Бурлескни мит о краљу Милану

Милан Обреновић, а с њим и читава историја Србије од Светоандрејске скупштине (1858) до Мајског атентата (1903) од неколико година уназад поново је предмет контроверзи. У ширем историографском и културолошком кретању, с којим смо се суочили о годишњици избијања Првог светског рата, ове контроверзе део су тзв. нове историјске синтезе

Дејан Михаиловић (1951), преводилац и уредник у више издавачких кућа, човек чији печат носе бројна „Просветина“ и „Лагунина“ издања (читаоци ће се присетити и његовог вођења различитих књижевних часописа у Србији) објавио је роман о краљу Милану, Подвизи и страдања Грофа од Такова, у којем је на основну обимне и ерудитно апстраховане историјске грађе реконструисао приватни лик Милана Обреновића, првог српског краља после Немањића.
Милан Обреновић, а с њим и читава историја Србије од Светоандрејске скупштине (1858) до Мајског атентата (1903) од неколико година уназад поново је предмет контроверзи. У ширем историографском и културолошком кретању, с којим смо се суочили о годишњици избијања Првог светског рата, ове контроверзе део су тзв. нове историјске синтезе. Она одбацује наслеђе Карађорђевића (посебно „златног доба“ Србије од 1903. до 1914) и наново уздиже и присваја наслеђе Обреновића, као (не)повратно изгубљени пут европеизације Србије. На први поглед чини се да је роман Дејана Михајловића део управо те мреже текстова.
У низу интервјуа датим поводом изласка књиге, Михаиловић напомиње да је Милан Обреновић претворио „турску вазалну кнежевину у напредну европску земљу“, те да је оновремена Србија била „опседнута (курзив Н. М.) колективним сећањем на своје пропало средњовековно царство“. Већ ове две краће изјаве довољне су да проницљивији читалац у њима препозна идеологеме које се пласирају у нашој јавности већ дужи низ година, а које, на концу конца, треба да покажу како је полувазална и узапћена Србија (у односу на Аустроугарску) много бољи избор од слободне и нестабилне Србије у време Петра I. Међутим, то је културно-политички миље који може, а и не мора одређивати овај роман, тим пре што он, премда историјски по типу, није роман једног државника већ роман једне трагичне, па и несхваћене фигуре.
Приповедачев говор нескривено је ироничан. Српско друштво, намесништво, политичке и друштвене прилике у Србији после атентата на кнеза Михаила Обреновића обојене су ерудитним подсмехом приповедача који као да указује на чињеницу да није та политичка историја пресудна за разумевање претпоследњег Обреновића. Истовремено, временска заокруженост композиционо разуђене радње је симболична: Миланову и судбину династије пратимо од смрти кнеза Михаила до убиства краља Александра Обреновића, што треба да укаже на идеолошки хоризонт о којем је било речи, премда се он, у маниру солидног приповедачког проседеа, експлицитно не призива.
Ова иронија приповедача временом се прелива у благо дистанцирани однос владара Милана Обреновића према свему што га окружује. На тај начин, овај роман о српском краљу је роман о странцу међу Србима. Од дечачког узраста, када је истргнут из спокојне лицејске атмосфере Париза, па до смрти у сецесионистичком Бечу, чини се као да се читав живот Милана Обреновића одвија мимо његове воље – као нека наметнута игра, коју понекад игра дрчно (за време ратова 1876–1878), а понекад у заносу (у приступу женама). Отуда је сенка декаденције којом су обојени Миланов двор и најближе окружење лични избор протагонисте: српски краљ је, када год може, самосвесни париски декадент у једној полуоријенталној држави, благо свестан узалудности својих владарских пројеката.
Због чега су његова подузећа узалудна, а Миланов хедонизам вид отпора? Због непроменљивости паланачког менталитета и немогућег положаја Србије. Трагичност Миланове државе је несавладива, и отуда он с неприродном лакоћом пролази кроз политичке кризе и ломове, да би, последично, и сам био сломљен у тренутку потписивања Тајне конвенције и Уговора о железницама. После овог слома декадентни ритам се убрзава. Милан наизменично прихвата и одбија понуђени живот, тек у просевима показујући где је благо његове душе: на Западу, у Паризу, међу модерним уметницима и љубавницама. Наравно, све ово је тек једна приповедачка, романескна (ре)конструкција, која савршено уцеловљује сасвим лични живот Милана Обреновића, оставивши „велику“ историју по страни. Нема овде детаљнијих описа борбе са Радикалном странком, Тимочке буне, рата с Бугарском или размене албанског становништва после Берлинског конгреса. Дејан Михаиловић дао је дијаметрално супротну слику, слику која омраженог владара преобраћа ако не у допадљивог, а онда макар несхваћеног човека. Романескни краљ Милан је човек свог времена, али времена које у његову државу још увек није стигло.
Тек у овом кораку, у овом покушају да се један свесни аутократа представи као трагична фигура српске историје, као модерни човек у заосталој земљи, овај роман долази у близину с ревизионистичком историјом Србије. Но да ли ће њој и послужити зависи пре све од читалаца, у вези са чим треба напоменути да је врло отворено питање који Милан Обреновић је отуђенији од свог народа: тиранин из карађорђевићких историја (како ревизионисти често говоре) или декадентни „узалудни човек“ из Михаиловићевог романа?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *