано тако да не оставља простора за недоумицу око његове праве сврхе, таман колико отвара простора за манипулацију: „Да ли сте за чланство у ЕУ и НАТО са прихватањем Споразума Републике Македоније и Републике Грчке?“
Иако се на референдуму неће одлучивати о уласку Македоније у Европску унију а о уласку у НАТО само посредно – позивница јесте упућена, али једино под условом да настане Северна Македонија и тиме се превазиђе грчки вето – управо су та питања у референдумском питању истакнута у први план, док је оно о чему се заправо одлучује – преименовање Македоније у Северну Македонију – и сасвим забашурено, да тако кажемо, да се Власи не сете.
Ова јефтина подвала, јефтина зато што је прозирна, није и бесмислена.
За успех референдума, наиме, потребно је испунити два услова: да на њему гласа више од половине уписаних бирача, и да потврдно одговори преко половине изашлих. А кључ је у првом услову.
Владајућа Социјалдемократска странка Македоније (СДСМ) премијера Зорана Заева је, заједно са свим албанским партијама које ће и сада на референдуму подржати предлог о коме је реч, на парламентарним изборима 2016. године освојила око 650.000 гласова. А то је око четврт милиона мање него што је потребно за успех референдума, будући да укупно бирачко тело износи око 1,8 милиона душа.
Другим речима, да би референдум успео, неопходно је да на њега изађе готово половина гласача ВМРО-а који је пре две године освојио 454.577 гласова.
ВМРО се противи Заевљевом договору с Грчком, али, и ту се заправо види значај оне јефтине подвале с референдумским питањем, не противи се, или се не усуђује да се успротиви, уласку Македоније у НАТО и ЕУ.
„Договор о промени имена државе је ’дивље месо’ уметнутно у здрав организам, које нас гуши и тек ће нас повући надоле ако се не супротставимо. Ако се на референдуму да ’зелено светло’ договору с Грчком, практично се укључује ’црвено светло’ за референдум (о независности Македоније) из 1991. године“, поручује лидер ВМРО-а Христијан Мицкоски. Али не позива на бојкот референдума, иако је то једино што може да донесе резултат.
На општи бојкот референдума није позвао чак ни председник Македоније Ђорђе Иванов иако се, и свака му част на томе, усудио да оде знатно даље од свих осталих јавном, и правовременом, најавом да он на референдуму неће гласати: „Када сам преузео функцију председника Републике, положио сам свечану заклетву да ћу поштовати Устав и законе. Не одступам од те моје заклетве. Зато 30. септембра нећу изаћи да гласам.“
Премда председник који јавно показује да држи до своје председничке заклетве представља редак пример вредан похвале, а уз то и вероватно неће представљати потпуно безначајан фактор у македонској референдумској математици, није нарочито велика шанса да ће референдуму успети да не успе.
Уосталом, исувише је велики улог у питању, а да је заиста тако не говоре само сва она шарена догађања народа у Македонији која су на крају довела Зорана Заева на власт уместо Николе Груевског и покренула читав овај след догађаја – искључиво су томе иначе и служила, и велики је напор у то уложен – него о висини македонског улога јасно сведочи и текућа офанзива западних званичника на Скопље.
Тешко је и набројати ко је све у последње време посетио Скопље. Немачка канцеларка Ангела Меркел, британска премијерка Тереза Меј, генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, амерички министар одбране Матис, ЕУ шефица дипломатије Федерика Могерини и њен комесар за преговоре о проширењу ЕУ Јоханес Хан, аустријски канцелар Себастијан Курц, шеф дипломатије Луксембурга Жан Аселборн и његов немачки колега Хајко Мас, видео-поруком се Македонцима обратио и француски председник Емануел Макрон, и његова хрватска НАТО партнерка Колинда Грабар Китаровић… Тешко је сетити се када је било таквог дефилеа највиших иностраних званичника у тако малој земљи као што је Македонија, макар и Северна. И врло брзо ћемо видети да ли им је успело да подстакну довољан број македонских бирача да изађу на референдум.

ИЗБОРИ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ Но Македонија је, како рекосмо, само део укупне западнобалканске слагалице. А њен неизоставан део јесу Србија и Република Српска, као најважнији комадић који недостаје у овдашњем мозаику НАТО доминације.
У том смислу страшно важан моменат представљају избори који ће у Босни и Херцеговини бити одржани 7. октобра, и у њима се крије повод за недавну посету руског шефа дипломатије Сергеја Лаврова Сарајеву и Бањалуци.
Једначина је, када се сагледа под правим углом, заправо крајње једноставна: Запад жели да и Босну и Херцеговину усиса у НАТО као и све остале, а главна препрека за то јесу Република Српска и њено дејтонско право вета.
Па отуда и Лавровљеве поруке да је „Русија чврсто посвећена Дејтонском споразуму и противи се свим покушајима њихове промене. Реформе су могуће само уз договор два једнака ентитета и сва три конститутивна народа“.
А како спречити Републику Српску да евентуално пристане на оно на шта данас не пристаје? Подршком онима који су већ на делу и у више наврата показали да не пристају на промену дејтонске БиХ архитектуре која овој земљи не дозвољава улазак у НАТО.
И управо је томе, подршци актуелном председнику РС Милораду Додику уочи избора, и имала да послужи Лавровљева посета. И томе ће послужити Додиков предизборни сусрет с председником Русије Владимиром Путином који ће бити уприличен у наредних неколико дана, дакле, у самом финишу кампање.

РЕЗОЛУЦИЈА 1244 Али није се посета Сергеја Лаврова Босни и Херцеговини и Републици Српској свела само на подршку Дејтону и Милораду Додику. Долазак у наше крајеве руски је шеф дипломатије искористио и да, још једанпут, у разговору са својим српским колегом Ивицом Дачићем укаже на јасан став Русије у погледу решења питања Косова и Метохије.
„Министар Лавров је истакао да Русија подржава дијалог Косова и Србије, уз неопходност“ – неопходност! – „поштовања Резолуције 1244 Савета безбедности УН“, стоји у саопштењу нашег министарства после овог састанка, а слична формулација – та неопходност да косовско решење буде „базирано на Резолуцији 1244 СБ УН и међународном праву“ – налази се и у саопштењу руске стране.
Зашто се Русија овако противи решењу косметског питања које би излазило из оквира Резолуције 1244 чак и ако би се, како произлази из Лавровљевих речи, с тиме недајбоже сагласио остатак Србије?
Не противи се само зато што би такав споразум Београда и Приштине утерао Косово у НАТО, већ и зато што би отворио врата и за улазак тако осакаћене Србије у војни пакт који је на њу извршио агресију.
Указали смо већ на овим страницама на (неопрезну?) изјаву амбасадора Норвешке у Приштини Пера Странда Сјастада, који је рекао да ће „коначни споразум, правно обавезујући споразум, свеобухватни споразум“ да „убрза интеграцију обе земље у евроатлантске структуре“, то јест у НАТО, а слично је и предвиђање Сергеја Железњака, Путиновог изасланика за Балкан, на које подсећамо у овом контексту: „Сепаратни договор са самопроглашеном Приштином (…) има за циљ да документује поделу Србије на косовско-албански и српски део. Следећи корак биће претварање оба ова дела у протекторате НАТО-а… Прво, Косово ће завршити формирање својих оружаних снага. А друго, Косово ће по убрзаном поступку ући у НАТО… Потписивањем споразума и одустајањем од Косова и Метохије, Србија неће бити у стању да се супротстави албанској експанзији и расту сепаратистичких расположења у преосталим деловима земље: Прешевској долини, Рашкој области и Војводини. У условима оштрог развоја међунационалних противречности, које изазивају панику међу српским становништвом, у Србији ће се развити ситуација у којој ће грађанима ове земље почети да се намећу позиви да се придружи НАТО-у како би сачувала своје преостале територије. Са разних места многобројни пронатовски пропагандисти једногласно ће убеђивати грађане Србије да државе НАТО-а једна другу не нападају нити ратују на својој територији, па стога, наводно, само уласком у НАТО Србија ће спасити народ и државу.“
Уосталом, она столица у Загребу, све и ако је летос остала упражњена, тамо није била постављена случајно. Али то не значи и да њено попуњавање представља неминовност. Питамо се, наиме, барем понешто и сви ми, а пита се још много више и Русија, као што је лепо подсетио њен шеф дипломатије Сергеј Лавров…

[/restrict]

Један коментар

  1. unutrašnji dijalog.r.j.

    STRATEŠKA POLITIKA Amerike jeste u tome da preovlada u svim balkanskim i baltičkim državama i uključi ih u NATO, proširi svoj uticaj do granice Rusije, kao pritisak za ostvarivanje svojih vojno-političkih i ekonomskih ciljeva i potencijalnu agresiju na Rusiju da je neutrališe kao vojnu silu. Sledeća će biti Kina. Zato se komšijske države (Rumunija, Bugarska, Albanija, Makedonija, Crna Gora, Hrvatska…) ubrzano primaju u Nato i EU, a Srbija se kao medjunajjačim balkanskim državama i najjačim verskim i kulturnim saveznikom pravoslavne Rusije na duge staze rasparčava oduzimanjem KiM i nadalje… da se uključi u zapadni savez?
    JEDINSTVO I SAMOODBRANA svih pravoslavnih i ostalih država u svetu je neophodno da ne bi došlo do globalnog rata. Zato je neshvatljivo zašto Srbija, Makedonija, Bugarska, Grčka, Rumunija, Crna Gora… nisu zajedno u jednom savezu, jer je očigledno da Amerika pored ostalog koristi i islamski (ekspanzionistički) faktor za slabljenje pravoslavnih država (Srbija, Makedonija, Kipar…). Takodje nije jasno kako Milošević nije uspeo da ujedini (politički savez, ne teritorijalno…) SRB – MKD – CR, GORU…? …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *