Москва и „савезници“

У Русији већ дуго прате политичке промене у Белорусији и Казахстану и за сада још одржавају „савезничке“ односе, али су сигурно већ спремни и планови за случај украјинског или јерменског сценарија

Пре готово шест година, 7. децембра 2012, тадашњи државни секретар САД Хилари Клинтон, непосредно пре одласка са функције, упутила је Русији злокобну претњу чије пуне последице данас видимо. Њена изјава да ће САД учинити све да спречи настајање Евроазијске уније (ЕАУ) на челу с Русијом, било је јасно упозорење на предстојеће војне сукобе и друге проблеме за Москву. Клинтонова је тада, говорећи у Даблину, најавила да њена земља неће дозволити Русији да „обнови Совјетски Савез“ под маском економске интеграције. „Ми примећујемо неки помак у правцу поновне совјетизације региона. Само што се то неће звати Совјетски Савез. То ће бити царински савез или савез земаља Евроазије, или нешто слично. Ми тачно знамо какав ће бити њихов циљ, зато покушавамо да размотримо све начине да успоримо овај процес или да му не дозволимо да се оствари“, директна је била шефица америчке дипломатије и неуспешни председнички кандидат. Без обзира на то што супруга Била Клинтона није постала председник, старе геополитичке шеме које су спроводили и она и њен муж – и даље живе.

[restrict]

УЛТИМАТУМ РУСКОЈ ФЕДЕРАЦИЈИ И МОТИВИ Своју изјаву Клинтонова је дала уочи сусрета с руским колегом Сергејем Лавровом, с којим је неколико година раније заједно притиснула црвено дугме с натписом „ресет“, најављујући тако пуну обнову односа. Изјава је дата истог дана када је амерички Сенат усвојио „закон Магнитског“, којим Вашингтон уводи санкције руским функционерима. И само дан уочи 8. децембра 2012, када се навршила 21 година од када су председници Русије, Украјине и Белорусије – Борис Јељцин, Леонид Кравчук и Станислав Шушкевич – потписали Беловешки споразум на тромеђи ових република и озваничили растурање СССР, упркос томе што је 70 одсто његових грађана рекло „не“ распаду, на референдуму одржаном неколико месеци раније.
Све ово показује да је Вашингтон, много пре припајања Крима Русији у марту 2014, сковао план за обнављање хладног рата против Москве, уводећи санкције и провоцирајући крваве сукобе у Украјини, у Донбасу, на самој руској граници. Тако треба и читати изјаву Клинтонове да САД разматрају „све начине да успоримо овај процес или да му не дозволимо да се оствари“. И када она каже „све начине“, под тим свакако подразумева – све начине. То што је њена изјава дата у својству одлазеће државне секретарке не треба никога да завара: Клинтонова говори у име оних кругова који и данас, као и током претходних деценија, контролишу водеће медије, бизнис и политику ове земље. О томе ће, вероватно, актуелни председник Доналд Трамп имати шта да напише у својим мемоарима, када буде објашњавао зашто је „његова“ сопствена администрација дочекивала на нож сваку иницијативу којом покушава да смири тензије у свету, али и у самим САД. Очито да је и „обуздавање Трампа“, како то виде клинтоновци, један од оних „свих начина“ за борбу против Русије. Без обзира на то што Вашингтон више нема снагу да победи Москву и што у тим покушајима узалуд исцрпљује и себе и цео свет.
На изјаву Клинтонове реаговао је и Алексеј Пушков, тадашњи председник Комитета за међународне послове Државне думе, констатујући да је то „објава својеврсног ултиматума Руској Федерацији“ и да намере Вашингтона о ступању у политичку конфронтацију на постсовјетском простору – неће остати без последица. Истовремено, тада се појавила и вест у „Вашингтон посту“, да САД планирају да више него утроструче број агената војне обавештајне службе у наредних неколико година, са 500 на 1.600 људи. Сарадници Обавештајне управе Пентагона деловаће у другим земљама представљајући се као бизнисмени, научници и политичари. Заменик председника Академије геополитичких проблема Константин Сивков тада је оценио „да се Америка припрема за рат“, а главна мета биће Русија, коју Вашингтон, уз Кину и Иран, сматра за највећег противника.

УПОЗОРАВАЈУЋИ СИГНАЛИ Још тада, како је „Печат“ писао (број 246), руски експерти су оценили да претње Хилари Клинтон да ће спречити настајање Евроазијске уније, треба дословно и веома озбиљно схватити. Упозоравали су тад да ће у тој борби вероватно бити употребљен рат, у форми локалних сукоба у близини или на самој руској граници, чиме би Москва била увучена у вртлог нестабилности. Украјински пуч из фебруара 2014, када је демонстранте на Мајдану посећивала тадашња помоћница државног секретара за Евроазију Викторија Нуланд (кадар Клинтонове), као и крвави распад ове државе који је уследио, најбоље сведоче о исправности ових процена.
Шест година касније могуће је већ сумирати неке од ових промена, али и назрети даље кораке Русије, у веома измењеним глобалним геополитичким околностима. Осим већ поменуте Украјине, карике која је недостајала да би се на прави начин заокружила Евроазијска унија, битне промене се догађају и у државама које су већ приступиле овом, првенствено економском, савезу. Реч је о најближим савезницима Русије: Јерменији, Белорусији и Казахстану. Из ових земаља већ извесно време стижу сигнали који се не могу тумачити као позитивни за Москву. Али које Русија, као и много пута у историји, може делом да преокрене у своју корист.
Крајем маја је у Јерменији, након „револуције љубави“, а суштински класичног преврата, на власт дошла партија „Јелк“, која је на изборима годину дана раније освојила само седам одсто гласова. За премијера је постављен њен лидер Никол Пашињан, покретач револуције – супротстављајући се идеји да дотадашњи председник државе Серж Саргсјан буде изабран на место премијера, иако је имао неопходну парламентарну већину. Народ у Јерменији, изморен вишедеценијском транзицијом, прихватио је иницијативу Пашињана, па су Саргсјан и његова влада морали да одступе. Иако је нови јерменски лидер уверавао да се политичке промене неће преточити у геополитичке, у Москви је негативно дочекана вест да је Јерменија објавила покретање кривичног поступка против свог држављанина Јурија Хачатурова, данас генералног секретара војног блока на челу с Русијом – Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ). Експерти овај потез оцењују као „јерменски удар на ОДКБ“.
Хачатурову се ставља на терет да је, с позиције начелника Јереванског војног гарнизона, 1. марта 2008. насилно растерао уличне протесте, одмах након што је Серж Саргсјан победио на председничким изборима. Том приликом је погинуло десет особа, а око 250 је повређено. Наређење за акцију дао је тада још увек актуелни председник Роберт Кочарјан, који је такође сада под истрагом. Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров изразио је забринутост због ових потеза: „Русија као савезник Јеревана увек је била заинтересована за стабилност јерменске државе, зато ови догађаји не могу да нас не забрину, укључујући и с тачке гледишта нормалног рада оних организација на простору ЗНД у којима учествује Јерменија.“
Русији, наравно, смета што у случају Хачатурова, ако нова власт у Јеревану има неке претензије према њему, није спроведена нормална процедура – најпре да буде опозван, а тек затим покренут поступак. Лаврову је одговорио прес-секретар МИП-а Јерменије Тигран Балајан, поручивши да су то њихови „унутрашњи процеси“ и да нису повезани са спољном политиком Јеревана, која је наводно усмерена на „даље јачање веза између Русије и Јерменије, укључујући ЕАУ и ОДКБ“. Јасно је да овакав тон према „најближем савезнику“, односно упозорење Москви да се не меша у јерменске унутрашње ствари, као и сама чињеница да је Лаврову одговорено са средњег званичног нивоа, много тога говори.

СВИ „УНУТРАШЊИ ПРОЦЕСИ“ ЈЕРМЕНИЈЕ Наравно да ОДКБ није јерменски „унутрашњи процес“, већ тренутно једини војни блок у свету који стоји наспрам НАТО. Удар на генералног секретара организације је фактички покушај да се овај војни блок обезглави. Одбијање Москве да ухапси и изручи Хачатурова свакако би довело до даљег заоштравања с Јереваном, али би имало и негативног одјека у јерменском народу, који на Русију гледа с великим симпатијама, као свог вековног заштитника. С обзиром на то да је премијер Пашињан више пута истицао да неће предузимати никакве кораке против Русије, нити ће мењати досадању политику блискости с Москвом – онда се оптужница против Хачатурова може посматрати и као својеврсан удар на њега и његову политику.
„Унутрашњи процеси“ у Јерменији су, ипак, далеко занимљивији него што се на први поглед види, а то показује и списак људи који су ушли у састав нове Пашињанове владе. На пример, Бабкен Тер-Григорјан, бивши координатор „Фонда Сороша“ и активни учесник антируских протеста, сада је заменик министра за јерменску дијаспору у Русији. У интервјуу за немачки „Цајт“ он је приметио: „Ми више не желимо да будемо колонија Русије. Јермени су доживели као уцену то што су њихову државу принудили да уђе у ЕАУ.“ Ту је и Араик Арутјуњан, нови министар просвете, а раније службеник у хелсиншком комитету и „Транспаренси интернешенелу“. Одмах по постављењу укинуо је школске предмете о историји цркве и војно-патриотско васпитање, што је био један од захтева Вашингтона, а посебно је „неприхватљиво“ било да јерменска деца уче о поштовању према Русији, у контексту Другог светског рата.
Кључна фигура је, свакако, и нови министар одбране Давид Тонојан, који је од 2004. до 2007. био јерменски амбасадор при НАТО, када је, како преносе руски медији, успоставио контакте с америчким специјалним службама. Сада ће, између осталог, бити задужен за сарадњу са „руским НАТО“, па није ни чудо што је све од старта кренуло погрешним путем. И нови начелник Пашињанове Државне контролне службе је симптоматична личност – Давид Санасарјан, један од активиста револуционарног покрета „Одбиј Сержа“. Познат по својим русофобним ставовима, о чему сведочи и срдачна фотографија са неизоставним учесником свих антируских покрета на постсовјетском простору, бившим грузијским председником Михаилом Сакашвилијем, Санасарјан је својевремено опседао амбасаду РФ у Јеревану, протестујући против руске базе у граду Гјумри. Транспаренти „Путин терориста“, „Нека цркне Русија“ и „Руска окупација, напоље из Јерменије“, само су део његовог политичког и идеолошког репертоара.
Са оваквим кадровима на најистакнутијим функцијама очигледно је шта се може очекивати од Јерменије, али је сасвим јасно и да Москва неће распиривати немире који би могли да прерасту у крвопролиће у братској држави. Зато је вероватно да с јерменске стране треба очекивати дане и месеце пуне тензија и корака усмерених на даље заоштравање односа с Москвом – уместо на њихово „јачање“, како тврде чиновници у Јеревану.

НАСИЛНИ СЦЕНАРИО И ПЛИШАНИ РАСПЛЕТ Али то није све. После Грузије и Украјине, а сада и Јерменије, које су после уличних преврата кренуле путем конфронтације с Москвом, слични процеси сазревају и у Белорусији и Казахстану, две кључне чланице ОДКБ и ЕАУ. Њихови председници Александар Лукашенко и Нурсултан Назарбајев већ извесно време показују отворени отклон од Москве, о чему најбоље сведочи потпуно одсуство њихове подршке када је реч о руској политици према Криму и Украјини. У кулоарима, како се тврди, они већ називају Русију „агресором“ и започињу преоријентацију – политички према Западу, а економски према Кини. Како указују руски медији, у обе државе активно раде западне фондације које припремају критичну масу за дискредитацију власти, често користећи и националистичке елементе, као у Украјини. Према проценама, за Белорусију се спрема насилни сценарио, ради кога се у Украјини већ обучавају стотине бораца, док је Казахстан ближи „плишаном расплету“ по јерменском моделу.
У Русији, наравно, све већ дуго знају и прате ове активности. За сада још увек одржавају „савезничке“ односе с њима, али су сигурно спремни и планови за случај украјинског или јерменског сценарија. Многи се питају зашто Русија не спречи такав развој догађаја, али због природе тамошњих режима то је тешко учинити без велике крви. Тако да све зависи од власти у Минску и Астани, али и тамо последњих година воде „политику шеврдања“, заборављајући свесно на своје савезничке обавезе. Москва засад плаћа и извршава своје обавезе, омогућујући Белорусији, Казахстану и Јерменији све повластице ЕАУ и ОДКБ, омогућујући им привилеговани приступ свом тржишту, снабдевајући их јефтиним енергентима и наоружањем и обезбеђујући спољне границе овог савеза од свих актуелних претњи.

ТЕШКА ИСКУШЕЊА ЗА САВЕЗНИШТВА То, ипак, не може вечито трајати. Ако на власт у овим државама дођу прозападне снаге, као у Украјини, Грузији и Јерменији, тада ће савезништву доћи крај. То ће довести до великих потреса у овим државама, традиционално оријентисаним на сарадњу с Русијом. Ко ће бранити јерменске границе, ако не Русија? И ко ће моћи у том случају да приговори Москви, ако се окрене сарадњи с Турском и Азербејџаном, традиционалним противницима Јеревана? Ко ће Белорусији да дотира милијарде долара годишње, као до сада? Да неће „западни пријатељи“? О томе понешто знају белоруски балтички суседи, који не могу да се начуде шта их је снашло од када је избила светска економска криза. Другим речима, за Русију и њене савезнике долазе тешка времена, пуна искушења и од тога како ће сви заједно одговорити на ове изазове зависи њихова будућност и безбедност. Сигурно је тек да Москва неће никога присиљавати, а још мање молити, да прихвате нешто што не желе. Али мораће да прихвате и сносе све последице својих одлука.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *