Споразум са ММФ-ом – чуваркућа

Србија је и овим споразумом присиљена да своје економске одлуке подреди интересима глобалне (евроатлантске) финансијске олигархије, пошто је застрашена претњама изолацијом, сатанизацијом или чак војном интервенцијом

Крајем јула представници Србије су потписали споразум (од миља назван „чуваркућа“) са Међународним монетарним фондом. Србија се обавезала да ће покренути низ тендера (за продају Комерцијалне банке, ПКБ-а, Петрохемије итд.), док се ММФ обавезао да ће се, у наредних 30 месеци (колико програм траје), сетити још неких савета, који ће, можда, докрајчити нашу привреду и финансије. За економисте је интересантно (и узбудљиво) то што „споразум“ не садржи никакве финансијске обавезе потписника: наша влада неће плаћати консултантске (саветодавне) услуге ММФ-а, али ће, заузврат, безусловно извршавати њихове налоге. Такву врсту „споразума“ до сада нисмо имали. За сваку је похвалу што смо, овом приликом, сазнали на ком је нивоу самосталност у одлучивању наших државних и банкарских институција. И докле је довела сарадња са ММФ-ом.

[restrict]

Претње силом

Природно се поставља питање: како то да се нашој држави не исплати да поседује ПКБ, Комерцијалну банку или Петрохемију, а ономе ко их купи, верујте ми на реч, улагање ће се и те како исплатити? Одговор је познат: држава је лош (читај – „глупав“) власник. Али зашто онда том глупавом власнику поверити онолики државни буџет, па још и новац који ће се, тендерском продајом, добити? Осим тога, шта ако нека друга (можда још „глупавија“) држава буде купац – победник на тендеру? Најзад: зашто ММФ мора, скоро па и силом, да обавезује нашу власт да доноси одлуке о продаји сопствених предузећа и банака, ако су те одлуке рационалне? То не говори добро о мудрости наших лидера, толико хваљених од свих, па и од самог ММФ-а, увек задивљеног успесима Србије.
Склонији сам, ипак, да верујем да се не ради о рационалним одлукама, па се можда питате зашто су Влада и Народна банка такав споразум прихватили? Зашто су пристали на даљу колонизацију Србије, ако су, заузврат, добили само обећање нових савета, можда по нас још горих? Верујем да разлоге (кривце) не треба тражити у домаћим лидерима, који су довољно стручни и свесни штете која ће држави бити нанета, него у претњама изолацијом и економском блокадом од стране ММФ-а и евроатлантске заједнице – у случају да изостане пристанак Србије. Те претње се увек подразумевају у преговорима са западним „пријатељима“, нарочито после бомбардовања Србије 1999.
Дабоме, није тешко доказивати да земља која не располаже довољном штедњом мора да се ослони и на иностране инвестиције. Али би било корисније да странци улажу у нове пројекте (као у Ј. Кореји или Кини), уместо да преузимају већ уходане послове, и то оне најуносије – банке, телекомуникације, електропривреду, велике пољопривредне комбинате и сл. Истина је да и у уходанe пословe страни инвеститори уносе нову технологију, организацију и маркетиншка искуства (поготово у извозу), али се питам зашто то не би могла да уради и разумна држава, ако, као савесни власник, изнајми компетентни менаџмент? И зашто инвестиционе инјекције Србија мора да плати ниским ценама на (ургентној) тендерској продаји, или додатним субвенцијама, а не само профитом продатих компанија, који су природна цена услуга капитала? Одговор је: слабе земље, и Србија међу њима, присиљене су да прихвате скоро сваку врсту диктата на глобалном тржишту, на којем царују финансијски монополисти, којима су пуна уста прича о економском либерализму.

Злочин и казна

Србија је и овим споразумом присиљена да своје економске одлуке подреди интересима глобалне (евроатлантске) финансијске олигархије, пошто је застрашена претњама изолацијом, сатанизацијом или чак војном интервенцијом. Џон Перкинс, експерт ММФ-а и Светске банке, у популарној књизи „Био сам плаћени економски убица“, својевремено је објаснио како ове институције разбијају привреде појединих земаља, ради преузимања њихових ресурса (и тржишта). У књизи су детаљно описане фазе злочина који су потписници Вашингтонског консензуса изводили често и широм света.
Извршиоци злочина никад нису кажњени, а себе су убедили да представљају „слободни свет“. Па и више од тога. Успели су да убеде јавно мњење да мора бити кажњен, проглашен корумпираним нитковом, диктатором и деспотом, свако ко се противи њиховом злочину. Инструменти казне били су (и даље јесу) у рукама зликоваца
Верујем да чак и покајници међу њима, који су ретки (као Џ. Перкинс), само ласкају себи да су били убице. Пре бих рекао да су били – џелати. Од плаћених убица човек или привреда могу да се бране, макар и с малим шансама. Или да беже. А пред џелате – жртве излазе везане.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *