Почетна / Интервју / СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ – Мегалополис и рат против књиге

СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ – Мегалополис и рат против књиге

По теоретичарима рата, бојиште на коме се одиграва савремена, четврта генерација рата није више неки ров или територија већ наша свест. Ови теоретичари сматрају да се у четвртој генерацији ратова противник не побеђује тако што му савладате армију, већ тако што продирете у свест непријатељске популације преко комуникационих канала (на пример, преко медија) а затим обрађујете ту свест тако да она изгуби вољу да пружа отпор (…) Посредством књижевности усвајамо животне технике које нам омогућавају да сачувамо и креирамо властиту животну причу. Опет, властита животна прича нам макар пружа могућност да сачувамо слободу мишљења у доба свеопште манипулације свешћу

Слободан Владушић, писац и есејиста (Суботица, 1973), ради као ванредни професор на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Био је стални књижевни критичар у листовима Политика и Вечерње новости. Књиге критика и студија: Дегустација страсти (1998), На промаји (2007), Ко је убио мртву драгу (2009), Црњански, Мегалополис (2011, 2012) итд. Романи: Forward (2009), Ми избрисани (2013). Повод за овај разговор је његова нова књига Књижевност и коментари.
Књижевност и коментари излазе у доба када је криза књиге и читања већа него икад раније, и када је угрожено постојање јавних библиотека. Чарлс Симић је, на пример, писао о томе како се у САД, поготово у мањим местима, библиотеке једноставно гасе. Дакле: чему писање, читање и сличне узалудности у доба тријумфа глобалне мреже?
Нека истраживања су показала да се у Србији процентуално више чита него у Француској: осам одсто људи у Србији су читаоци, док у Француској чита само два процента становништва. Интересантан податак. Међутим, поред питања бројности читалаца, постављају се и нека друга питања: шта читамо и зашто читамо, на који начин читамо? У књизи Књижевност и коментари желео сам да покажем на који начин су читање и књижевност повезани с квалитетом живота, али и са питањем слободе, с питањем да ли смо у овом свету робови или личности. Моја књига није елитистичка. Моја књига покушава да на нов начин покаже зашто нам је потребна књижевност. Укратко: помоћу књижевности усвајамо животне технике које нам омогућавају да сачувамо и креирамо властиту животну причу. Опет, властита животна прича нам макар пружа могућност да сачувамо слободу мишљења у доба свеопште манипулације свешћу. Другим речима, док год имамо животну причу, има шансе да не постанемо робови.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *