Почетна / Колумне / Батине нам не гину

Батине нам не гину

На питање аустријског официра: Колико има сати, један господин, Србин, извлачећи сат из џепа наивно је упитао: Желите ли по нашем или вашем времену? Тог дана 1916. окупатор је у Београду увео померање сатова

Срби! Нисмо криви! НАТО је злочинац! Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије умире од рака. Нико не одговара.
Прође још једно лето и стиже јесен која је још овог пролећа била тако далеко да се о њој није ни размишљало. Верујем да пролеће и лето нису баш свима залуд прошли. Ко је био вредан и жељан животних радости с пролећа, може очекивати берићетну јесен. Ако смо што посејали у рано пролеће, стићи ће нас као награда у позну јесен. Тако је у патријархалним заједницама одувек било. Иста правила су важила и у матријархату. Никад није могло све сад и одмах. Није се журило са сејањем, нити одуговлачило са жетвом. Све у своје време, казивали су наши мудри преци, Срби, којих бисмо се, по наредби духовног евроунијатског гологузја, морали што пре одрећи. Уз претке морали бисмо да се одрекнемо и наше баштине, наслеђа које су нам они оставили да на њему сејемо и жањемо, да се радујемо и множимо; да својим потомцима, ако не увећано, оно бар наслеђено сачувано оставимо у аманет. Као што смо га и ми са заветом примили.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *