Од говеда се прави лој, од људи новац

РЕЛИГИЈСКИ КОРЕНИ ЛИБЕРАЛНОГ КАПИТАЛИЗМА: КУЛТ БОГА МАМОНА

Како тумачи Макс Вебер, природна жеља за стицањем богатства, „традиционални капитализам“, постојала је у свим временима и у свим цивилизацијама, од Вавилона и древног Египта, преко Кине и Индије, све до Русије или средњовековне Европе, али тек на Западу, и то у релативно скорије време, капиталистичка активност се преображава у „континуирану акумулацију богатства које постаје само себи сврхом“ и у стицање новца као крајњи животни циљ

Kулт Бога Мамона испољава сва обележја „свете глади за златом“, неспојиве с православним хришћанством и његовим учењем, према коме рад и иметак остају пука средства за задовољење (материјалних) потреба, а не циљ сам по себи.
Бенјаминов спис Капитализам као религија наставља се на увиде (поменутог) Макса Вебера. Како указује Вебер у својој чувеној студији Протестантска етика и дух капитализма, модерни либерални капитализам није никакав „природан поредак“, а ни стање које настаје спонтано, већ је реч о систему веровања и идеја, о „духу капитализма“, који има своје религијске корене у етици коју је развио калвинизам.
Насупрот томе, примећује Вебер, природна жеља за стицањем богатства, „традиционални капитализам“, постојала је у свим временима и у свим цивилизацијама, од Вавилона и древног Египта, преко Кине и Индије, све до Русије или средњовековне Европе. Али тек на Западу, и то у релативно скорије време, капиталистичка активност се преображава у „континуирану акумулацију богатства које постаје само себи сврхом“ и у стицање новца као крајњи животни циљ. У питању је прелаз са традиционалног на модерни начин привређивања, при чему и сам рад добија другачији карактер: механичке и аутоматизоване активности у функцији непрестаног згртања богатства, коме се безусловно подређују све људске активности и дају му потпуно нови смисао. Циљ живота и пут ка личном спасењу постаје рад, посвећеност „позиву“ и лично богаћење. Верник при том живи аскетски скромно, с једним јединим циљем: како би „једног дана легао у гроб под тешким теретом новца и имовине“. Вебер указује да је ова врста посвећености „преткапиталистичком човеку“ морала да делује „несхватљиво и загонетно, прљаво и ниско“, те да ју је било могуће објаснити само на један начин: „као производ перверзних нагона ’auri sacra fames’ – свете глади за златом“.
Такав „дух капитализма“ није економска категорија. „Тамо где се тај дух појављује“, подвлачи Вебер, „он остварује свој утицај и проналази капитал који му је потребан“. Другим речима, не ствара капитализам „дух капитализма“, већ овај дух ствара капитализам: поредак и хијерархију новца, који себи подређује економију и друштво, сваку другу вредност и друштвену активност те, на концу, поништава саму личност и њену слободу. Насупрот томе, личност и слобода личности заузимају посебно место у православљу („принцип личности је главни закон битија“, а православље је „религија ипостасна, религија личносна, вера у светлосног Бога“), док једно од четири главних обележја цркве остаје саборност, као заједница верујућих.

Кривоверје учвршћује капитализам

Модерни (либерални) капитализам извире из западног хришћанства, односно, за православни поглед, он је производ његових суштинских девијација. Овде је, како уочава Валтер Бенјамин, најприземнији утилитаризам задобио религиозни смисао и значење, и подигнут је на ниво религијског култа.
Управо у протестантизму се развијају тенденције које су већ биле присутне или су зачете у римокатолицизму (и протокатолицизму), као „рационалнијем“, „модернијем“ и „прогресивнијем“ од источног хришћанства: утилитаризам, рационализам и економизам. У том смислу, црквени раскол представља једну од најважнијих, прворазредних чињеница европске историје; тек од тог тренутка могуће је говорити о Западу (за почетак римокатоличком), насупрот европском и хришћанском, православном Истоку. Ове тенденције ће свој врхунац доживети са протестантизмом. У поменутој студији Макс Вебер описује моменат рађања капитализма из духа радикалног протестантизма, чија је основна догма да је материјално богатство једини опипљиви и мерљиви знак Божје милости.
Покрет се шири Западном Европом и стиче снажна упоришта у Холандији и Енглеској – земљама које су прве прешле на индустријски тип производње и у којима се зачињу главни мисаони токови модерне: либерализам и просветитељство. Просветитељство, интелектуални покрет који одбацује средњевековну слику света, стављајући разум и „аутономну индивидуу“ на место хришћанског Бога (рационализам), наћи ће посебно плодно тле у Француској током XVIII века. Овај историјски период ће кулминирати са Француском револуцијом, једном од три „славне револуције“ које су обликовале модерно доба. Његов филозофски израз је либерализам, чији субјекат постаје индивидуа и њене себичне потребе (а не више личност), а идеал тржиште, у име кога либерализам води свој рат против државе и цркве.
Ове тенденције се историјски најпотпуније оваплоћују у „трговачком поретку“ Енглеске. Тако Монтескје у Духу закона тврди да су „Енглези међу свим народима на свету најдаље отишли у три важне ствари: у побожности, у трговини и у слободи“. „Већ су Шпанци знали да ’кривоверје (калвинизам Холанђана) унапређује трговачки дух’“, примећује Макс Вебер, „док Готхајн калвинистичку дијаспору с правом назива ’расадником капиталистичке привреде’.“

Дух побуне: Лутер и Калвин

Протестантизам у обе своје принципијелне верзије, лутеранској и калвинистичкој, настаје као реакција на католичку догматику. Али с православног становишта, и сама Римокатоличка црква није ништа друго него јерес, „латинска јерес“, док једино православна црква и православно учење представљају потпуну и свеобухватну хришћанску традицију, хришћанско учење у својој изворној пуноћи.
Реформација почиње с Лутеровом побуном против праксе и теологије индулгенције – „свете трговине“. У корену Лутерове побуне не леже само социјални, политички, лични или историјски мотиви него, изнад свега, дубоко незадовољство доктринарном и мистичком природом католичанства, исти они разлози који су већ претходно довели до раскола и поделе на две хришћанске цркве.
Дубока и разорна Лутерова критика католицизма има много додирних тачака, или понавља исте оне оптужбе које Ватикану упућује и православна црква, одбацујући ауторитет и непогрешивост римског папе, строги ритуализам и рационалну схоластику Ватикана, захтевајући повратак хришћанству у његовом изворном и најчистијем виду. Лутер не прихвата Стари завет као канонску књигу, већ тражи повратак метафизици оваплоћења и захтева уклањање свих посредника, „утонулих у фарисејство“, и свих препрека „између људског срца и пуноће Божанске љубави“.
Калвинизам, као другу важну грану протестантизма, покреће сасвим супротан метафизички импулс. Калвин настоји да западно хришћанство приближи старозаветној традицији. Последица тога је губитак свих метафизичких садржаја који чине суштину хришћанског учења.
Управо „у калвинизму су биле апсолутизоване најнегативније стране реформације“, уочава руски традиционалиста Александар Дугин. У том смислу, калвинизам је нешто што се директно супротставља православној цркви и њеном учењу, „јер представља целовитију и доследнију антиправославну него антикатоличку доктрину“.

Пуританска тиранија

Ипак, без обзира на почетне импулсе, протестантизам се, у свим својим видовима, путем рационализације и утилитаризма, постепено своди на „секуларизовани морал“ и на социјалну доктрину, и такав протестантизам постаје водећи „прогресивни ток“ у хришћанском свету – ток темељно очишћен од свих пуновредних метафизичких и онтолошких садржаја хришћанства – који се супротставља учењу и западног и источног хришћанства. Макс Вебер указује на још један важан моменат протестантизма, на „нешто што се данас често заборавља“: реформација на Западу, бар у свом почетку, није омогућила веће верске слободе, ни уклонила црквену владавину над световним животом. „Реформација није значила толико одстрањење црквене владавине над (свакодневним) животом, колико замену дотадашњег облика те владавине другим. И то замену тада веома згодне, а практично мало осетне и често још само формалне владавине (Римокатоличке цркве), бескрајно досадном и строгом реглементацијом читавог начина живота, која задире у све сфере.“
Католичка црква је (у доба појаве реформаторског покрета) „кажњавала јеретике, али је према грешницима поступала благо“. Насупрот томе, „владавина калвинизма, каква је била на снази у Женеви и Шкотској у XVI столећу, у већем делу Холандије на прекретници XVI и XVII столећа, била би за нас најнеподношљивији облик црквене контроле над појединцем који би се уопште могао замислити“. Реч је о правој „пуританској тиранији“, која ће кулминирати у Новој Енглеској. Иако ће се кроз кратку историју САД пуританизам јављати у све више лаицизираним облицима, подлежући снажној секуларизацији, он остаје најдубљи и најтрајнији утицај који је обликовао амерички менталитет.
Према Веберу, „дух капитализма“ зачет је управо у таквој „етици аскетског протестантизма“, а развој либералног капитализма без протестантске етике уопште не би ни био могућ. Пут спасења за протестанте, а пре свега за калвинисте – пуританце, постаје методично и доследно инсистирање на раду као служењу Богу и на аскетском одрицању. Богаћење је „очигледан“ знак изабраности, а сиромаштво стигма или, још пре, обележје грешних и проклетих – оних који су (унапред) осуђени на вечно страдање. На тај начин, калвинизам заправо изокреће и первертира Христово учење: „И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божје“ (Јеванђељу по Матеју, 19:24).

Апсолутна себичност–највиша дужност појединца

Вебер је, као што је већ речено, своје идеје о развоју капитализма коначно уобличио током посете Америци 1904. године. Први досељеници у Нову Енглеску били су пуританци. Њима је пошло за руком да на Новом континенту изграде друштво које је скоро у потпуности раскинуло са европским традицијама. На том наслеђу ће се образовати сасвим либерално и хоризонтално друштво, засновано на култу напретка, такмичења, новине и материјалног благостања, који леже у самој основи „америчког сна“. „Амерички сан“ је само световни и секуларизовани одсјај пуританског есхатолошког идеала: „Града на брду“, „царства праведности и слободе“, слободе која важи само за „Богом одабране праведнике“, оне који се добровољно подвргавају „строгом терору врлине“.
О тој идолатрији новца надахнуто, али у смислу демонског надахнућа или поседнутости, говори Бенџамин Френклин, један од америчких „очева оснивача“, у својим Саветима за оне који се желе обогатити и Саветима младом трговцу:
„Упамти да је време новац; ко би својим радом могао да дневно стекне десет шилинга, а пола дана проводи у шетњи или ленствује у својој соби, тај не сме, макар за своје задовољство издао само шест пенија, да рачуна само то; он је поред тога издао, или управо бацио, још пет шилинга…“
„Сети се да је кредит новац… Сети се да је новац оплодљиве и родне природе. Новац може да ствара новац, а изданци могу да стварају још и више, и тако даље. Од пет шилинга у промету настаје шест, а даље у промету већ их је седам и три пенија… што га је више, тим више новац ствара у обртању, тако да корист бива све већа и већа. Ко убије крмачу, уништи читаво њено потомство све до хиљадитог колена. Ко смакне пет шилинга, убије (!) све што се тиме могло произвести: читаве колоне фунти стерлинга…“ И „углед је новац“, сматра Френклин, будући да читав свет, почива на новцу и видљивој хијерархији коју он ствара.
„Оплођивање капитала је“, према Френклину, „богоугодно и у томе нема срама јер радећи (а не трошећи) приносимо жртву Богу“. Иза Френклинове „филозофије шкртости“ назире се нешто дубље од практичног упутства за живот: вера у религиозном смислу, идолатрија новца, златољубље, мамонизам. „Света глад за златом“ – auri sacra fames – овде је, у духу етике пуританизма, издигнута у credo, животни принцип, религијско „вјерују“ и фанатични „симбол (нове) вере“. Утилитаризам је постао животна сврха и крајњи циљ уздигнут на ниво неупитне верске догме.
Из Френклиновог „симбола вере“, закључује Вебер, проговара сам „дух капитализма“, који не налаже ни проповеда пуку животну технику, већ на крајње сажет начин излаже једно религиозно убеђење и један етос, чије „кршење (за пуританца) није само непромишљеност или лудост“, него огрешење о његову најсветију дужност. Највиша дужност појединца, коју му налаже сам Господ, заправо је апсолутна себичност. Све животне активности подређују се томе. Кирнбергер Френклиново „вјерују“ преводи на следећи начин: „Од говеда се прави лој, а од људи новац.“
Овакво, изворно верско убеђење и етика, неспојиво је не само са православљем, него и са хришћанством уопште. У питању је, заправо, сасвим нова вера, која первертира хришћанство и доследно одбацује читаву догматику и хришћанску метафизику. Овакав „дух капитализма“ ће надживети своју првобитну (калвинистичку) инспирацију, да би наставио да живи у свом секуларизованом облику, као „етика“, „начин живота“ и друштвена доктрина, лишена било каквог метафизичког упоришта, разлога или оправдања.
У наредном броју
Либерални рецепт за колонизацију

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *