Почетна / Интервју / Марија Обрадовић – Час анатомије о нашем (само)уништењу (други део)

Марија Обрадовић – Час анатомије о нашем (само)уништењу (други део)

17Сусрет приватизације и глобализације у међународном привредном систему одигравао се тако што су у поступку приватизације ликвидирана друштвена или држава предузећа у националним економијама периферних земаља, да би се створио привредни простор за стране директне инвестиције из земаља центра. Приватизација је омогућавала нова места акумулације и инвестирања за међународни финансијски капитал, што и представља суштину процеса глобализације,аутоматизације и имиграције у савременом свету

С др Маријом Обрадовић, сарадником Института за новију историју Србије у Београду, ауторком недавно објављене обимне студије Хроника транзиционог гробља. Приватизација друштвеног капитала у Србији 1989–2012 („Филип Вишњић“, Београд, 2017) разговарамо о теми коју смо – условно – назвали Неолиберални геноцид – узроци и последице, односно о томе шта је по њеним сазнањима приватизација донела Србији и њеним грађанима.
Светски капиталистички систем има свој центар и периферију. Како се периферија укључује у структуру моћи којом се господари из центра? Зашто је данас ино-дуг Србије већи него што је био дуг СФРЈ?
Теорија светског капиталистичког система која указује на постојање центра и периферије настала је релативно скоро, педесетих година 20. века, са успостављањем значаја националне економије и отпочињањем борбе против колонијализма. У класичној политичкој економији Адама Смита и Карла Маркса, капиталистички систем се увек посматрао и анализирао на глобалном, а не на националном нивоу.
Кључно питање политичке економије глобализма је како су организовани и репродуковани економски и политички интернационални односи, односно како је свет структуиран. Непостојање интернационалне државе која би обављала функције националне државе на светском нивоу довело је до развоја концепата „међународног режима“, „хегемонијске стабилности“ и „глобалног управљања“ у оквиру мејнстрима. Марксистичка политичка економија пак развила је теорију империјализма.
Како истиче Клод Серфати, светска економија је политички изграђен простор, а не отворен привредни простор у коме је конкуренција постављена на принципу једнаких шанси. Ову политички конструисану светску економију обликују владе које су у асиметричним односима једне с другима. Тако државна форма остаје апсолутно есенцијална за заштиту и ширење капиталистичких односа.
Последњих 200 година изградња светског простора била је резултат два процеса: стална потреба за акумулацијом капитала и с тиме повезан захтев за проналажење нових места инвестирања, те геополитичко ривалство и компетиција између држава у утакмици. Присила капитала да стално проналази нова места акумулације има конкретан облик у развоју великих индустријских организација, глобалних размера, транснационалних корпорација (ТНК). Оне поседују значајан удео у производњи робе у свету и стварају значајан део вишка вредности у међународној економији. Али ТНК нису апатридске (безнационалне) организације са „слободним капиталом“ које се крећу широм света. Друштвени односи који омогућавају успех ТНК-а, наиме, радни процеси, политички су изграђени и територијално ограничени. Кључан фактор за већину ТНК-а остаје однос са њиховим националним владама. Већина водећих светских влада и водећих светских ТНК припадају трансатлантском хијерархијском блоку држава (САД, Канада, ЕУ, Аустралија, Нови Зеланд, Јапан, Јужна Кореја и Тајван), који данас доминира геополитичком и економском светском конфигурацијом.
Трансатлантско подручје је геополитички простор који се градио деценијама, а његов утицај у светској економији и политици нарочито је порастао након Другог светског рата. Земље које сачињавају овај блок доминирају међународним економским просторима вековима, а доминацију подупиру блиске билатералне везе између појединих земаља. Трансатлантска област има водеће место у светским финансијским активностима, страним директним инвестицијама (унутрашњим и спољашњим), светском БДП и светској трговини. Другим речима, транснационални блок држава је покретачка сила на светском економском и геополитичком нивоу.
Северноатлантски споразумни савез (НАТО), војни савез створен на основу заједничких вредности, јесте „најискристалисанији“ облик транснационалног блока. Он се од распада СССР-а трансформисао у глобалне снаге безбедности које су дужне не само да штите земље чланице од њихових војних непријатеља већ и да одговарају на претње заједничким вредностима, као и на претње „глобалним добрима“.
Извесно је, међутим, да национално – државне линије не нестају с глобализацијом?
Да, глобализација није довела до „нестајања“ држава нити до престанка интеримперијалистичког ривалитета и економске компетиције између земаља трансатлантског блока. „Ратови за ресурсе“ постају израз високонеуједначеног и комбинованог процеса економске глобализације и геополитичког ривалства.
Наиме, ширење капитализма не значи постојање конвергенције у начину извлачења вишка вредности, уместо тога, његов раст је праћен веома неједнаким процесом у којем се комбинују различити начини производње. С обзиром на то, фрагментација света по национално-државним линијама не нестаје с глобализацијом. У условима глобализације производње сами процеси рада нису детериторијализовани, као што ни ТНК нису претвориле капитал и његове власнике у апатриде ослобођене националности.
Динамика глобализације подједнако изражава и тенденцију капитала да превазиђе националне границе, што се види из интензитета финансијских и економских веза између земаља, као и постојаност интердржавног система. Основа политичке организације света се, другим речима, наставља ослањајући се на трајно постојање међународног система држава.
Република Србија до данас није достигла ниво БДП и запослености из 1989. године, а њен државни дуг који је на крају маја ове године износио 24,12 милијарде евра (59,9 одсто БДП), знатно је већи од дуга СФРЈ из осамдесетих година 20. века, земље која у целом послератном периоду социјалистичке самоуправне изградње никада није имала негативне стопе привредног раста.
Крајем 2000. године јавни дуг Србије био је 14,17 милијарди евра или 20,12 одсто БДП, а најнижи износ јавног дуга био је 2008. када је износио 8,7 милијарди евра или 28,3 одсто БДП. Очито је да је интензивирање процеса приватизације друштвених предузећа утицало на повећање јавног дуга, као и опадање БДП у Србији након избијања међународне финансијске кризе.
На повећање јавног дуга Србије на посебан начин је утицао и метод тзв. непосредне погодбе. Како?
Доношењем новог закона о приватизацији 2014. године, чија се суштина састоји у поједностављењу поступка продаје друштвеног капитала, нпр. предвиђање непосредне погодбе као метода његове приватизације и покретања стечаја ради окончања приватизације друштвених и јавних предузећа или деоничарских друштава, несумњиво је утицало на чињеницу да се јавни дуг Србије са 20,14 милијарди евра, са учешћем од 59,6 одсто у БДП, на крају 2013. године, повећао у децембру 2016. на 24,82 милијарде евра, односно 71,9 одсто БДП.
Влада РС је 15. августа 2014. објавила Јавни позив Агенције за приватизацију 502 матична и њихових зависних предузећа. Још пре доношења датог закона, секретар у Министарству РС Александар Љубић је 17. јула 2013. најавио одлазак у стечај већине од 179 друштвених предузећа, са 50.000 запослених, а која су се налазила у реструктурирању. Влада РС је 31. јануара 2015. донела акциони план о окончању приватизације 188 субјеката приватизације путем стечаја (међу њима великих система као што су „ИХП Прахово“ а.д. Прахово, и његова два зависна друштва, „ХК Јанко Лисјак“ а.д. Београд, и његових седам зависних друштава, „ДМБ Холдинг“ а.д. Београд и његова два зависна друштва, „ГОША Холдинг корпорација“ а.д. Смедеревска Паланка, „ГОША Фабрика за производњу машина“ д.о.о. Смедеревска Паланка, „Иво Лола Рибар систем“ а.д. Београд и његова три зависна друштва, „Зорка Холдинг“ а.д., Шабац и његових десет зависних друштава, „Холдинг корпорација Електронска индустрија“ а.д., Ниш и њених 21 зависних друштава, „МИН Локомотива“ а.д. Ниш, ДП „Компанија Интернационал ЦГ“ и њена три зависна друштва, „Копаоник ШИК“ а.д. Куршумлија и његових седам зависних друштава, ДП „Воћар“ Мерошина, „Први мај“ а.д. Пирот и његово једно зависно друштво, „Фабрика уља“ а.д. Крушевац, ДП „Компанија Генералекспорт“ Београд, „Компанија Прогрес“ а.д., Београд и њена два зависна друштва, као и бројна трговинска предузећа и 21 ветеринарска станица).
Стечајна ликвидација у процесу приватизације друштвених предузећа тако се може сматрати главном карактеристиком садашње економске политике у Србији, о чему сведочи и подношење предлога 4. јула 2018. године од стране Министарства привреде за покретање стечајног поступка над субјектом приватизације „Азотаром“ Панчево, највећом фабриком азотног ђубрива у Србији. Иначе, данас се у Србији 706 предузећа у државној или друштвеној својини налазе у поступку приватизације из стечаја.
У мају ове године Републичка дирекција за имовину и Републички фонд за пензионо и инвалидско осигурање (ПИО) огласили су продају 30 лечилишта у Србији, иако питање власништва над овим комплексима није решено. Тако се држава, као у основи узурпатор друштвене својине, нашла у улози продавца имовине коју су стварале генерације радничке класе Србије. Између осталих, оглашена је продаја бањског комплекса „Жубор“ Куршумлијска бања, и то с почетном ценом продаје од само 2,6 милиона евра, што је отприлике цена веће куће у земљама Западне Европе, затим Специјалне болнице Бујановац, Бање Ковиљаче, лечилишта на Златибору, санаторијума у Сокобањи, Рибарске бање, „Меркура“ у Врњачкој бањи, „Гејзира“ у Сијеринској бањи, Института за лечење и рехабилитацију у Нишкој бањи, „Термала“ у Врднику и многих других.
Сусрет приватизације и глобализације у међународном привредном систему одигравао се тако што су у поступку приватизације ликвидирана друштвена или државна предузећа у националним економијама периферних земаља, да би се створио привредни простор за стране директне инвестиције из земаља центра. Односно приватизација је омогућавала нова места акумулације и инвестирања за међународни финансијски капитал, што и представља суштину процеса глобализације, аутоматизације и имиграције у савременом свету. Тако, у историјском смислу, приватизацију можемо посматрати као последицу глобализације која представља савремени облик репродукције и ширења капиталистичких односа производње на међународном плану кроз политику империјализма, односно контрареволуције.
Приватизација у Србији била је праћена дезоријентацијом радничке класе, која ни до данас није схватила шта ју је снашло. Како је ово „онесвешћивање“ радника обављено?
Људско друштво се стално налази у процесу структурирања, при чему значајно место у том процесу припада друштвеној чињеници идентитета који појединцу омогућава припадање ширим друштвеним групама. Идентитет појединца се развија у процесу социјализације, и он укључује колективну димензију и заједничке циљеве, вредности или искуства. За појединца су најзначајнија два облика идентитета, класна и етничка (национална) припадност, мада савремени социолози, као на пример Ентони Гиденс, истичу значај родног, сексуалног, генерацијског и других облика друштвеног идентитета.
У историјским процесима друштвени покрети имају посебан значај за обликовање или преобликовање друштвене структуре и они се увек заснивају на одређеним идеолошким принципима који у стварности одражавају друштвене интересе класе која их предводи.
Дезоријентација радничке класе Југославије последица је деловања контрареволуционарних покрета крајем 80-их и почетком 90-их година 20. века ослоњених на политичку теологију Карла Шмита. Шмитов концепт „националног политичког јединства“ био је основа за потискивање класног идентитета, интереса радничке класе и социјалистичке идеологије и подстицања јачања националног идентитета у друштву.
Разарање СФРЈ, као социјалистичке заједнице самоуправно организованих произвођача на основама друштвене својине над средствима за производњу, вршено је путем националистичке агресије на јавно мњење и идеологије и политике „тоталне мобилизације“ и „дешавања народа“ у Србији „која је устала“. Снаге контрареволуције, подстицале су, путем организоване пропаганде, јачања националног политичког идентитета, ради остваривања „вишег циља“, односно успостављања снажне и јединствене националне државе. Суштина ове квазинационалне пропаганде којом се разарала јавност у Југославији огледала се у наметању етницитета као основног чиниоца друштвене поделе, наместо класе и црпљења националног идентитета из прошлости („Косовски мит“), а не из интеракције с другим народима и народностима Југославије, на чему је био заснован концепт „братства и јединства“.
Ревизионистички политички дискурс истицао је наводну пљачку и експлоатацију једних република СФРЈ од стане других, што је навођено као узрок релативног економског заостајања појединих делова Југославије. Економски национализам тако је постао готово главни садржај контрареволуционарне пропаганда којом се уносила конфузија и дезоријентација у јавно мњење и разарала класна свест радних људи и грађана у Југославији.
Политички циљ пројекта националистичке агресије на друштво био је рушење социјализма и успостављање капиталистичких друштвених односа.
Тако је главна парола ове пропаганде националистичког притиска на друштво био чувени слоган „свој на своме“. Колико је ова пропаганда била инструментализована у циљу дезоријентације радничке класе ради поништавања социјалистичке економије и рестаурације капиталистичких односа, показује структура власништва над земљиштем данас у Србији. Парола „свој на своме“ резултирала је у чињеници да су странци после приватизације највећи власници земљишта у Србији. Око 100.000 хектара земљишта у Србији је у рукама великих земљопоседника, после прва три домаћа „бизнисмена“ Матијевића, Костића и Мишковића најкрупнији земљопоседници у Србији су компаније из Ирске, Мађарске и Хрватске. Образовање ових латифундија у Србији резултат је јефтине продаје друштвеног земљишта некадашњих пољопривредних комбината које је узурпирала и продала држава, односно различите клијентелистичке групе које су биле носиоци контрареволуције у Србији.
Образовање клијентелистичке структуре у оквиру Савеза комуниста Југославије (СКЈ) и јачање недемократских односа у националним партијским организацијама и руководству средином 80-их година 20. века било је у директној супротности са процесима економске демократије и еманципације радничке класе кроз систем самоуправне социјалистичке привреде засноване на друштвеној својини над средствима за производњу.
Ова суштинска противречност послератног социјалистичког развоја Југославије је и омогућила јачање снага контрареволуције. Тако, на пример, таласу острашћене националистичке пропаганде и политике у Србији након Осме седнице Централног комитета Савеза комуниста Србије (1987) претходила је изразито недемократска процедура избора Слободана Милошевића за председника Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије 1986. године.
Јавно мњење и радничка класа у свим југословенским републикама били су бомбардовани пропагандом заснованом на економском национализму и лажним тврдњама да ће наводно с успостављањем јаке независне националне државе доћи до значајног пораста плата и стандарда. Радничка класа једне републике била је уверавана лажном пропагандом да је наводно експлоатисана од делова радничке класе других република. Данас је радничка класа у Србији, која се није супротставила процесу приватизације друштвене својине, услед потпуне идеолошке дезоријентисаности, као последице агресивне националистичке пропаганда да је наводно експлоатисана од радничке класе Словеније и Хрватске, реално беспримерно експлоатисана од стране домаћих и страних капиталиста који су кроз процес приватизације постали власници друштвених предузећа и ресурса, пољопривредног земљишта.
Велико је истраживачко питање како је радничка класа могла да „наседне“ на овако примитивну пропаганду. Одговор на ово питање свакако би дала фундаментална емпиријска историјска истраживања догађаја и процеса у Југославији током 80-их и 90-их година 20. века, али нажалост садашњи положај историјске науке у Србији и њено финансирање то онемогућавају.
У приватизацији на нашим просторима велику улогу имале су Светска банка и агенције страних влада. Непрестано су награђивани успешни „приватизатори“, попут Динкића и Ђелића, тих „шампиона модернизације“. Једном речју, каква је улога страног чиниоца у нашем путу у прединдустријску пустињу?
Нема сумње да се процес приватизације друштвеног капитала у Србији, и у другим земљама, одвијао и под снажним утицајем разних нових облика капиталистичког империјализма, односно под утицајем мултинационалних компанија и међународних економских институција, од којих су свакако најзначајније Светска банка, Међународни монетарни фонд (ММФ) и Европска банка за обнову и развој. Ове институције су у Србији финансирале део трошкова приватизационих консултаната и саветника, тј. домаће и стране консултантске куће, као и процес реструктурирања појединих предузећа, нпр. „Рударско-топионичарског басена“ ( РТБ) Бор од стране Светске банке.
Промени власничке структуре друштвених предузећа у поступку приватизације често је претходила реорганизација. Тако према плану реорганизације РТБ Бор је постао јединствена компанија у јуну 2018. године, непосредно пре расписивања тендера за избор стратегијског партнера. Министарство привреде објавило је 18. јула 2018. године у дневном листу Политика јавни позив за избор стратешког инвеститора за РТБ Бор. Тендером се предвиђа новчана докапитализација од 350 милиона америчких долара.
Међутим, треба истаћи да је држава преузела дугове овог гиганта пре расписивања тендера за докапитализацију, тако да ће у основи цену приватизације дела друштвеног капитала РТБ Бор платити радничка класа Србије на коју ће бити и пребачена отплата дугова, овог али и многих других субјеката приватизације, а не тзв. „стратешки партнер“.
Покретање стечаја над друштвеним предузећима у поступку приватизације под утицајем међународних финансијских институција распрострањена је данас пракса у Србији. Последњи пример је најава покретања стечаја над Фабриком азотних ђубрива и азотних једињења у Панчеву, са 1.100 запослених, што је према речима министра енергетике Александра Антића, „изнуђен потез“ због обавеза према ММФ-у. Одлазак у стечај „Азотаре“ Панчево образлаже се њеним огромним дуговима од преко 200 милиона евра, и то 90 одсто „Србијагасу“, који је тако постао њен већински власник, док је вредност њене целокупне имовине процењена на око 100 милиона евра. Директор „Србијагаса“ Душан Бајатовић у разговору с радницима 16. јула 2018. истакао је пак да је до огромних дугова „Азотаре“ дошло управо због „лоше приватизације“.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *