БИЧ БОЖЈИ

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

Не догађа се често да политички лидери који су истовремено и на највишим функцијама у држави пишу отворена писма грађанима, саопштавајући тим путем неке своје ставове или критичка запажања. Ако се поменуто писмено обраћање ипак „догоди“, а није реч о поводу тако драматичном као што би рецимо била опасност за опстанак националне заједнице, може се закључити да је у комуникацији лидера који пише и грађана којима се обраћа нешто запело, те да су „шумови на вези“ стварни. Ауторски чланак који је Александар Вучић, председник Србије, објавио пре пет дана у Блицу може се разумети управо тако – као прекорно отворено писмо грађанима Србије, али и многима „преко плота“ (израз који је аутор увео у свој текст), дакле у регионалном окружењу. Председниково писмо може се такође разумети и као обраћање испровоцирано забринутошћу над последицама озбиљне друштвене неусаглашености ставова поводом најважнијих политичких питања, у овом конкретном случају – великим разликама у тумачењу Косовског питања (како иначе гласи наслов Вучићевог текста).

[restrict] Надахнут коментарисањем његове недавне посете Косову, посебно реаговањем на говор који је тада одржао, Александар Вучић пише: Србија и Балкан реаговали су, на посету Косову, на исти начин. Онај који је Константиновић, у „Философији паланке“, на коју се сви позивају, али изгледа да је ретко ко и стварно прочитао, назива „гледањем преко плота“, које је, увек, израз страха да се неко суочи са самим собом. Зато су и коментари ништа више него „памфлетизам“, чија је основна одлика, опет по Константиновићу, да се обрачунава у име неке већ дате, непромењиве и вечне „истине“.
Занемаримо ли необичност избора српског председника који је одлучио да своје мишљење о судбинском националном проблему саопшти преко дневника у власништву странаца, неке друге аспекте овде не можемо превидети: озлојеђеност, незадовољство и прекор који избијају безмало из сваке реченице овог критички интонираног текста. У његовом обраћању можда најважније бива то што анализу о стању духа нације (председник не циља на минорне политичке групице или екстремне „духовне енклаве“, већ на, како каже, део Србије) чини из перспективе познатог појмовника који национални карактер слика као (о)тужну провинцијалну гротеску. Председник се, наиме, позива на теоретичара који је својства српске духовне матрице оцрнио на неупоредиво убитачан начин: приписујући му као најбитнију одлику провинцијалност и ограниченост. Да ли управо тај моменат – позивање на Философију паланке, „књигу са тајном шифром наше судбине“, чини ово обраћање преломним тренутком у политичком програму и идејним усмерењима српског председника? Да ли је заиста Вучић уверен да су баш Константиновић и његов вредносни система власни да подрже, методолошки и садржајно оснаже његову поруку грађанима? Колико је јавности познато, идејно сазвежђе писца Философије паланке никада није била Вучићева шоља чаја! Нејасно је да ли су становишта водећег политичара Србије заиста толико еволуирала или је овде реч о нечем другом, тек из председниковог пера овог пута је потекло и овакво запажање:
Моја политика је политика против митова и вечних истина, а са друге стране су они, и слева и здесна, и квазинационалнисти и квазиграђанство, који живе на митовима и од њих. Матрица је иста, разрада је другачија, али је закључак опет исти (…) После извесног времена, можда и сви ови у својим паланачким поставкама схвате да су изгубили будућност због сопственог и патолошког односа према прошлости, као и мржње која им је остала једини хранитељ.
Позивање на писца Философије паланке на начин да се његов дискурс разуме као неупитна историјска истина о духовном статусу и карактерној матрици Срба, ризична је работа, поготово ако то чини политичар највишег ранга који и сам тежи апсолутном ауторитету. Подсетимо да се он овим избором фокусира на гледиште које, наглашавајући дух паланке као тобоже онтолошко својство једног народа, одређује свест тог народа као предмодерни „супстрат“ варварског склупчаног на рубу цивилизације! У склопу овог конструкта менталне мапе, подразумевано следи развојна генеза: паланка рађа национализам, овај се закономерно „претапа“ у – фашизам! Да ли приклањањем Константиновићевом идејном језгру, Вучић подразумева да је догма о српском менталитету као самом срцу провинције суштински исправна? Превиђа ли једноставну чињеницу да то значи и да је као демократски изабрани председник он заправо изабран вољом народа који је овако „аналитички мудро“ описан као стварно варварски? Уз ове напомене, саветовало би се опрезније руковање књигом која је готово библијско упориште идеолошког и политичког концепта подједнако удаљеног од Вучићевог политичког и страначког програма, колико и од подршке српским националним интересима тумаченим на разуман и државнички одговоран начин. „Та књига идеолошко је оправдање и образложење титоизма: особеног негирања српских грађанских, националних и културних права и традиција у корист комунистичке идеологије“, каже Мило Ломпар, аутор који је у својим књигама (тиража једнако високих као што је то и њихов културни и духовни утицај) научно и методолошки убедљиво декласирао културни и идеолошки аксиом Философије паланке.
Можда најважније питање у овом следу је – хоће ли се после председниковог ауторског труда поправити комуникација с онима који чињенице, конкретно ове о Косовском питању, другачије тумаче? Разматрање наставка Вучићевог необичног дописивања с „делом Србије“ чини се да више фаворизује реч скептика него оптимиста. И да ће писац текста и они којима се обраћа остати једнако ушанчени у пространствима својих духовних, историјских и културних светова раздвојених немалим разликама убеђења о истини, правди, интересима државе, а највише ставовима о пожељној будућности.
У аргументацији којом Вучић маше у маниру Бич Божји по заслузи суди свим слабостима и греховима не мањка подстицаја за даље размишљање. Председникове речи су озбиљно запарале простор јавне свести, оне данас творе ехо и вибрацију која је етички и политички изазов и узнемирење за грађане Србије, изазов који не може бити разрешен лаком конверзацијом и надмудривањем. Тачно је да Вучић наступа као какав модерни полихистор у политици, али – суштински овде је повод полемике бескрајно болнији од политичких околности које су надахнуле овај његов текст. Не без разлога, поменућемо речи једног класика који је, верујемо, бескрајно умнији од узора на ког се позива председник.
Крајња истина о карактеру, савести и кривици једног народа остаје заувек тајна; макар и зато што његове мане имају и другу страну где се изнова појављују као особености или чак и врлине.
Цитирана реченица део је изванредног промишљања Јакова Буркхарта, славног историчара културе. За разлику од многих савремених аутора писанија о националним манама и врлинама, он је добро разумео несавладивост теме националног карактера. Наводи га и Гордана Ђерић у својој књизи Пр(а)во лице множине, у којој настоји да одбрани и право Срба на своје самопоимање и саморазумевање. Најзад, приметимо да у односу на мисаону отменост Буркхартовог тематизовања речених проблема, Константиновићева мрзитељска порука делује као квазиинтелектуално и непривлачно довијање једног ученог пајаца. Свести која је усвоји, константиновићевштина извесно неће донети просветљење, поменути „шумови у комуникацији“ са светом могу, авај, бити још гласнији.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *