Руско оружје за америчке санкције

Да би се заштитиле од америчких казнених мера, Немачка и Русија могле би да се окрену евру као средству плаћања, уз постепену преоријентацију немачке привреде ка „руско-кинеској Евроазији“

Портпаролка НАТО Оана Лунгеску изјавила је да размештање војних снага алијансе на истоку Европе – има искључиво одбрамбени карактер и не представља претњу Русији. Заправо, само је поновила речи које су стотинама пута већ изговорили и она и њени претходници. Не може да се не примети да се НАТО све јаче „брани“ од Русије, тако што шири своју инфраструктуру и распоређује је на самим руским границама. И да је западна војна алијанса „своју“ територију више него дуплирала за протекле две деценије, док се Русија – вољом грађана израженом на референдуму – увећала само за стратешки важну територију Крима. Док НАТО, с друге стране, у чланство увлачи једну по једну територију, не питајући грађане да ли они уопште желе америчке базе и трупе у својој земљи, јер одлуке о приступању доносе политичари у парламенту тесном већином, како је то било у случају Црне Горе. И то се зове „одбрамбени карактер“ алијансе.

НАТО КАМП ЕВРОПА Руски председник Владимир Путин коментарисао је ове планове, рекавши да је Москва принуђена да јача своју одбрамбену способност, јер се „поред граница Русије, у непосредној близини појављују елементи америчке противракетне одбране“. Путин је још додао, након сусрета с финским колегом Саулијем Нинистеом, да је Русија спремна да разговара о овим питањима с партнерима из НАТО-а, али и да „они то одбијају“, изразивши наду да ће Запад променити позицију на ту тему.

Очигледно је да су планови НАТО-а за претварање читаве источне Европе у војни камп далеко одмакли и сада се види с којим намерама се алијанса ширила и примала под своје окриље бивше чланице Варшавског пакта. То изазива револт међу европским становништвом, посебно у земљама „старе Европе“, док нове чланице показују више ентузијазма да буду укључене у америчке милитаристичке планове. То што им Руси јасно исцртавају колико је тај пут опасан – засад их много не забрињава. Као да нису свесни да је Америка удаљена много хиљада километара и да би у случају сукоба управо они послужили као идеално топовско месо…
[restrict]

НЕИСПУЊЕНА ОБЕЋАЊА Руски медији подсећају да Путинова упозорења нису без основа. Подсећају на обећање Џорџа Буша Старијег, дато Михаилу Горбачову 1990. на Малти, да САД „неће користити револуцију у источној Европи“ на штету совјетских интереса. Обећање је формално и испуњено: крајем следеће године СССР је престао да постоји, па је Вашингтон очигледно сматрао да може слободно да делује на штету интереса Русије. Већ 1994. председник Бил Клинтон дао је зелено светло да се крене у процес проширења НАТО-а и тај тренутак се сматра прекретницом у руско-америчким односима – после које се они никада нису у пуној мери нормализовали.

Ово што видимо данас само је оштра форма конфронтације која је још тада заметнута и у којој је Русија Бориса Јељцина била слабији и неравноправан учесник. После тога је, међутим, дошао Путин и ситуација је почела из корена да се мења, па је његов Минхенски говор из 2007. био важна – али показало се ипак пролазна – етапа на путу заоштравања. То што ни тада у САД нису имали слуха за руске поруке и упозорења да је крајње време да су зауставе, говори у прилог томе да су њихове намере и планови много далекосежнији него што то јавно показују. И за Русију изузетно опасни. Након тога је уследио рат на Кавказу 2008, па у Украјини 2014, као очигледни удари на Русију, који стварају озбиљне безбедносне кризе на њеним границама.

РАТ САНКЦИЈАМА Међутим, 2018. године постало је јасно да више ни у Европи не желе сви то да трпе и буду таоци ситуације у којој бомбе и ракете могу да се сруче на њихове престонице. Пример таквог понашања је Немачка, која је такође доспела под удар санкција САД због своје непоколебљиве жеље да настави с Москвом изузетно уносан пројекат гасовода „Северни ток 2“. Америчким санкцијама је погођена и Кина, како би се обуздао њен привредни раст, док је развој Ирана већ деценијама заустављен из истог разлога.

У том смислу, велику пажњу изазвао је предлог немачког шефа дипломатије Хајка Маса – да Европа створи противтежу САД. Мас је реаговао на то што амерички председник Доналд Трамп једнострано напушта кључне споразуме, попут климатског или о иранском нуклеарном програму, „напада немачке интересе, вређа и лаже“. „Нећемо дозволити да САД делују преко наших леђа“, наслов је Масовог ауторског чланка у немачком листу „Ханделсблат“, где је изнео назнаке новог концепта „уједињене Европе“, која би стала насупрот Америке. Осим што овај концепт предвиђа „безбедносну и одбрамбену унију“, што су многи протумачили као најаву уништења НАТО-а, Мас прижељкује и тешњу сарадњу с „убеђеним мултилатералистима“ попут Јапана, Канаде, Јужне Кореје. Посебну пажњу изазвала је Масова најава да би Европа морала да уведе „канале за плаћање независне од САД“, односно алтернативу систему СВИФТ-у, који представља важну финансијску батину у америчким рукама, од које се сви плаше. Узгред, Кина и Русија већ годинама раде на стварању таквог система.

Посматрачима није промакло ни да је немачки министар употребио и термин „мултилатерални поредак“, што подсећа на „мултиполарни поредак“ – концепт који већ пуну 21 годину пажљиво развијају Русија и Кина са својим савезницима у Евроазији. Било би преамбициозно извлачити далекосежне закључке из само једног ауторског текста, макар то био текст шефа немачке дипломатије, али уз мало имагинације није тешко замислити Масов концепт као најаву будућег политичког и економског заокрета Берлина од евроатлантизма ка евроазијству. Или ће бити да Немци прете заокретом како би стекли боље преговарачке позиције у партији покера са Американцима? У сваком случају, карте су делимично бачене на сто и нове, до скора сасвим „јеретичке“ идеје стекле су легитимитет у водећим западним медијима.

СЛУЧАЈ ТУРСКЕ Гнев Америке обрушава се посебном жестином и на Турску, другу највећу војну силу у НАТО-у. Њен председник Реџеп Тајип Ердоган дрзнуо се да се без одобрења Вашингтона упусти у набавку савременог наоружања – у овом случају реч је о супериорним руским системима земља-ваздух С-400 „Тријумф“. „Ми смо против могуће куповине С-400 од стране наших партнера и савезника у целом свету. Ми смо јасно дали на знање да то може да испровоцира санкције по целом свету“, подвукла је портпарол Стејт департмента Хедер Науерт. То је одраније познати амерички став да свака држава, компанија или појединац у свету, који сарађују с руском одбрамбеном индустријом – могу да буду подвргнути санкцијама Вашингтона. Нагласак је на речи „може“, што значи да нико не „мора“ обавезно да се нађе на мети санкција, већ о томе одлучују САД по свом нахођењу. Другим речима, и питање (не)кажњавања постаје предмет трговине у међународним односима – овог пута „транспарентније“ него икад.

Са америчког становишта, проблем с турским набавкама је у томе што би председник Ердоган, ако већ следеће године дође у посед моћних руских ПВО система, могао да постане прилично незгодан и превише самосталан играч. Иако је Турска већ деценијама НАТО чланица, над њеном главом већ дуго виси мач могуће спољне оружане интервенције. Такав сценарио се умало догодио 2016, током летњег покушаја државног удара: да су пучисти успели да преузму више контроле над деловима армије и државних структура – могуће је да би им тада притекли у помоћ Американци и НАТО и ствар би, на штету Ердогана, била веома брзо завршена. У том случају турски ПВО и авиони америчке производње били би неупотребљиви, јер су ови оружани системи програмирани да не могу да буду употребљени против свог творца и ове параметре је немогуће изменити.

Зато су Турци одлучни да се осигурају за случај „непредвиђених околности у односима са савезницима“, а нагло јачање сарадње Вашингтона и Атине последњих месеци само показује да на Балкану и на Блиском истоку опреза никада није превише! Исто тако, на примеру Сирије, Турци су видели како „стари совјетски системи“ Башара Асада масовно обарају савремене западне ракете, чим су прикључени на „очи и уши“, односно електронску инфраструктуру и радаре С-400. Турци су пре Европљана започели процес осамостаљивања од воље великог прекоокеанског брата, али су први доспели и под удар америчких санкција. Турска лира је доживела озбиљан пад, али је засад расположење у народу такво да јача њихов инат. У том смислу, може се очекивати да, ношени таквим набојем, Турци наредних година наставе да се снабдевају и другим врстама савременог руског наоружања. А то ће већ бити озбиљан изазов и за Вашингтон и за НАТО у целини.

ПУТИН И МЕРКЕЛ Посебно је занимљив, и добрим делом загонетан, остао недавни сусрет Владимира Путина и Ангеле Меркел у немачком граду Месеберг – само три месеца након њиховог састанка у Сочију. Како је објашњено, разговарало се о стратешком партнерству две земље, што је термин помало заборављен у односима Москве и Берлина након 2014. и избијања украјинске кризе. После трочасовних разговора остао је утисак да Немачка и Русија траже нове могућности за сарадњу у решавању бројних криза, а посебно у светлу све већих несугласица између Европе и САД. Тако све популарнија постаје фраза „ослонац на сопствене снаге“, што је за Немачку можда нови тренд, док је Русија последњих година већ навикла да тако живи. Сада се поново појавила нада да се „сопствене снаге“ ипак могу на неки начин ујединити. О томе сведоче и два момента у изјавама Ангеле Меркел: није ниједном поменула „руску агресију“ у Украјини, нити да „Асад мора да оде“.

Најважнија је, ипак, потврда наставка сарадње у изградњи цевовода „Северни ток 2“, где су саговорници изјавили да је реч о „комерцијалном пројекту“. Меркелова је подвукла жељу да Украјина настави да фигурира као транзитер гаса и после пуштања у погон новог гасовода, чему се Путин није противио – под условом да то Русији буде економски исплативо. Међутим, како је на арбитражи Светске трговинске организације недавно укинуто ограничење од 50 одсто за транспорт гаса по постојећем „Северном току 1“, предвиђа се да ће до 2020. године кроз ова два цевовода бити допремано чак 80 одсто укупних количина из Русије за Европу.

С таквом поставком, укључујући и изградњу јужног гасовода „Турски ток“, Украјина постаје прилично сувишна у улози транзитне земље, док ће Немачкој све ово да буде више него исплативо – чак ако јој САД уведу санкције као одмазду за „шуровање с Русима“. Да би се заједнички заштитиле од америчких казнених мера које погађају обе земље, Немачка и Русија би могле све више у будућности да се окрену евру као средству плаћања, избегавајући тако долар, што би могло као бумеранг да се врати Вашингтону. Експерти подсећају и на изјаву Меркелове из маја у Сочију, када је рекла да су добри односи с Русијом немачки „стратешки интерес“. Истовремено, предвиђају постепену преоријентацију немачке привреде ка „руско-кинеској Евроазији“. То ће бити најјаче Путиново оружје против ширења НАТО-а и америчких санкција.         

[/restrict]