Понирање у светлост и тишину

ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ У ПРИЈЕДОРСКОЈ ГАЛЕРИЈИ 96

Дaх aвгустoвскoг пoднeвa

На сликама Добрија Стојановића, како је приметио ликовни критичар Срето Бошњак, доминирају светле боје, женски ликови и облици који се „поклапају, ’секу’, удаљавају и надвисују, деле и умножавају, као да је више слика у једној слици, као да се више стварности сажима у ткиво једне слике“

У Галерији 96 у Приједору подно Козаре недавно је била приређена изложба београдског сликара Добрија Стојановића, а овом у граду у коме је иначе рођен знаменити вајар Сретен Стојановић, Добријев презимењак, био је то прворазредни културни догађај каквог није било у последње време. Изложено је 37 уља на платну која је овај београдски уметник стварао уназад три деценије. Приједорчани су се својски припремили за ову изложбу, штампали су најавне плакате, такође каталог, где се није штедело на хартији и опреми како би овај сликар и његово дело били представљени на најбољи начин. Велика посета током трајања изложбе потврдила је интересовање Приједорчана за ово ликовно дешавање.
Занимљиво је да је ова изложба пресељена из Прокупља (подно Копаоника, а где је рођен и стасао велики сликар Божа Илић!), које је, као и Приједор, град са сликарском традицијом у коме ствара неколико ликовних уметника познатих и ван наше земље.
Овим изложбама, приједорској и прокупачкој, претходила је још једна – готово грандиозна, а приређена у престижној Галерији Рајка Мамузића у Новом Саду, на којој су била изложена 83 уља на платну. Уметник се том приликом представио у свој својој стваралачкој пуноћи и раскоши. Рафинирана новосадска ликовна публика такође је пунила ову галерију и уживала у Добријевим делима.

[restrict]
Буђeњe њeних стрaсти

На сликама овог ствараоца, како је приметио ликовни критичар Срето Бошњак, доминирају светле боје и женски ликови и облици који се „поклапају, ’секу’, удаљавају и надвисују, деле и умножавају, као да је више слика у једној слици, као да се више стварности сажима у ткиво једне слике. Није нимало случајна геометријска основа композиције, она игра правоугаоних планова који се, као у призми, преламају по ширини, висини и дубини, наглашавајући ’апстрактну’ природу призора, њихову духовну условљеност“.
О сликарству Добрија Стојановића објављено је стотинак радова, па и једна књига. О њему су, поред Срете Бошњака и Жељка Сабола, писали и Зоран Маркуш, Миодраг Б. Протић, Никола Кусовац, Алекса Челебоновић, Шпанац Луис Гонзалес Роблес, Мића Поповић, Коста Васиљковић, Љиљана Ћинкул. Поједини критичари су у његовим сликама видели везу с Марком Шагалом, сврставали су га у присталице поетског реализма, настављача медијале, што Стојановић оповргава.
„Врло рано сам схватио да сликар стваралац мора да тражи сопствени пут, сопствени израз, да никога не треба да копира. Настојао сам да се мој стваралачки пут огледа у ликовима који су разнесени, чија су тела деформисана, из којих зраче јака душевна стања: узнемиреност, забринутост, усамљеност, спокој“, каже Добри Стојановић. „Безмало на почетку свог сликарског пута схватио сам да сликар мора да бежи од уметничке моде, да избегава правила која намећу пролазни уметнички правци, да бежи од уметничке конфекције.“
Резултати о којима говори Добри Стојановић могу се мерити и бројем изложби на којим је учествовао. За безмало пола века, колико се бави сликањем, приредио је, читамо из каталога који је припремила Галерија 96 из Приједора, 36 самосталних изложби, учествовао је на 280 колективних изложби, од тога на 80 у иностранству, а било их је и у Јапану и Јужној Кореји. Добио је 14 домаћих и шест међународних награда, од тога четири гран прија.

Дeчaкoвa зaбринутoст

У Стојановићевом развојном путу изузетно је важан боравак у Шпанији, где се, после студија на београдском Факултету за примењене уметности, усавршавао 1986. и 1987. године. На делима шпанских сликара уочио је нешто што је упамтио и с рукотворина жена из свог завичаја – коришћење јаких боја и светлости. Схватање лепоте и поетику Добри је понео из свога завичаја (Кална у југоисточној Србији), краја с богатом и старом народном традицијом, где се, између осталог, ткало и везло. Везиља је била и његова мајка. На рукотворинама жена његовог краја, како смо поменули, доминирале су снажне боје. У свом атељеу Стојановић чува неколико рукотворина своје мајке на којима су, једна поред друге, складно сложене две хладне боје – зелена и плава. Искусни сликари од тога беже, али на везу који је урадила уметникова мајка те две боје добро се слажу!

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *