Узнемиравање јавности

СЛУЧАЈ ЗЛАТИБОР

Златибор више не сме да шири своје гране и прихвата младе партизане, јер је министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, уз суфлирање прозападних медија и организација, проценио да величање српске војничке традиције и патриотизма код деце узнемирава јавност, али и отвара простор за њихову злоупотребу. Баш као што су ономад, игром случаја у истом крају, злоупотребљени били, и јавност (махом немачку) узнемиравали Бошко Буха и Сирогојно

Амбасадор Сједињених Држава у Београду Кајл Скот поново је одлучио да грађанству Србије отвори очи и укаже на непремостиве квалитативне и квантитативне разлике у односу који према нашој земљи и народу имају његова земља и Русија. „Занимљиво је да руске колеге подржавају паравојни камп за децу на Златибору, док амбасада САД у Србији подржава кошаркашке кампове, такмичење из географије и припреме средњошколаца за школовање у Америци“, навео је Скот. А занимљиво је и да Скот као паметан и обавештен човек, што претпостављамо да јесте јер у супротном ваљда не би био шеф дипломатске мисије највеће светске силе, не зна да и његова земља мање или више отворено подржава паравојне, војне, па и терористичке кампове широм света. Такав је, на пример, случај с кампом за војну обуку деце у Украјини иза ког стоји недвосмислено неонацистичка јединица Азов, која се налази у оквиру украјинске Националне гарде, и која се отворено хвали да прима помоћ у оружју из Скотове земље (и то од пре него што је председник Доналд Трамп крајем 2017. одобрио испоруке украјинској војсци). Да иронија буде већа, о кампу за децу неонациста из Азова известио је пропагандни сервис америчког Конгреса Радио Слободна Европа 10. новембра 2015. и то, за разлику од осуђујућег и негативног начина на који је то РСЕ учинио у случају Златибора, крајње беневолентно, са симпатијама и много разумевања. „Деца у украјинској Сумској области могу похађати камп за обуку у којем се уче основне војничке вештине попут прелажења стазе са препрекама и руковања оружјем. Камп су основали чланови батаљона Азов, некада добровољачке јединице, који младе Украјинце уче како да бране своју земљу“, наводи се у овом извештају. С друге стране, новинарки РСЕ Соњи Гочанин, која је извештавала са Златибора, био је „проблематичан војнички дух који је постојао у кампу“, као и „величање војничког живота“.

ЗАПАДНЕ ВРЕДНОСТИ Занимљиво је, што би рекао Скот, и да амерички медиј и амерички амбасадор имају крајње критичан однос према једној појави у Србији, док исту праксу примењују не само на својој територији него и на територији других држава којим су наметнули своје војно присуство. У обиљу кампова и организација који америчкој деци пружају услуге упознавања с војничким животом и вештинама, најзанимљивији је пример организације „Јанг маринс“. Основана 1959. године уз помоћ и подршку америчких оружаних снага, данас има преко три стотине кампова с више од 13.000 дечака и девојчица узраста од 8 до 18 година које обучава око 3.000 инструктора. Поред тога што се млади Американци техникама преживљавања, планинарењу, пливању, слободном пењању, роњењу и баратању оружјем уче у скоро свих 50 америчких савезних држава, они то чине и у базама САД у Немачкој и у Јапану (у ноторној бази на Окинави). Попут наших омладинаца, амерички „Млади маринци“ носе стандардне униформе америчке војске, али не баратају гуменим пушкама, него правим ватреним оружјем што се може видети на бројним снимцима на интернету. Слични кампови постоје и широм Европске уније и махом су под покровитељством оружаних снага или уживају помоћ Велике Британије, Француске, Мађарске.

Иако су се у оквиру хајке на камп на Златибору огласили поједини психолози који тврде да је оваква пракса лоша за развој деце и да доводи до ескалације вршњачког насиља, на Западу бројни психолози и психијатри тврде да овакви кампови могу имати баш супротан ефекат – утицати на смањење насиља и развој позитивних карактерних особина код деце, али и допринети превазилажењу психолошких проблема за које многа стручна лица преписују само фармацеутске психоактивне супстанце. Као конкретне предности они наводе повећање физичке спремности, удаљавање од штетне околине, развој самопоуздања и осећања вредности, поштовања другог, стицање новог погледа на свет, учење тимском раду и животу, стицање одговорности…

У овом контексту ваља подсетити и на „милитаристичке обичаје“ некадашње Југославије у којој су сви школарци обавезно пролазили предвојничку обуку, укључујући и гађање бојевом муницијом, и нису изазивали никакве испаде вршњачког насиља. Напротив, у то време је овај друштвени проблем био занемарљив.
[restrict]

АГЕНТИ ЖЕДНИ КРВИ Чедомиру Јовановићу, једном од најгласнијих противника овог кампа, мора се признати да је квалификован за процену истих, јер их је и сам са својим бројним савезницима из „Отпора“ похађао. Такође, верујемо и да је квалификован да препозна „агенте жељне крви“ (како су у саопштењу ЛДП описани инструктори из кампа), али је у овом случају погрешио, јер за разлику од кампова у које су они одлазили у време док се Скотова амбасада није бавила само кошарком и географијом, у овом кампу су били српски војни стручњаци који су свој живот посветили нашој држави и због ње га стављали на коцку. Жедни крви су, по овој логици, официр у пензији Милан Вукелић, један од оснивача противтерористичке јединице Војске Србије, Владе Бабић из Савеза ратних ветерана Србије, иначе носилац бројних одликовања од којих је једно примио и од некадашњег министра одбране Александра Вучића, као и Жељко Вукелић, председник Удружења учесника оружаних сукоба на простору бивше Југославије. Од побројаних „инструктора“ најзанимљивија је „жеља за крвљу“ Жељка Вукелића, за време рата припадника 21. диверзантског корпуса Кордунашког корпуса Српске војске Крајине. Овај човек је надалеко чувен по принципијелним напорима на помирењу ветерана са све три стране у сукобима у Босни и Хрватској, због чега је успоставио блиску сарадњу с бројним сличним организацијама у овим бившим југословенским републикама које су формирале „Мировну коалицију ратних ветерана“. О Вукелићевим помиритељским напорима је, ироније ли, још фебруара 2011. извештавао чак и Радио Слободна Европа, један од медија који данас предводи хајку на „златиборски камп“ у чијем је раду учествовао. Такође, упркос томе што су у прозападним медијима оптуживани и за то да би њихов камп могао да подстиче на вршњачко насиље, Жељко Вукелић се, за разлику од многих својих критичара, успешно бави и овим проблемом у оквиру радионица „Млади против насиља“ покренутих у оквиру његовог удружења ветерана.

ЧУДНЕ КОИНЦИДЕНЦИЈЕ Иронија судбине је и да је одлука о затварању кампа на Златибору донета и спроведена готово у исто време док је у Београду, у Улици краља Милана, отваран Прајд инфо-центар. Иако су на први поглед ова два догађаја скроз различита, везани су не само временским оквиром у којем су се десили него и важном улогом коју је у њима имала полиција. Док су на Златибору усред ноћи полицајци, по сведочењима из кампа, доста грубо наложили његово затварање, у Београду су обезбеђивали церемонију у оквиру Параде поноса. Чињеница да је за отварање баналног инфо-центра потребно полицијско обезбеђење (веће него за затварање злогласног паравојног кампа пуног оружја и агената жедних крви) говори да је и овај догађај узнемирио јавност. У праву су били борци за људска и геј права када су указивали да им се мора омогућити да безбедно и без страха од физичког насиља на градским улицама искажу своје ставове (мада мислимо да сексуална оријентација, оваква или онаква, није нешто што се мора јавно демонстрирати и поносно истицати, али добро). Иако су и разне геј параде изазивале значајно „узнемирење јавности“, далеко веће од „патриотског“ кампа на Златибору, држава је престала да забрањује те скупове и уложила знатне напоре и средства да их обезбеди. Али је забранила скуп учесника кампа на Златибору, планиран за 25. август у Новом Саду под изговором „узнемиравања јавности“ и опасности да се „на простору пријављеном за окупљање окупи већи број грађана супротних ставова, па постоји опасност да дође до међусобног сукоба“. На страну сада питање који би се то људи окупили у Новом Саду и напали децу из кампа на Златибору. Питање на које би наша власт морала да одговори јесте због чега демократско право на окупљање и изражавање мишљења дозвољава једном делу нашег друштва (геј популацији) и то по цену да јавност буде толико узнемирена да центар града више личи на ратну зону него на престоницу цивилизоване земље, а другом (људима патриотског опредељења) не. Зашто једнима нуди заштиту од потенцијалних агресора, а другима не? Ако је у једном демократском друштву у реду да се деца упознају с начином живота и обичајима геј заједнице (чак и када то укључује и експлицитно настране појаве какве се могу видети на геј парадама широм света), зашто је лоше да се упознају с војничком традицијом, духом и животом? С тим да су и једно, и друго упознавање искључиво на добровољној бази.

Могао би се стећи утисак да је Кајлу Скоту и другима „паравојни камп“ на Златибору споран само из разлога што Србија није у НАТО-у и што би вештине које би деца у њему могла стећи вероватно биле употребљене против интереса САД. Када би било другачије, сигурни смо да би амбасада САД у Београду подржала и ову врсту активности, као што подржава кампове за кошарку из којих би се могао попуњавати фонд играча у НБА лиги, или за средњошклолце који би могли отићи у САД да тамошњем друштву допринесу својим знањима и вештинама, уместо да то чине на својој родној груди.   

[/restrict]