Почетна / Друштво / ЗАБОРАВЉАЊЕ СРПСТВА

ЗАБОРАВЉАЊЕ СРПСТВА

Република Српска и Косово или право Срба да теже националном обједињавању

Како је неко рекао у (гео)политици се готово све мења, али без обзира на то неретко много тога остаје непромењено. Тако стоје ствари у вези с нама. Да је баш то случај, подсећају нас паралеле између Републике Српске и Косова. Поистовећивање њихове судбине многима „данас“ изгледа фрапантно. Тако је било и „јуче“. Али су се разлози за то, односно преовлађујући мисаони оквир из кога они произлазе, драстично променили. Нажалост, негативно по нас. Раније смо споља гурани у казамате. Сада су они умногоме постали наши унутрашњи, мисаони. Значи још опаснији јер могу потпуно да нас паралишу!

НАЦИОНАЛНА СЕЋАЊА Још пре десетак година већини Срба деловало је крајње неприхватљиво стављање у исту раван Косова и Републике Српске. Државност наше западне земље, иако привремено ограничена припадношћу широј босанско-херцеговачкој заједници, сматрана је нечим неспорним. Није довођена у питање. Само су се ишчекивале повољније међународне околности па да буде заокружена или пак да РС крене путем уједињења са Србијом. Без обзира на трагедију из 1995. године, и даље је била жива, иако у суженом виду, идеја свесрпског обједињавања у погодном моменту. Српска Крајина је била „убијена“, али не и српство у целини.
Република Српска, Србија и Црна Гора доживљаване су као неприродно разједињене српске земље којима је судбина да пре или касније у неком облику буду повезане. Када се ради о Косову и Метохији, преовлађујуће је тај део наше територије сматран привремено окупираним областима. Део јавности је био на позицијама да Србија не сме да прави било какве компромисе око државног статуса КиМ, односно да мора да истраје у инсистирању да наша јужна покрајина пре или касније буде враћена под пуну контролу Београда. Други део грађанства је сматрао, као и данас, да је подела једино реално решења, али готово нико се у вези с тим није ограничавао само на север Косова.
Он се подразумевао као нешто што је и тако у нашим рукама. И био је као што је у значајној мери, без обзира на све уступке Београда, и даље. Зато се калкулисало, што се сада из неког накарадног разлога све ређе чини, да евентуална накнада за наше пристајање на сецесију (већег) дела КиМ с албанском већином може да буде враћање Србији дела Косовског Поморавља, зона око наших најважнијих манастира и још неких делова Косова и Метохије. Додуше, и тада је део грађана Србије и њихових политичких представника – под диригентском палицом оних који су на нас 1999. извршили агресију – заговарао да је Косово за нас изгубљено, али они су били маргинални и доминантно третирани као екстремни део тзв. Друге Србије, познат као „анти-Србија“.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *