Почетна / Колумне / Зона сумрака / Ко затура контекст?

Зона сумрака / Ко затура контекст?

Мир треба да градимо на здравим основама, а не да користимо конфузију и незнање и да у незнању одржавамо друштво, орвеловски рече саговорница РСЕ у тексту о историји косовског сукоба у којем има свега осим знања и здравих основа

Зашто је затурен контекст тоталног српско-албанског разлаза и због чега се у Србији потпуно прећуткује одговорност за дешавања која су претходила рату 1999. године – питање је на које у подужем тексту новинарка Радија Слободна Европа Бранка Михајловић претендује да свеобухватно одговори. Човек (веома наиван) помислио би да се иза оваквог поднаслова и наслова „Како је Србија изгубила Косово“ крије озбиљнија друштвено-историјска анализа која би нам могла дати одговор, или макар део одговора, на ово комплексно и тешко питање. Али то није случај. Или је ауторка преценила своје капацитете, или није ни било искрене намере да се укаже на све аспекте приче која је, како наводи новинарка, „довела до тога да Србија изгуби део територије“, односно да Албанци „своју будућност виде једино у независној држави Косово“.

Понадао би се човек (наиван) да ће анализа кренути од времена када се у историјским списима први пут помињу сукоби Срба и Албанаца на Косову, након Велике сеобе Срба 1690, или почетка 18. века када Османско царство на Косово и Метохију насељава многе Албанце од којих је, с правом, очекивало да ће им помоћи да српско становништво држи под контролом. Или од периода после Берлинског конгреса када се, по различитим проценама, под албанским притиском из Косовског вилајета (од 1878. до 1912) иселило између 120.000 и 150.000 Срба. Или од албанског устанка против Османског царства 1912. године када је један од главних захтева био враћање неалбанског хришћанског становништва на Косову у подређени положај. Или од Другог светског рата који је на овом простору практично трајао до 1952. и током којег су албански балисти убили око 10.000, а протерали око 100.000 Срба којима је после рата забрањен повратак у домове. Или од 1968. када на Косову избијају прве антијугословенске демонстрације после којих Титове власти, да би умириле Албанце, из назива покрајине избацују реч Метохија, јер их превише подсећа на чињеницу да се ради о српској земљи. Или од 1981. године када после масовних албанских демонстрација почиње нови талас прогона и исељавања Срба. По РСЕ, односно по саговорници Наташи Кандић, проблеми на Косову настају 1988. и 1989. године. Као да их раније никада није било и као да је Слободан Милошевић изјавио на Косову „нико не сме да вас бије“ јер су Срби живели као у рају, о чему сведоче „случај Мартиновић“ и сва остала убиства, силовања, паљења, скрнављења…

Али добро, чак и ако прихватимо да историја сукоба Срба и Албанаца почиње доласком Милошевића на власт и његовим „безразложним“ укидањем аутономије, ставови изнети у дотичном тексту у знатној мери одударају од истине. Тако Наташа Кандић каже, а РСЕ без провере преноси, да су „Косово и Војводина биле федералне јединице у оквиру Југославије“. Зашто су се, онда, звале „социјалистичке аутономне покрајине“, а не „социјалистичке републике“? Да Војводина и Косово никада нису биле федералне јединице потврдила је и Бадинтерова комисија још 1992. године својим мишљењем о границама унутар СФРЈ.

Као аксиом, РСЕ нам преноси и речи Наташе Кандић да на Косову „оружани инциденти почињу 1998. године“ и да се „у међувремену формира ОВК“. Иако не знамо тачно на које то „међувреме“ Кандићка мисли, с обзиром на контекст претпостављамо да се ради о 1998. ОВК је, међутим, основана чак четири године раније, 1994, а „оружани инциденти“, односно терористички напади иза којих стоји ОВК почињу 1995. а масовни облик добијају од 22. априла 1996. Од тада до краја 1998. године било их је укупно 1.845. Уместо да макар помене терористички карактер ОВК и њихове злочине, Кандићка се концентрише искључиво на „масовне злочине“ српских снага безбедности и ламентира над податком да је од 1991. до 1998. на информативни разговор у полицију позвано 18.000 Албанаца, те да их је више хиљада претучено. Нажалост, у том периоду су батине у полицијској станици (а и изван ње) биле као добар дан за готово све грађане Србије, а не само за Албанце. Једино што остали грађани Србије, које год националности да су били, нису убијали полицајце, војнике, цивиле… А ни Албанци нису убијали баш због информативних разговора, него је пре обрнуто. Да их није Милошевићева политика нагнала и да под вођством Шабана Полуже и Мехмеда Градице убијају партизане по дреничком крају и шест месеци пошто је последњи немачки војник отишао с Косова?

Друга саговорница РСЕ, млађана Софија Тодоровић из Иницијативе младих за људска права, тврди да је „Србија изгубила Косово оног момента када је (Албанцима) … одлучила да укине сва људска права која су им била загарантована“. Истина је, међутим, мало другачија и на то је у истом тексту указала Наташа Кандић подсетивши да су Албанци 1990. донели такозвани „Качанички устав“ којим су прогласили независност и након чега су, како сама каже, „прешли у илегалу, створили паралелне институције у којима се школују, лече, воде политички живот…“. Сами су се, дакле, одрекли права која им је гарантовала Србија, а са онима који то нису учинили обрачунала се ОВК. Да није флексибилна када су принципи у питању, требало би да јасно каже и да је Хрватска изгубила право на Крајину и Славонију када је из Устава избацила Србе и одузела им сва људска права. Апсурдно је и што Тодоровићева оспорава да се марта 2004. на Косову догодио погром (етничко насиље марта 2004. године у Србији се назива „погромом“). Очекивало би се да неко ко се залаже да нешто што се не уклапа у дефиницију геноцида буде проглашено за то, има исти став и у односу на догађај који се по свим својим особеностима уклапа у дефиницију „погрома“ (масовно насиље чије су мете припадници одређене, најчешће мањинске, етничке, расне, верске, сексуалне заједнице у неком друштву или земљи). Али не. Каже нам Тодоровићева и да је све „што је Србија радила на Косову деведесетих било последица националистичке политике“. Тој националистичкој политици је, претпостављамо, био супротстављен албански космополитизам.

Несвесно и ненамерно, управо нам Бранка Михајловић оваквим текстом даје одговор на своје питање с почетка текста – „зашто је затурен контекст тоталног српско-албанског разлаза“. Зато што она, пропагандни сервис за који ради и други слични „независни“ медији, аналитичари и активисти упорно и континуирано раде све у својој моћи да затуре тај контекст и да нам продају једну, у најбољем случају, полуистину.      

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *