Тајанствени ледоломац јефтиних илузија

ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ СМРТИ СЛИКАРА ЉУБЕ ПОПОВИЋА

О Љубином делу, упркос несебичном труду ванредних мислилаца и познавалаца, кружи фама да га нико никада није ваљано и до краја растумачио, нити био на његовој стваралачкој висини. Да ли те гласине шире они који нису способни да се носе с тим опусом бременитим значењем?

Протеклог дванаестог августа навршиле су се три године од како је заувек отишао Љубомир Љуба Поповић (Тузла, 1934 – Београд, 2016), један од највећих српских и француских сликара у другој половини 20. века. Пред крај живота, у виду опраштања од свог народа, урадио је два несвакидашња дела која се сада налазе у Канади у власништву Мирка Младеновића. Пре него што се упознамо с тим изванредним цртежом и сликом која је по њему настала, сагледајмо Љубу као личност и размотримо и историјску позадина тих радова.
Ко је Љуба? Сликар, чудовиште, еротоман, јеретик или традиционалиста? Сликарство је студирао на Академији примењених уметности а дипломирао на Академији ликовних уметности у Београду. У Паризу се настанио 1963. Упознао је истраживача фантастичне уметности Ренеа де Солијеа, писца његове прве монографије 1971. године. Између њих се развило пријатељство засновано на узајамном поштовању. Стигавши у Париз превише касно да би упознао „папу надреализма“ Андреа Бретона, а по природи независног духа, никада није припадао групи надреалиста. О његовом стваралаштву писали су Ален Боске и Ален Жуфроа, значајни критичари, велики песник Андре Пјер де Мандијарг, проучавалац надреализма Патрик Валдберг, велики синолог и познавалац дела Артура Рембоа Етиамбл, аутор књига за немачки „Ташен“ Жил Нере, највећи немачки стручњак за маниризам и сликарство неоманиризма Гистав Рене Хоке, крајње упућен у магију и надреализам Саран Александријан, аутор Љубине монографије с вероватно најбољим текстом икада написаним о таквој врсти уметности, као и бројни други стручњаци. Његова последња изложба била је посвећена Ан Тронш, ауторки две Љубине монографије, такође са изванредном ликовном анализом. О Љубином делу, упркос несебичном труду ванредних мислилаца и познавалаца, кружи фама да га нико никада није ваљано и до краја растумачио, нити био на његовој стваралачкој висини. Можда те гласине шире они који нису способни да се носе с тим опусом бременитим значењем. Љубино сликарство блиско је естетици београдске групе Медиала чији је члан био; још прецизније речено, припадао је полу „але“. Леонид Шејка, Дадо Ђурић и Драгош Калајић борили су се против критичара и новинара који су у Медиали видели само наставак надреализма; традиционализмом и елитним неоконзервативизмом она никако није могла да припада марксистичко-фројдистичкој авангарди на трагу дадаизма. С друге стране, Љуба се гнушао и савремених ирационалних сликара, фантаста које је сматрао митоманима, одбијајући олако и често сврставање своје уметности у фантастичну. Колико наследник великих мајстора ликовног онеобичења, следбеник је и првих модерних сликара. У његовом делу могу се уочити идеје које су занимале Хијеронимуса Боша, Монсуа Дезидерија, Жака Калоа и Пиранезија, али је близак и романтичарима и симболистима 19. века (постоје и они потоњи, у наредном столећу). Као наследник великих уметника, тим је сложенији што припада и породици еротомана, као и проучавалаца књижевних дела, филма, стрипа и научне фантастике. Љуба је био несумњиви ерудита; слике и књиге значајних али и заборављених стваралаца служиле су му да себи и другима поставља кључна животна и уметничка питања, не би ли дошао до одговора.

[restrict] Слике и цртежи Љубе Поповића на први поглед испуњени су чудесним и нестварним бићима, вампирелама и дамама налик древној Лилит, андроидима и лобањама, испреплетеним с мноштвом предмета и растиња у подножју монументалне, храмовне архитектуре. Ако се мало боље погледају, откривају апокалиптички и критички однос према цивилизацији а нагомилавања указују не само на ђубришни карактер савремености, испразност и демонију већ и на њену пропаст. Форме које се крше и руше (Роберт Музил је последњи надахнуто писао о „кршу историје“), свет који се у анђеоској светлости указује само зато да би се урушио, монархије и системи у осипању, о чему у медиалној митологији говори славни стих Мира Главуртића, бића која се претварају у злотворе, крилате црне монструме, с генеалогијом до принца таме – сведоче о трулежи палог света и о разочараности сликара обездуховљеном стварношћу. Када су скоро сви на разне начине опијени болесном, конзумерском и бестијалном цивилизацијом одустали од постављања проклетих питања о смислу постојања, један сликар и даље пропитује себе и друге, уздигавши ликовно дело на ранг филозофије.
У његовим дијаблеријама може се уочити наслеђе француске школе окултизма, за коју је један зналац рекао да је међу најбољима; оригинално истраживање демоније обележава многе значајне француске сликаре, песнике и писце, али и српску интелектуалну сцену некада окупљену око часописа „Дело“ и „Градац“. Мање фантаста, а више декадент у најбољем смислу те речи, критичан према техничкој цивилизацији, Љуба је учени сликар и ледоломац јефтиних илузија садашњег грађанства против кога се борио опробаним средством свих симболиста – саблажњавањем. Љуба је био пре свега личност која мисли својом главом; у њему као да се таложе и вртложе векови искуства, проучавања слика у Лувру и лепе литературе. Није се, међутим, као Гистав Флобер, згађен модерним светом, затворио у своју кулу од слоноваче у коју, како највећи стилиста каже, плима гована удара не би ли је поткопала.
Љуба је пред крај живота открио своју кулу, крваву кулу од лобања, један од најстравичнијих симбола српске и светске историје – Ћеле-кулу (од турске речи kelle kulesi – „кула од лобања“. Реч је о споменику из времена Првог српског устанка, који је у знак одмазде тадашња окупациона турска власт 1809. године начинила у Србији од лобања погинулих српских ратника, у бици на Чегру. Налази се на четири километра од центра Ниша. Сврстан је у споменике културе изузетног значаја за Републику Србију. У кулу су узидане 952 лобање устаника као знак немоћног турског беса због великих војних губитака. У Европи се први пут чуло за тај стравични споменик када га је видео и описао француски песник Алфонс де Ламартин који је био затечен ужасним призором. На лобањама је још увек било косе! Године 2014. амерички магазин „Mental floss“ навео је Ћеле-кулу као највећу грађевину сачињену од људских костију. Кула пак није испунила своју намену, није застрашила народ; Србија је у том веку ослобођена од турских завојевача.
Љуби је блиска танатологија; сликом „Прилог историји одсечених глава“ учествовао је на истоименој изложби посвећеној феномену злочина. Тема убиства, а посебно смрти, обележила је цео опус овог сликара, његове дијаблерије, вампиреле, летеће демоне, принчеве таме, хтонски свет црне стране и мрачне историје. Његова чудовишта и подземни свет могу се различито тумачити и вредновати, али је важније да он таму, демонију и зебњу натапа еросом, да Танатосу супротставља животну силу. Његовим великим ликовним умећем и снагом преображаја слика не постаје морбидна, већ води најдубљим метафизичким сазнањима, интуицијама и дослућивању тајни. Љуба је знао о смрти више од других савремених сликара; био је њоме ликовно опседнут последњих година. У такву естетику, сасвим другачију од превасходно рационалне модерне уметности, идеално се умећу слика „Кула одсечених глава“ и самостална цртачка студија, ретка у Љубином опусу те величине и снаге, „Очи одсечених глава Ћеле-куле“. Он никада није прихватао поруџбине, нити задати рад, па су и ова остварења настала као одраз идеје, Ћеле-кула је само повод и није илустрована.
Уместо да се повуче од живота и ружне стварности у сигурност некакве естетске изолације, у своју кулу од слоноваче, Љуба је отворио двери ужаса, упутио се ка кули од лобања – јер он није (само) естета већ и аскета, није сликар већ и мистик. Од словенских сликара може се упоредити само с једним, с руским мајстором из 19. века који се бавио сличним проблемом. Василиј Васиљевич Верешчагин је историјски бурне 1871. године насликао „Апотеозу рата“, драматичну слику која наизглед представља већу пирамидалну гомилу људских лобања у пустињи, по којој кљују вране. Дело је заправо филозофског садржаја, „посвећено прошлим, садашњим и будућим“, како каже сам сликар. Љуба је дубоки подстицај проналазио и у историји свога народа. За Србе је један енглески познавалац Балкана рекао да производе вишак историје, насупрот постмодерног Фукујаминог „краја историје“.
Љуба је међу новијим европским уметницима наглашено инсистирао на мисаоној димензији дела. На то су га упутиле његове лектире, рано промишљање идеја и дневник у виду забележака чисто филозофске садржине на маргинама цртежа. Спојивши прочитано и промишљено с ликовном материјом, он се стваралачки наоружао за суочење с првим и последњим, проклетим питањима живота и смрти, која је Пол Гоген назначио и насловом своје слике „Одакле смо? Ко смо? Куда идемо?“. Мало ко је имао храбрости да се као Љуба суочи с највећим изазовима. Уместо да ужива у сигурности и просечности некаквих мртвих природа, пејзажа и ведута, у слици као својеврсној удобној фотељи за посматрача, како ју је дефинисао Анри Матис, бавио се великим симболима страдања и смрти. Ћеле-кулу, која сажима пет векова ропства и патњи српског народа под Турцима, нико није цртао и сликао у српској и европској уметности. Његова два рада те врсте у канадској колекцији имају епски смисао, сличан српској народној поезији, цењеној од највећих европских умова. Љубина слика и цртеж отварају неке старе ране да би поучили младе, подигли дух и сачували их у будућим изазовима. Ћеле-кула је вероватно најирационалнији, најфантастичнији, црномагијски светски споменик, крајње чудовишан, намењен унижењу и уништењу живота и вере целог једног народа. Та снага зла одувек је привлачила Љубу, не само као ликовна радозналост већ као животни проблем, по чему он није само естетичар већ и етичар.

[/restrict]