Почетна / ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ / Овога пута нико не би смео да закасни на Косово

Овога пута нико не би смео да закасни на Косово

Ванредни Свети архијерејски Сабор СПЦ заказан је за новембар. После осам година. Биће то коначна реч СПЦ о питању Косова и Метохије

Ратних деведесетих година Свети архијерејски сабор СПЦ заседао је сваке јесени – свестан одговорности своје службе и саборског гласа пред историјом. На педесетогодишњицу почетка српског страдања у НДХ, патријарх Павле је након службе у цркви у Јасеновцу изразио наду да до рата неће доћи. Рат је букнуо, најпре у Пакрацу. У беседама је молио да, у случају сукоба ширих размера у бившој Југославији, потомци кнеза Лазара поступају у духу „витешког чојства и јунаштва“.

Јесењи Свети архијерејски сабор Српске цркве 1991. поручио је да се српски војник „мора борити витешки и часно, не каљајући злочинима и неправдом свој и народни образ“.

 ПРВИ ПУТ НА ГЛАСАЊЕ Уочи Васкрса 2006. патријарх пише писмо председнику Државне заједнице Србије и Црне Горе Светозару Маровићу, у којем му поручује да се Свети архијерејски сабор СПЦ, као и он, залажу за јединство Србије и Црне Горе. Нешто касније позваће вернике у Србији да изађу на референдум за нови устав, којим се Косово и Метохија третирају као неодвојиви део Србије. „Овог пута нико не би смео да закасни на Косово“, поручује патријарх. Патријарх први и једини пут у животу излази на гласање, да би подржао Устав Србије.

Данас, када смо дошли до крајње, кулминационе тачке, када се на питању Косова и Метохије НАТО налази на корак од тога да заврши свој пројекат коначног ломљења српске кичме, СПЦ је заказала ванредни јесењи Сабор. Након осам година. Биће одржан после овогодишњег мајског Саопштења о Косову и Метохији у којем се јасно одредила о питању будућности наше јужне покрајине (упозоравајући политичаре да „не смеју никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије“ нити да се залажу за поделу која „не би била ништа друго до признавање ’независне државе Косово’ и поклањање највећег дела територије Покрајине“) и пре евентуалног референдума на којем би грађани Србије требало да се изјасне о томе да ли су спремни да мењају територију по принципу своје за своје, односно пре самог чина потписивања правно обавезујућег споразума с Косовом. 

 СТАВ ЕПИСКОПАТА, НЕ ПОЈЕДИНАЦА У међувремену десио се Видовдански позив српских интелектуалаца и црквених великодостојника упућен из манастира Светог архиђакона Стефана у Сланцима којим су српске власти позване да не следе налог западне политике – да трајно и неповратно препусте Косово и Метохију албанским сецесионистима. Уследило је Петровданско саопштење са истог места, затим неколико апела из Епархије рашко-призренске, те мирно писмо свештеника и вероучитеља Епархије шабачке. Црква је устала. И отворила најважније национално идентитетско питање које спада у домен њене мисије. Најављено одрицање од дела државне територије за њу је неприхватљиво.

На празник Преображења Господњег и патријарх Иринеј се обратио верницима.

„Сила, каже народ, узме и земље и градове, ако хоће да узме, нека га окупирају, узму, али ми не смемо никако дати своју свету земљу јер народ каже: Оно што се силом узме, на неки начин се и врати, а то имамо доказа код народа јеврејског који је 2000 година чекао да се врати у Јерусалим и вратио се. Има много мудрих људи који говоре и мисле да се још увек дешавају велика превирања у овоме свету и да то питање не смемо никада тако брзо да решимо, него да се боримо да га сачувамо, па ако га, не дај Боже изгубимо, да се боримо да га вратимо.“

Рубикон је пређен. Напади на владику Теодосија од стране појединих политичара (у инат прецима, историји и националном етосу поједине владике проглашене су несрећним члановима СПЦ) само јер је изразио неслагање с наговештајима политичара да би могло доћи до разграничења – губе смисао.

Јер прича о Косову и Метохији мора да се еманципује од појединаца. Очување Косова и Метохије као темеља наше духовности није персонално питање као што ни речени став о Косову није став владике Теодосија већ целог епископата. Питање Косова је егзистенцијално, у духовном и материјалном смислу.

 ЛАГАЋЕМО НА ЛИТУРГИЈИ Да ли је Црква могла другачије да се одреди о питању Косова и Метохије? Није, из више разлога. Прво, јер је одбрана Косова и Метохије централно национално питање. Друго, још од Светог Саве Српска црква није само верска већ и национална установа. Коначно, урадила је оно што је у потпуном складу с њеном историјском праксом. Да није, оправдано је питање да ли би постојала и у колико колона би се расточила. А онда би се, уколико би Црква прећутала а држава се одрекла своје заветне земље, запитали, како је то недавно учинио наш читалац, иначе Србин са Косова: „Како би сви стајали на литургији, у истом храму – они коју су погазили и они који су бранили Завет? Како бих могао да гледам отпадника поред мене како чита Симбол вере? Да ли би полиција чувала храмове? И где је онда всякое ныне житейское отложим попечение? Лагаћемо на литургији.“

Позивајући се на изворе из врха Цркве, „Вечерње новости“ објавиле су да ће заседање јесењег Сабора почети 6. новембра, да ситуација у покрајини завређује озбиљну расправу на највишем нивоу, те да је међу владикама снажна струја оних који желе да отворе и ово питање како би СПЦ још једном заузела став о њему: „У епископату не крију да се погледи СПЦ и државног врха на будућност јужне покрајине разликују и позивају се на саопштење пролећног Сабора којим је одбијена свака могућност поделе. У припреми новембарског Сабора важну улогу имаће и следећа седница Светог синода која ће бити одржана 30. августа.“

Шта ће бити на ванредном јесењем Сабору незахвално је предвиђати. Шта год да буде, биће у духу предањске праксе и мудрости. Овога пута, јер следећег можда неће бити, стварно нико не би смео да закасни на Косово.         

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *