Рачун без крчмара

Ако су и Русија и Кина с једне, то јест наше стране, и Немачка, Велика Британија, Француска и САД с друге стране, против поделе Косова и Метохије, због чега се о томе уопште говори као о опцији која је ишта друго до чисто теоријска?

Сергеј Лавров, министар спољних послова Русије, потрудио се да не остави ни зрнце сумње у погледу руског става према Косову и Метохији када се овог понедељка у Сочију састао са својим српским колегом Ивицом Дачићем.

РУСИЈА, КИНА И ПОДЕЛА КОСОВА „Русија се“, рекао је Лавров, а Лавров је дипломата те су му речи које користи прецизно одмерене, тако да су испуњеније значењем него што се то на први поглед чини, „непрестано залаже за потпуно и ригорозно (полное неукоснительное, према транскрипту Министарства иностраних послова Русије) спровођење Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација.“ И још, у наставку исте мисли: „Подржавамо акције које Београд предузима како би овај, најважнији међународни документ био испуњен.“

Пун значај ових Лавровљевих порука, наравно, открива се тек када се оне ставе у контекст онога што нам се дешава, а тај се контекст добрано искристалисао после (пре)дугог периода скривања иза нејасних формула као што су свеобухватна нормализација односа, односно компромисно решење у склопу кога ми треба да добијемо нешто, а не ништа. Свеобухватна нормализација у међувремену је, као што смо и знали да ће бити, демаскирана као захтев да се сагласимо с уласком Републике Косово у Уједињене нације, компромисно пак решење за којим трага званични Београд, испоставило се током протеклих неколико недеља, представља позив на поделу Косова и Метохије који се назива разграничењем између Срба и Албанаца иако смо већ јасно разграничени на Проклетијама.

Узгред буди речено, кад смо већ код тога, „Викиликс“ и његове депеше америчке дипломатије откривају упадљиву сличност оваквог решења с настојањима за која је званични Београд сумњичен још у време Бориса Тадића. „Према Француској, Србија разматра само две опције пред предстојеће преговоре с Косоварима. Једна је отцепљење севера, друга ’међунемачки’ модел“ (депеша 10BRUSSELS85 од 26. јануара 2010), односно депеша 10BELGRADE25 од 5. фебруара исте године: „Извесно разумевање за већу српску улогу на северу и над пет манастира на југу, у ком случају ће Београд ’прихватити’, премда не и признати Косово. (…) Ова опција највероватније осликава идеју за коју је Београд највише заинтересован.“

Елем, пошто су напокон и Запад и Београд открили своје ставове, открила их је и Москва, цитираним речима свог шефа дипломатије које су намерно срочене тако да не оставе простора за недоумице. Нема предаје, нема поделе, него потпуно и ригорозно поштовање Резолуције 1244 која, треба ли на то подсећати, прописује суштинску аутономију (а не независност) читавог (а не подељеног) Косова и Метохије у оквиру Савезне Републике Југославије, односно Републике Србије као њене међународноправне наследнице. Па, с тим у вези, како јасно рече Лавров, Београд има подршку Москве у оним својим поступцима који служе испуњавању одредби „најважнијег међународног документа“, Резолуције 1244, али је нема – руску подршку – за поступке у вези с Косовом и Метохијом који томе не служе.

Хоћемо да укажемо да је, стојећи поред једног од најгласнијих домаћих заговорника поделе Косова и Метохије какав је Ивица Дачић, Сергеј Лавров поручио, а Дачић је то стоички издржао, да Русија не подржава званичну Србију у њеном покушају да подели сопствену јужну покрајину. А и како би, будући да се више и не крије да би евентуални улазак Косова у Уједињене нације убрзао његов (уз то можда и онога што преостане од Србије) улазак у НАТО, а познато је какав је став Русије према даљем ширењу НАТО-а.

При чему се не сме из вида изгубити ни став Кине о нашем проблему, а кинески је став истоветан руском. Амбасадора Кине у Београду Лија Манчанга већ смо цитирали на овим страницама, сада на то подсећамо: „Питање Косова треба решавати на основу Резолуције (1244) Савета безбедности… Резолуција 1244 Савета безбедности је оквир у коме треба да се реши питање Косова… Ми сматрамо да тај проблем треба решити, али у оквиру резолуције СБ и међународног права. У том смислу подржавамо Србију.“
[restrict]

СТАВ ЗАПАДА „Викиликсове“ депеше америчке дипломатије, тај драгоцени и неочекивани увид у све оно што нам се догађало иза наших леђа, описују и став Запада према (теоретској) могућности поделе Косова и Метохије. Депеша 10BELGRADE3, од 12. јануара 2010: „Стратегија (држава тзв. Квинте – САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Италија) мора да укључи координисано саопштење са највишег нивоа из Вашингтона и европских престоница да подела Косова не долази у обзир.“

Имајући такав став у виду, нимало не чуди начин на који је на идеје о подели реаговала немачка канцеларка Ангела Меркел која је, после сусрета с председавајућим Савета министара Босне и Херцеговине Денисом Звиздићем 13. августа, рекла да је „територијални интегритет земаља Западног Балкана неприкосновен“ – то се, додуше, не односи на Србију у њеним уставним границама и границама из Резолуције 1244, али канцеларка се прави да то не примећује – и истовремено је, стоји у саопштењу немачке владе, „одбацила све покушаје да се преиспитају границе нацртане после рата који је потресао Балкан током деведесетих. ’Не можемо то да радимо’, нагласила је“, а исто је то, четири дана касније, поновила и приликом сусрета с премијером Црне Горе Душком Марковићем с којим се, саопштила је црногорска влада, сагласила да „нема промена граница на Балкану“, односно, према саопштењу кабинета Меркелове, да је „од виталног значаја територијални интегритет свих држава понаособ“.

И британско Министарство спољних послова, како је америчком порталу „Базфид“ изјавио његов портпарол, сматра да „нормализација односа Србије и Косова“ треба да буде остварена „на основу признања независних и суверених држава у оквиру њихових садашњих граница. Верујемо да позиви за поновно цртање државних граница могу да имају дестабилизујући ефекат“, а слично је – „Границе су експлозивне. Једноставно, не можете да знате шта ће се догодити ако дирнете у границе“ – за исти портал рекао и један француски дипломата.

И, најзад, Сједињене Америчке Државе. Оне се за поделу Косова и Метохије, чини се, залажу само у свету овдашњих провладиних таблоида. Мимо тог света, говорећи пред Одбором за спољне послове америчког Сената у коме тече процес потврђивања његове номинације – а слутимо да се на овом месту о америчкој спољној политици ипак зна нешто више него што знају београдски таблоиди – будући амерички амбасадор у Приштини Филип Коснет рекао је: „Позиција администрације САД није се променила… Мислимо да је важно да обе владе иду напред са креативним решењима за дугорочне тензије између Косова и Србије. Од кључне је важности да обе земље могу да разговарају о новим идејама, али то није шифра за размену територија нити било шта слично томе.“

Чак ни споменути портал „Базфид“, који је иначе више него спреман да администрацију Доналда Трампа тешко оптужи кад год нањуши било какво одступање од политике досадашњег вашингтонског естаблишмента, не тврди да је у овом случају дошло до промене о каквој се говори у Београду: „Један западни дипломата базиран на Балкану каже да мисли да је ’невероватно’да Трампова администрација активно подржава идеју размене територија или поделу. Други дипломата каже да америчке колеге, на директна питања, никада отворено нису рекле да подржавају такво решење. Оно што, међутим, узнемирава дугогодишње познаваоце прилика на Балкану није то што САД активно подржавају или не подржавају ову идеју, већ недостатак јасне позиције САД, као и осећај да се администрација повлачи из овог региона.“

ХАРАДИНАЈЕВА ПРЕТЊА Што нам, све заједно, говори да подршке подели наше јужне покрајине нема ни међу силама које подржавају наш територијални интегритет, ни међу силама које га нарушавају.

А на све се то сад надовезује и политичко расположење на Косову и Метохији, међу тамошњим Албанцима.

Ако је, а чини се да јесте, косовски председник Хашим Тачи и исказао спремност да с Александром Вучићем разговара о подели Косова и Метохије – коју један назива корекцијом границе, а други разграничењем – његов коалициони партнер и актуелни премијер Рамуш Харадинај поручио му је отворено овог понедељка да на то и не помишља. РТК 2, преносимо без исправки: „Знате шта значи дирати територију и нико нема овакав мандат да преговара о територији Косова. Дијалог је политички само за узајамно признање… Нико нема право да преговара о независности територије Косова која је проглашена 17. фебруара (2008.)… Расправа о померању територије је национална издаја. Као таква, кажњава се у свакој земљи и од стране људи и од закона. Нико нема право и ко год говори (о границама) то је национална издаја… Померање садашње територије земље или операција на постојећој територији земље, или акција против територије на којој смо прогласили независност – представља издају… Нико нема мандат да говори о границама. Не желим да причамо о територији. Председник Тачи не би требало да се усуди, премијер се не усуђује, а ни председник скупштине Весељи не би требало да говори о територији.“

ПИТАЊЕ ТАКТИКЕ Од изостанка подршке великих сила без којих је било какво решење косметског проблема немогуће, па до унутрашње политичке динамике у Приштини коју Харадинајеве речи илуструју савршено, тобожње компромисно решење, у виду противуставне поделе наше државне територије – члан 8 Устава Србије: „Територија Републике Србије је јединствена и недељива. Граница Републике Србије је неповредива, а мења се по поступку предвиђеном за промену Устава“ – за шта се званични Београд залаже све отвореније, делује као да је унапред осуђено на пропаст. Мртворођенче, илити рачун без крчмара.

А опет, већ и самим спомињањем поделе Косова, све и ако је реч о иницијативи која има мале до никакве шансе за успех из разлога које смо цитирали, званичном Београду успело је да постигне два, нажалост, предвидива ефекта. Причајући о подели Косова, успели су да поделе и српску владу и српско друштво, и успели су да у реторичку игру поделе убаце чак и делове територије централне Србије, Прешево, Бујановац и Медвеђу, што свакако не доприноси стабилизацији тамошњих прилика, о тактичкој умешности наших преговарача која је произвела овакав резултат да и не говоримо.

Или пак никакве озбиљне и промишљене тактике, заправо, и нема? То би могло да објасни тоталну неусаглашеност између ставова које мање или више директно износе Александар Вучић и Ивица Дачић о подели Космета, става који је, макар себи на част, с Хиландара пренео министар Ненад Поповић („Морамо учинити све да читаво Косово, како и пише у нашем Уставу и Резолуцији 1244, остане Србија!“), и онога што изговара премијерка Ана Брнабић, нетачно а притом опасно сугеришући да је независност Косова већ свршена ствар: „Цело друштво треба да се покрене ка решењу, извуче главу из прошлости и окрене будућности коју сада стварамо. То значи да се грађанима не нуде решења која лепо звуче а која, на жалост, немају никакво утемељене у реалности и политичком тренутку у коме се налазимо. Да ли ћемо промовисати идеје које су превазиђене једностраним проглашењем независности Косова, које најмоћније земље света сматрају већ затвореним питањем, или ћемо показати зрелост и тражити компромис у оквирима могућег?“

О могућем одсуству промишљене дугорочне стратегије, најзад, говори и кратко подсећање на Први бриселски споразум. Ако, наиме, актуелна власт све време тежи подели Косова, а то пре свега значи припајање његовог северног дела остатку Србије, зашто је бриселским споразумом укинула нашу полицију, правосуђе… на северу Косова, изменивши фактичко стање на терену које је таквом решењу ишло у прилог, и тиме додатно ослабило своју преговарачку позицију?

Или је пак – то јест ако ћемо актуелним властима дати и трећег топа форе – могуће помислити да је заправо реч о изузетно промишљеној тактици, у којој тражимо оно што унапред знамо да не можемо да добијемо, како би нам то онда послужило као изговор за наше одбијање?

Како год, гледали у прошлост или се весело окретали у будућност, извесно је да будућност не може да нам буде нимало светла ако се продуби раздор који већ тиња између актуелне власти, а свака власт је пролазна, и српске цркве као једине институције која постоји све време постојања нашег светосавског народа.

А патријарх српски Иринеј био је ових дана, по ко зна који пут, сасвим јасан: „Помолимо се Господу да Господ учини (…) да Косово остане српско као што је вазда било. Не смемо никада дозволити да га некоме предамо… Нека га окупирају, узму, али ми не смемо никако дати своју свету земљу јер народ каже: Оно што се силом узме, на неки начин се и врати, а то имамо доказа код народа јеврејског који је две хиљаде година чекао да се врати у Јерусалим, и вратио се. Има много мудрих људи који говоре и мисле да се још увек дешавају велика превирања у овоме свету и да то питање не смемо никада тако брзо да решимо, него да се боримо да га сачувамо, па ако га, не дај Боже, изгубимо, да се боримо да га вратимо.“        

[/restrict]

3 коментара

  1. unutrašnji dijalog.r.j.

    KONTRADIKTORNI POLITIČKI STAVOVI I INTERESI ZA R-1244. Politika Rusije po pitanju Kosova je vrlo jasna, objektivna i precizna: poštovati Rezoluciju 1244, i akcije Beograda da se ispuni ovaj dokument. Zabunu stvara politika Srbije o KiM, jer sa jedne strane se poziva na R-1244, a sa druge strane se Briselskim sporazumom-BS odredjuje status Kosova koji nije u skladu sa R-1244? Kada se odredi status Kosova (u završnoj je fazi) R-1244 gubi pravosnažnost. Takodje se postavlja pitanje da li se podržava politika Srbije o Kosovu (BS nije prošao skupštinsku proceduru i referendum), ili politika Aleksandra Vučića?
    NEMA PODELE KOSOVA. Razumljiv je stav Rusije zbog strateških interesa, ali ako jedna strana (albanska) sprovodi dugoročni separatističku i demografsku politiku da osvoji-otme teritoriju tu mora da se donese adekvatno rešenje, ali protiv širenja Nato baza i Nato država prema Ruskim granicama koje su pretnja teritorijalnom integrittu Rusije.
    SVEOBUHVATNA NORMALIZACIJA, da Kosovo udje u UN je razotkrivena. Da se potsetimo: Dačić je kao premijer i pregovarač u Briselu o tome govorio 2013 god sa Hašimom Tačijem, citiram: “Kosovo može da dobije stolicu u UN ako se Srbi i Albanci dogovore”. Kada je u Srbiji dobio kritike, Dačić se pravdao da je mislio na sveobuhvatni sporazum na kraju pregovora, da je loše protumačen(!). U nastavku petogodišnjih briselskih pregovora Srbija je na zahtev Kosova sve ispunjavala, a ništa nije tražila (Zajednica večinskih srpskih opština je procedura po zakonima i Ustavu Kosova na nivo statusa kosovskih opština), na primer da se vrate 250.000 proteranih Srba, entitetski status za Srbe (Kiparski model, BiH)? Govorilo se da samo dijalogom može da se reši Kosovo.

    KOMPROMIS. Odjednom pred finalizaciju BS Vučić se dosetio KOMPROMISA kojim će rešiti Kosovo (dogovorio se sa Tačijem da od njega dobije prednacrt STATUTA rada ZSO, interni akt, kojim će predstaviti NORMALIZACIJU odnosa (ulaznica za članstvo Kosova u UN). Kada je proteklih meseci Hašim tači pokrenuo demarkaciju integrisane administrativne linije u državnu granicu sa albanskom carinom 2013 godine – usledio je i zahtev Aleksandra Vučića za

    RAZGRANIČENJE SA ALBANCIMA. – Nikako Vučić da kaže jel misli na razgraničenje na Kosovu, ili izmedju Srbije i Kosova (što predstavlja prikrivenu nameru po BS), što stvara sumnju u namere. Takodje opcije: podela, razgranićenje, korekcija granice, zamena teritorije… nisu obuhvaćene Briselskim sporazumom, što znači da nemaju značaja, i da treba da se stopira i promeni Briselski sporazum. Zato je potrebno unapred da se zna “kakvo razgraničenje” a ne da se to kaže pred svršen čin. što je vrlo moguće!
    STAV da je Ivica Dačin najveći zagovornik podele Kosova ne stoji (kada je trebalo i kada je moglo da Srbija dobije Kiparski model: dva entiteta, pola-pola, ali to Srbija nije tražila. Zašto je Dačić pre potpisivanja Briselskog sporazuma govorio, citiram: “… lažu vas 10 godina (Srbi) da je Kosovo srpsko(!), “neka neko uzme Ustav Srbije pod mišku i neka ide u Prištinu da vidi da li je Kosovo srpsko”? Nastavak…

    10
  2. Родољуб Дрекаловић

    Поштовани уредници, а посебно господин Врзић: дуго година у мислима имам неке податке о КиМ које сам негде ”усисао” из неког часописа – можда чак из НИН-а кад га је урећивао уважени гдин Рељић? Или чак можда из првих година Печата, у 21 веку ненадмашног на спрској медијској територији? Наиме, поред свих ваших и бројних других јавно изложених аргументованих ставова како по Божјој тако и по људској правди (надати се и по мећународном праву – бар од великих сила) да КиМ апсолутно треба остати у држави Србији! Ту дилеме нема. Е сад овај ”мој” изузетно ретко јавно спомињан аргумент ( мој по сеђању да сам га читао): како стоји катастарско стање територије ( земљишта) на просотру КиМ? Шта је тог трагичног дана 24.3.1999 заиста катастарски (својински) непобитно припадало држави Србији: земљиште, / и ту: шуме, воде, друга имања, привредни објекти / и црквена имовина посебно имања СПЦ рачунајући обавезно са одузетим површинама ( црквено стање земљишта 1941)? Колики део територије КиМ дакле апсолутно правно и данас је државе Србије и СПЦ? Моје присећање каже да је то више од 50% теритроије КиМ. Затим наравно колики је неспорни део земљишта у формалном власништву грађана Срба па чак и другин неалбанаца? И ту је чини ми се, минимум минимума – сигуран податак више од 10%. Зашто то не форсирате ви и српска страна на свим фронтовима? Знам да је добар број Срба у времену социјалистичке државе (1945- 1990) из разних мотива продавао легалним и илегалним Албанцима своја земљишта. У реду, ти подаци сигурно нису прецизни јер се радило доста на реч / на ”бесу”/. Али, мећународно правично, обавезно учешђе руских и кинеских стручњака, може се 99% тачно извршити правична укњижба оних Албанаца који су стварно купили ту земљу, правно валидно. И ето слике. Хвала и поздрав

    2
    2
  3. Nema tu nepoznanica, sa jedne strane je pravno validna rezolucija SBUN 1244 gde se jasno definise da su KiM sastavni i neotudjivi deo drzave Srbije, sa druge strane imamo drzave siledjije koje nasino otimaju nasu teritoriju na silu i ucenjuju Srbiju da to prizna? Dok god imamo Rusiju i Kinu na nasoj strani nemogu nam nista, ali mi sami treba da branimo nase interese mnogo srcanije i ubedljivije. Po meni treba proglasiti Okupaciju, dozvoliti Rusiji da otvore baze, vratiti vojni rok, naoruzati dobro vojsku i onda drugacije razgovarati sa Okupatorima. Ekonomija se mora ponovo podici u svim sferama, sankcionisati pljacku imovine, urediti da pravna drzava deluje, poboljsati standard a imamao dobre strucnjake i kvalifikovanu radnu snagu da to uradimo. Vratiti SUP gde ce se skolovati mladi ljudi zanatlije da imamo stalni priliv kv radnika itd. Setimo se kako je njemacka okupirala i otcepila od Ceske Sudete i posle rata se vratilo sve Cesima tako ce biti i ovde sa KiM.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *