ЗАБОРАВЉАЊЕ СРПСТВА

Република Српска и Косово или право Срба да теже националном обједињавању

Како је неко рекао у (гео)политици се готово све мења, али без обзира на то неретко много тога остаје непромењено. Тако стоје ствари у вези с нама. Да је баш то случај, подсећају нас паралеле између Републике Српске и Косова. Поистовећивање њихове судбине многима „данас“ изгледа фрапантно. Тако је било и „јуче“. Али су се разлози за то, односно преовлађујући мисаони оквир из кога они произлазе, драстично променили. Нажалост, негативно по нас. Раније смо споља гурани у казамате. Сада су они умногоме постали наши унутрашњи, мисаони. Значи још опаснији јер могу потпуно да нас паралишу!

НАЦИОНАЛНА СЕЋАЊА Још пре десетак година већини Срба деловало је крајње неприхватљиво стављање у исту раван Косова и Републике Српске. Државност наше западне земље, иако привремено ограничена припадношћу широј босанско-херцеговачкој заједници, сматрана је нечим неспорним. Није довођена у питање. Само су се ишчекивале повољније међународне околности па да буде заокружена или пак да РС крене путем уједињења са Србијом. Без обзира на трагедију из 1995. године, и даље је била жива, иако у суженом виду, идеја свесрпског обједињавања у погодном моменту. Српска Крајина је била „убијена“, али не и српство у целини.
Република Српска, Србија и Црна Гора доживљаване су као неприродно разједињене српске земље којима је судбина да пре или касније у неком облику буду повезане. Када се ради о Косову и Метохији, преовлађујуће је тај део наше територије сматран привремено окупираним областима. Део јавности је био на позицијама да Србија не сме да прави било какве компромисе око државног статуса КиМ, односно да мора да истраје у инсистирању да наша јужна покрајина пре или касније буде враћена под пуну контролу Београда. Други део грађанства је сматрао, као и данас, да је подела једино реално решења, али готово нико се у вези с тим није ограничавао само на север Косова.
Он се подразумевао као нешто што је и тако у нашим рукама. И био је као што је у значајној мери, без обзира на све уступке Београда, и даље. Зато се калкулисало, што се сада из неког накарадног разлога све ређе чини, да евентуална накнада за наше пристајање на сецесију (већег) дела КиМ с албанском већином може да буде враћање Србији дела Косовског Поморавља, зона око наших најважнијих манастира и још неких делова Косова и Метохије. Додуше, и тада је део грађана Србије и њихових политичких представника – под диригентском палицом оних који су на нас 1999. извршили агресију – заговарао да је Косово за нас изгубљено, али они су били маргинални и доминантно третирани као екстремни део тзв. Друге Србије, познат као „анти-Србија“.

[restrict]

(НЕ)МОЋ ДЕФЕТИЗМА Континуирани системски дефетизам, упорна страна и из иностранства спонзорисана антисрпска пропаганда, општи национални замор, вишеслојна идеолошка конфузија – довели су до тога да се ствари скоро преокрену. И даље већина Срба није спремна да прихвати отмицу Косова, односно активно пристајање Београда на тако нешто. Међутим, грађани су угурани у зачарани круг ирационалног и стерилног противљења у коме има мало места за национално конструктивна решења. С друге стране, објекат су сталног застрашивања. У таквим околностима многима чак и подела Косова која подразумева враћање Србији ефективне контроле над севером наше покрајине делује као пуки сан.
Изложени смо фаталистичком бомбардовању причама о томе шта Албанци хоће или неће, са чим се Вашингтон слаже, односно чему Берлин тежи. У томе има све мање места за нас и наше легитимне аспирације, а медији, политичари, аналитичари и многи други – уместо да нуде акционе програме – скрушено наричу над тужном српском судбином или копају по прошлости да би због ње некога са наше стране оптужили. Свакако, далеко од садашње власти. Тако су многи почели да прихватају накарадну перспективу према којој је за нас готово све изгубљено, док други имају широко поље за маневрисање, те ако у таквом склопу ствари ишта извучемо, треба да будемо срећни.
Наравно, у вези са Косовом и Метохијом, а не у ширим оквирима. Као што је некада било ненормално занемаривати идеју јединства српског простора, сада је постало за многе скоро шокантно о њој говорити. Док се батргамо у косовском живом песку, тек узгред се бавимо и судбином Републике Српске а Србе у Црној Гори смо на најсрамнији могући начин занемарили. Србима у Хрватској и дугим двофазним геноцидом којем су у прошлом веку били изложени, као друштво се бавимо тек пригодно, и то често у функцији подизања рејтинга припадницима политичке елите.

НАМЕТАЊЕ СРБИЈАНСТВА Наши регионални и глобални непријатељи већ дуго имају за циљ да српство сведу на србијанство. Другим речима, да српски простор ограниче само на Србију а друго, ако евентуално опстане, у тој матрици би било доживљавано као њен мањински огранак, а никако као интегрални део српске национално-државне, макар и подељене, територије. Српске земље ван Србије би тако постале „туђе“, а тамошњи Срби припадници дијаспоре, а не своји на својој дедовини.
Србија, нажалост стиче се такав утисак, све више се с таквим накарадним конструктом мири. Некада смо га одлучно одбацивали, данас макар имплицитно на њега умногоме пристајемо. Додуше, још је жива свест, од институционалне до медијске сфере, о РС као значајном српском интересу, али се и Српска третира аморфно, у духу некакве дејтонске аутономије, а не активно као пуноправна западна српска држава која природно тежи заједништву са Србијом.
Тако смо стигли до недавне изјаве Милорада Додика да укoликo дoђe дo укључивaњa Кoсoвa у УН и другe мeђунaрoднe институциje, тaj исти пут зaтрaжићe и Бaњaлукa. Како је рекао: „Скупштинa Српскe дoнeлa je рeзoлуциjу у кojoj сe нaвoди дa ћeмo, у случajу успoстaвљaњa нoвoг мeђунaрoднoг принципa и прaксe у признaвaњу прaвa нa сaмooпрeдeљeњe, инсистирaти нa утврђивaњу нaшeг држaвнoг стaтусa. Taj дoкумeнт je и дaљe нa снaзи и oд тoгa нeћeмo oдустaти.“

ДОДИКОВА УПОРНОСТ Раније би већини (а не као сада патриотској мањини), да поновим речено на почетку текста, изгледало готово непримерено поређење Српске са Косовом, односно права на самоопредељење Албанаца на КиМ са таквим правом Срба у БиХ. Наш народ је у Југославији имао статус конститутивне нације, а и заједница јужнословенских народа, како прва тако и друга, пре свега је произашла из његове слободарске борбе. Албанци су били обична национална мањина, а оне немају право на самоопредељење. Међутим, у геополитичкој зони сумрака у којој живимо, па и у нашој свести која је изложена ударничком пропагандном прекомпоновању, ствари су се промениле.
Већина одјека у Србији поводом Додикове изјаве била је, у најмању руку, резервисана. Али из дефетистичких, а не изразитије националних побуда. Провејавао је манипулативно наметнут страх да се не отвори некаква нова балканска Пандорина кутија, те се стога са скепсом гледа на више него утемељене захтеве лидера Српске у вези са њеном будућношћу. А то, гле парадокса, да је за нас већи део КиМ изгубљен (ако не и та наша јужна покрајина у целини), прихвата се од стране многих здраво за готово. Страшно али је тако, и за то је умногоме одговоран, и садашњи и претходни, официјелни Београд. Наш наводно рационални приступ националним интересима, који често прераста у дефетизам, до тога нас је довео.
Зато је енормно значајно оно што ради и говори Додик. Он нас упорно подсећа да српство није србијанство, и да у ширим размерама има право на државни живот. То је најважније чак и када се с председником Републике Српске не слажемо око модела поделе Косова, саме идеје поделе или било чега другог. Суштина је да на институционалном нивоу неко још има храбрости да говори о државно-националним правима српског народа, а Додик је то више пута чинио не само у вези с РС већ и, примера ради, Србима у Црној Гори.

СРПСКА ПЕРСПЕКТИВА Свет се мења. Геополитичке околности постају повољније за наш народ. Несрећа је у томе да ми често то превиђамо. Нисмо схватили значај урушавања Берлинског зида и то смо скупо платили. Сада као да су нас хипнотисали да званично, са изузетком Бањалуке, адекватно не опажамо круњење Атлантског бедема и могућности које за нас из тога могу да произађу. Српски простор је крајем прошлог века раскомадан, али то не значи да бар преостали његови делови у будућности не могу да буду повезани. Но да би се то десило, ми не смемо да заборавимо шта је наше и шта реално од тога можемо да повратимо.
Они који су нас мрцварили великом делу наше нације и њене политичке елите су испрали мозгове и утерали страх у кости. Тако може да се деси да се уздржимо да узмемо и оно што нам је отето, а нико више то не буде од нас брани. У светлу тога додатно видимо колико је значајно што Додик инсистира на праву РС на самоопредељење. Подсећа нас ко смо, шта смо и шта је наше. Од таквог става само је један корак до свеобухватне борбе за српске интересе на целом нашем простору. Зато српска патриотска јавност мора да стане уз председника РС и подржи његове захтеве.
Не морамо око свега да се сложимо, али битно је, наглашавам, да подржимо њихову суштину! А она је да српски народ има право да се бори за уједињење. Када се прихвата да Албанци траже туђе, зар је нормално да се негира да Срби желе да поврате своје? При томе не мислим на недобронамерне странце, од којих такво понашање треба и очекивати, већ на нас саме, често утонуле у поноре самозатируће малодушности!

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *