Спасавање левице од суноврата

Да ли је куцнуо час да се коначно прене расцепкана европска левица која је изгубила „везу са стварношћу“?

Да ли ће очигледно смишљено изабрана прва реч као поклич, из првог стиха једне од најпознатијих песама на свету, химне комуниста, социјалиста и социјалдемократа, али и анархиста, Интернационале, УСТАЈТЕ, узета за назив новог левичарског покрета у Немачкој, успети да прене летаргичну, дезоријентисану, расцепкану и апатичну левицу у часу када и у овој земљи, као и широм Старог континента, плима популиста и деснице делује незаустављиво? Иницијатор и „заштитни знак“ новог покрета резолутна Сара Вагенкнехт, шефица посланичког клуба Левице у Бундестагу, чврсто верује да би покрет, заиста, могао да направи преокрет на немачкој политичкој сцени. И да радикално промени „социјално неправедни“ систем који је на власти три последње деценије.

[restrict]

ДУХ ВРЕМЕНА Вагенкнехтова у интервјуу „Шпиглу“ тврди да, упркос свему, и владајућем мишљењу, „дух нашег времена није десничарски већ левичарски“. И да је радикалном променом политике која ће „дати реч сасвим нормалним људима“ који су се нашли на друштвеној и политичкој маргини, препуштени самима себи, и напуштени од политичких странака левице, које би, по свом смислу постојања, требало да буду њихови заштитници, могуће зауставити све уочљивији суноврат левице.
А њу, левицу, у овој земљи чине, и представљају, три парламентарне странке: социјалдемократе (СПД), Зелени и Левица, које су, теоретски и математички, два пута у минулој деценији, да је само било слоге, могле да формирају (по партијским бојама) црвено-црвено-зелену владајућу већинску коалицију. У четрнаестој години (пре)дуге владавине Ангеле Меркел, према тренутном стању ствари, далеко су од тога. Ове три странке изгубиле су од 1998. осам милиона бирача!
Вагенкнехтова верује да потенцијално могућа црвено-црвено-зелена коалиција није атрактивна за бираче све док Социјалдемократска партија и зелени чине оно што и Меркелова. Потребна је, дакле, промена и у овим странкама како би се из парламента избацио лоби систем великих концерна уз подсећање да демократија значи политику која изражава интересе већине. А циљ (новог) покрета је да од Немачке створи земљу праведности и мира у којој људи неће гласати за политику која је против њихових интереса.

БЕЗНАДЕЖНО СТАЊЕ А тренутно стање у парламентарним странкама левице у Немачкој је готово безнадежно. Некад моћна Социјалдемократска партија (СПД) која је у време Вилија Бранта надмоћно побеђивала, освајајући и по четрдесет одсто гласова, сада се „врти“ (најновија истраживања) око (бедних) 18 процената. На последњим парламентарним изборима који су отворили врата четвртом канцеларском мандату Ангели Меркел, доживели су најтежи послератни пораз. Зелени „флертују“ са црнима (конзервативци) уверени да је то једина шанса да се докопају парчета власти. Левица страхује да би већ на следећим изборима могла да изгуби традиционално упориште на истоку земље, где (фамозна) десничарска Алтернатива за Немачку, чини се, незадрживо јуриша.
Једно време спекулисало се с тим да Вагенкнехтова намерава да створи нову, леву „народну“ (масовну) странку, али се од тога очигледно одустало. Пресудну улогу у одлуци да се иде на оснивање покрета на широкој основи одиграо је, по свему судећи, „ортак“ у овом пројекту и супруг у кући, човек с богатом политичком биографијом и каријером Оскар Лафонтен.
Свесно смо ишли, објашњава Сара Вагенкнехт, на стварање покрета, а не нове, народне левичарске партије. Да ли је то остављено за нека будућа времена? Из упозорења Вагенкнехтове да се таква, масовна партија не ствара једноставном одлуком већ израста из „убедљиве политике“ може се и нешто тако наслутити.
У сваком случају, свесно се кренуло у стварање покрета, који представља понуду свима који су незадовољни владајућом политиком. Онима који желе обнову социјалне државе и њену мировну спољну политику. Свеједно да ли су чланови неке странке или нису. Нико од (будућих) присталица овог покрета не мора да напушта сопствену партију да би се у њему ангажовао.
Творци идеје, и иницијативе, за стварање покрета желе, међутим, и пре свега, да подстакну, и охрабре на ангажман оне који се ни у једној партији не „осећају као код куће“. Циљ покрета је стварање нове политичке већине и владе са „социјалном агендом“. А „кључ“ за то Вагенкнехтова види у Социјалдемократској партији. И радикалном заокрету у њеној политици. Ако и даље остане привржена „Агенди 2010“, наставиће се њена агонија.
Реч је, иначе, о проблематичном реформском пројекту бившег социјалдемократског канцелара Герхарда Шредера, који је радикалним променама тржишта рада учинио немачку привреду конкурентнијом, на штету сопствене партије. Под паролом да му је држава преча од странке, Шредер је, оштрим резовима у социјалном ткиву, „отерао“ дотад верне гласаче ове странке, која је, по традицији, била заштитник радништва и сиромашнијих друштвених слојева.
На тој тачки дошло је и до разлаза са (већ споменутим) Оскаром Лафонтеном. Због оштрог противљења Шредеровој неолибералној политици, и одлуци да Немачка учествује у агресији на Савезну Републику Југославију, најперспективнији међу чувеним Брантовим „политичким унуцима“, човек који је и устоличио Шредера на канцеларском трону, харизматични Лафонтен је демонстративно, и по кратком поступку, напустио све функције. А био је у том часу (неприкосновени) шеф Социјалдемократске партије (СПД) и суперминистар (финансија) у првој црвено-зеленој владајућој коалицији на савезном нивоу.

ЦРВЕНА САРА Иако га тренутно, и одавно, нема, у формалном смислу, на великој политичкој сцени (повукао се у завичајни Сар) Оскар Лафонтен је и даље, макар из „другог плана“, веома утицајна личност. После демонстративног одласка са кормила Социјалдемократске партије, Лафонтен је, једно време, „по позиву“, био шеф тада нове странке, Левице, која је настала спајањем источнонемачке Партије демократског социјализма (наследница источнонемачких комуниста) и једног броја разочараних, западнонемачких, чланова и присталица СПД.
Лафонтенов нови ангажман, у покушају да се спаси што се још спасти може, и заустави суноврат левице, иако је у првом плану, као покретач и носилац идеје о покрету под борбеним покличем „Устајте“ његова супруга Сара Вагенкнехт, изазива нове контроверзе. С додатним подозрењима, и узнемирењима (посебно) у руководству СПД: оно никад није „склопило примирје“ с некадашњим лидером и кандидатом за канцелара на првим парламентарним изборима по уједињењу.
Лафонтен је тада, да подсетимо, изгубио од (конзервативца) Хелмута Кола због тактичке (испоставиће се, за његову кандидатуру фаталне) грешке: док је Кол обећавао источњацима (оно што је годило њиховом уху) „цветна брда и долине“, а западњацима да неће морати да завлаче руке у сопствене џепове ради уједињена, Лафонтен је (пророчки а политички неисплативо) једнима (на истоку) поручивао да нема благостања преко ноћи, другима (западњацима) да нема уједињења „по нултој тарифи“.
Тандем Вагенкнехтова–Лафонтен, сам по себи, њиховим политичким биографијама и темпераментима, представља у исто време моторну снагу и отежавајућу околност за нови покрет и подухват у спасавању левице. Провокативни, директни и полемички немилосрдни, и једно и друго изазивају, најчешће, оштре поларизације: егзалтирану подршку и јетка оспоравања.

НАЈЛЕПШЕ ЛИЦЕ КОМУНИЗМА „Црвена (провокативна) марама“ у томе је, у последње време, (идеолошки) „црвена“ (смишљено: омиљена боја и њене гардеробе) Сара, особена, атрактивна и нетипична личност на немачкој политичкој сцени. Рођена је 16. јула 1969. у Јени на истоку, из (незваничне) везе (тада) иранског студента (у Берлину) који се након студија вратио у земљу и немачке студенткиње.
Веома интелигентна и продорна, успешно је матурирала (1988) у школи „Алберт Ајнштајн“, али јој није дозвољен одлазак на студије: није се уклапала у дух колектива, иако је била активни члан комунистичке младежи. Ушла је и у партију, уверена у комунизам а критична према (државном) систему. Често, понекад не и без (идеолошки) циничног призвука означавана (и етикетирана) због своје, заиста, изразите и особене лепоте (упадљиво црне косе, „запаљивих“ очију, заводљиве фигуре) као „најлепше лице комунизма“.
Отишла је на студије (филозофије и литературе) тек по уједињењу Немачке и још у студентским данима „улетела“ у партијско руководство Партије демократског социјализма, која ће се, потом, „преточити“ и преименовати у Левицу. Као њена „икона“, биће посланик у Европском парламенту, потом у Бундестагу, где тренутно води посланички клуб Левице. После (краћег) брака са филмским продуцентом (такође левичарем) Ралфом Томасом Нимајером, ушла је у емотивну, потом и брачну везу са (нешто старијим, рођен 1943) Оскаром Лафонтеном.
Покрет „Устајте“ почео је свој „виртуелни“ живот 4. августа, на интернет-страници (Aufstehen.de), а званично ће бити представљен, и оглашен, 4. септембра. На тој страници нема програмских начела, нема манифеста, али се програмска оријентација види у режији и сценографији: дата је реч људима (и професијама) који су до сада били, углавном и најчешће, изван видног поља политичких странака – занатлијама, радницима, учитељима, студентима, сељацима, домаћицама…

ПОЛИТИЧКА ПРОМАЈА Судећи по присталицама које су пожуриле да се региструју на веб-адреси (а њих је више десетина хиљада), покрет „Устајте“ изазива већ уочљиву „промају“ на политичкој сцени. То му још не гарантује успех и дуго трајање: у руководствима три левичарске политичке странке, укључујући и Сарину Левицу, јавила су се прва, јавна и жустра, оспоравања и противљења покрету. Она се, најчешће, своде на страх да ће то унети додатну пометњу и уситњавање ионако подељене левице.
Стижу, међутим, такође појединачне и јавне подршке утицајних чланова ових странака, иако не баш „тешке категорије“. Тако су се огласили заједничким текстом подршке (у „Шпиглу“) посланик СПД Ханс Билов, посланица Левице Севим Дагделан и бивша потпредседница Бундестага, једно од најзвучнијих имена у странци Зелених, Антје Фолмер.
Њих троје су уверени да је управо куцнуо час да се коначно прене расцепкана европска левица, која је изгубила „везу са стварношћу“. Упозоравају, такође, на реалистичан и суморан сценариј: на следећим изборима за Европски парламент захуктала десница, оснажена радикално десничарским идејама снажном потпором (финансијском и политичком) бившег Трамповог (изборног) стратега, могла да се појави као једина противтежа неолибералној формацији Макрон–Меркелова.

[/restrict]