Почетна / Интервју / Марија Обрадовић – Како су самоуправљачи постали обесправљена раја?

Марија Обрадовић – Како су самоуправљачи постали обесправљена раја?

Неолиберални геноцид – узроци и последице, или шта је, по увидима „Печатове“ саговорнице, приватизација донела Србији и њеним грађанима

Разговарао Владимир Димитријевић  Фотографије Милан Тимотић

Др Марија Обрадовић је сарадник Института за новију историју Србије у Београду. Објавила је бројне научне радове у земљи и иностранству, од који су најзначајније књиге Народна демократија у Југославији 1945–1952 (Институт за новију историју Србије, Београд, 1995), те Хроника транзиционог гробља. Приватизација друштвеног капитала у Србији 1989–2012 („Филип Вишњић“, Београд, 2017), која је и повод разговора за „Печат“.

Подробном анализом указали сте на чињенице у вези с процесом приватизације који се одвијао у Србији од 1989. до 2012. године. Када је приватизација почињала, тврдило се да је то изврсна шанса посусталој социјалистичкој привреди да се дигне из мртвих, али резултат би се дао описати познатим графитом: КАД ЈА ТАМО, А ОНО МЕЂУТИМ. По вашим увидима дошло је до деиндустријализације, пада продуктивности, великог смањења БДП-а, раста незапослености, сиромашења радничке класе и стварања монополистичког капитализма. Како је све то постало могуће?

Основни разлог због кога је приватизација друштвеног капитала у Србији, али и у другим земљама Источне Европе, довела до системске кризе друштва (деиндустријализација, нарушавање тековина урбанизације, пауперизација радничке класе, драстично смањење становништва, низак природни прираштај, висока смртност, масовно исељавање, колапс образовног, здравственог и система социјалне заштите, пораст криминала, корупције, насиља и сиромаштва, урушавање уметничког и културног стваралаштва и развоја науке и технологије итд.) лежи у склопу погрешних неолибералних идеолошких ставова да приватна својина сама по себи омогућава ефикасно пословање било на нивоу индивидуалног предузећа било на нивоу националне економије. Једна од најзначајнијих последица тзв. транзиције је огромно смањење становништва у Источној Европи, односно негативни природни прираштај и исељавање из ових земаља. Данас је на простору бивше Југославије скоро два и по милиона становника мање него 1991. године, а у Србији то смањење износи чак преко 800.000 људи, тако да сада у нашој земљи нема ни седам милиона житеља, што је најмање у њеној новијој историји. Иако је моја анализа у поменутој књизи првенствено базирана на емпиријским истраживањима, научнотеоријски дизајн заснован на историјско-доктринарном дискурсу заузима важно место у њеној структури. То значи да књига уноси теоријске новине у дизајн економске анализе за потребе изучавања феномена приватизације. Показала је да је политика приватизације у економском систему социјалистичке привреде у Србији, с веома подруштвљеном специјализованом робном производњом великог обима синергијски умреженом на територији Југославије, довела до потпуног распада производне основе друштва уз истовремено енормно богаћење клијентелистички организованих група.

Новоуспостављени економски субјекти након приватизације друштвених предузећа заузели су монополистичко–олигополску позицију на тржишту, што и јесте најзначајнија карактеристика савременог капитализма глобализације. Она омогућава да присвајање профита у процесу друштвене репродукције не зависи од ефикасности привређивања, па чак ни од раста продуктивности рада. Економски основ стварања профита тако није ни конкуренција ни технолошка иновација ни алокација инвестиција, већ енормна експлоатација пауперизоване, синдикално неорганизоване и идеолошки дезоријентисане радничке класе. Тако привредна активност није у функцији друштвеног развоја и раста националне економије, већ се фактички своди на бруталну експлоатацију националних економских ресурса и радне снаге у функцији богаћења мале друштвене групе која је кроз процес приватизације успоставила контролу над факторима производње, односно над производним снагама друштва.

Један од бројних анализираних случајева у мојој књизи је и процес приватизације компаније „Гоша“ из Смедеревске Паланке која је имала статус капиталног предузећа у социјалистичкој привреди. Детаљно је описан процес разбијања привредне синергије овог социјалистичког гиганта кроз његово реструктурирање у поступку приватизације.

Ерозија друштвеног капитала кроз процес приватизације била је директна последица државне политике. Тако су државни органи омогућили купцу „Фабрике шинских возила Гоша“ из Смедеревске Паланке, словачкој фирми ЖОС Трнава, да пуне четири године не плаћа радницима плате, ни држави порез, што је јавност сазнала тек 22. марта 2017. када се у фабричкој хали обесио радник Драган Младеновић, стар 56 година, а који није имао пара ни за хлеб.
Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *