Ко ће распетљати клупко Косова и Метохије?

САВРЕМЕНО КОСОВО И МЕТОХИЈА КАО ЗЛОЋУДНИ ЛЕГАТ ЗАПАДА

Одговор на питање у наслову гласи: Запад и НАТO! Да. Запад и НАТО. Ево неколико разлога. Онај ко је произвео данашње стање на КиМ тај је у највећој мери одговоран. Одлуке које су доносили властодршци на Западу и у НАТО треба да преиспитају данашњи политичари

Овакво Косово је легат генерације западних политичара који су – у ретко виђеној хистеричној кампањи, уз организовани медијски линч Срба, већ виђен у Босни и Херцеговини и Хрватској у режији „међународне заједнице“, односно НАТО држава – оптужили Србију због „дискриминације Албанаца“ и безрезервно стали на њихову страну. При томе су материјално, политички, демографски тешко оштетили Србе. Дошла је нова генерација западних политичара, нова елита и она треба да поправи, колико је могуће, неправду нанету Србији, али и начин на који су „решавани“ косовски проблеми. А реч је о следећем:

Историјско наслеђе српско-албанских односа

Албанска нација је тежила свом уједињењу од Призренске лиге 1878. године (друга 1942. и трећа у Њујорку 1946), али је истовремено била инструментализована од западних сила у борби против Југославије а касније и Србије. Албанија је за Италију била најподеснија одскочна даска уочи рата за продор на балканско подручје. Краљевини Југославији, са два моћна суседа на западној граници – Италији и Немачкој – није преостало ништа друго него да инсистира на својој неутралности, што је био пут у политичку и дипломатску дефанзиву. За италијанске фашисте Косово је било „нож у леђа Југославији“. Они су сматрали да је већа корист од Косова ако се употреби као Тројански коњ италијанског експанзионизма, од Косова које би се територијално повезивало с Албанијом. Мусолинијева Италија користила је Косово за своју политику према Југославији.
Ако нас искуство нечему може научити, онда треба да закључимо како је Косово увек било инструментализовано од страних сила. Од османлијске владавине преко италијанске окупације па до НАТО инвазије, Косово је из угла великих сила било само средство њихових политичких, војних и економских интереса. Пре Другог светског рата је било „нож у леђа Југославији“ а после „нож у леђа Србији“. НАТО државе (демократски изабрани лидери света) остварују речи Бенита Мусолинија из 1941. да ће Албанци добити Косово „пре или касније“. По некој правди он то није могао да оствари. Куда је кренула историја када су кидање територијалне целине Србије оствариле унутардемократске државе?

[restrict]

Српско-албански односи од 1990. године

Свако решавање косовско-метохијског питања мора да пође од чињеница наслеђа српско-албанских односа у покрајини. Српске борбе за косовски део свог идентитета старе су вековима. Односи Срба и Албанца на КиМ током једног века одвијали су се у разним облицима сукоба, као и појединачне или групне сарадње. Али увек с јаком етничком дистанцом.
На Косову и Метохији је до 1990. владао претежно грађански мир и неконфликтна етничка раздаљина између Срба, косметских Албанаца, Турака, Муслимана, Рома, Горанаца. Косовски Албанци су користили сва уставом и законом предвиђена права у једнопартијском политичком животу Републике Србије. Парадоксално је сазнање да после 1945. године СФРЈ и Србија материјално, културно и образовно помажу покрајину Косово и Метохију а фактички помажу насилну промену етничке структуре становништва. Србија помаже, а Тито забрањује повратак на КиМ протераним Србима за време рата. При томе је комунистичка власт аминовала стална протеривања Срба. И поред свеколике помоћи неразвијеној покрајини КиМ, делови косовских Албанаца организују демонстрације ширег обима – 1953, 1968, 1974, 1981, 1990. Док је пристизала финансијска помоћ из Београда, српске породице су се, под притиском и корупцијом, паковале и селиле пут српских градова. Примера оваквог саморазарања сопствене државе нема.
За разумевање садашњег стања или стања које је произведено 1999. године најважније је време од 1990. до НАТО бомбардовања. Зашто? После промене Устава Републике Србије 1989. године покрајинама су одузете државне надлежности којима су блокирале републичке установе. Од тог тренутка политички слојеви косовских Албанаца бојкотују институције Србије, самоорганизују се у разним областима друштва и упорно одбијају дијалог с Београдом. Крећу с пропагандом о „угрожавању права и слобода Албанаца“, о „геноциду“, о „апартхејду“ и у томе их подржавају њихови помагачи са Запада. У то време „геноцида“ албанска мањина је имала своје политичке партије које су деловале на КиМ и притом бојкотовале парламентарни живот Србије, као и економски, културни живот. Реторика препуна лажи о дискриминацији косовских Албанца траје до 1997. године када почињу да се чују први пуцњи у покрајини. Делови косовског становништва се наоружавају, а сваки посматрач се морао упитати: одакле стиже, којим каналима оружје за косовске Албанце? Одговор није био тежак.

Запад пред избором: преговори или рат!?

У ситуацији растућег оружаног сепаратизма косовских Албанаца, неке западноевропске владе су имале на располагању две могућности: или да инсистирају на преговорима (као ових година у Бриселу) или да изврше притисак на њихове лидере да учествују у политици Републике Србије или да им толеришу припрему за оружани сукоб са српским властима. Апсолутно није могућно да оружје стиже на Космет а да се то не зна у иностранству, као и у држави Србији. Они који се баве тамним странама политике већ су открили позадину оружаног устанка дела албанске мањине не за своја „угрожена права“ већ за одвајање Косова од Србије. У овој чињеници открива се одговорност непостојеће „међународне заједнице“, а у ствари Запада, што није спречила оружану политику косовских Албанаца и умешала се у преговоре. А за то је било довољно времена: пуних седам година.
Не само да је Запад одбацио стратегију преговарања већ је појачавао папирнати притисак на Србију. Донето је више докумената, резолуција о „кршења људских права на Косову“. Приговори оваквим резолуцијама могу се ставити са становишта: 1) чињеничке веродостојности, 2) сваљивања одговорности искључиво на једну страну – српску, 3) игнорисање напада албанских наоружаних група на институције српске државе, полицију, војску, новинаре и цивиле.

НАТО бомбардовање Србије

У облику хорског политичког наступања НАТО држава против СР Југославије, Срби су оптужени да ускраћују људска права албанској заједници како би завршили кампању уочи 24. марта 1999. и прешли на план спречавања „хуманитарне катастрофе“ у којој се тобоже налазе Албанци. Да би спасли „угњетене Албанце“, НАТО државе су поставиле основни циљ: да се снаге реда Републике Србије потисну с КиМ и да НАТО снаге успоставе поредак који Србија, по њиховој пропаганди, није успела. Основни спољнополитички интереси Запада, који су били у темељу свих захтева, нису били транспарентни, али свако ко је пажљиво пратио НАТО офанзиву на СР Југославију могао је да закључи о чему се ту ради: отети део територије Србије и предати га Албанцима.
НАТО владе су посегле 1999. године за бомбардовањем Србије (СРЈ) противно међународном праву и законима својих држава, а све под изговором да штите угрожену албанску мањину. Милошевић је имао уставну обавезу да брани КиМ. Да није бранио, пристао би на капитулацију. А Војска Србије се одлично супротставила авионској агресији, није поклекла и тек када је НАТО почео да уништава електросистем државе, морало се ући у Кумановски споразум.
Све те државе у НАТО и око њега месецима и годинама су припремале војни напад на Србију са позивањем на проблем КиМ и угрожавање албанских права. Провалили су на КиМ и то стање међунационалних односа рапидно погоршали на штету Срба и на штету политичких вредности правде, једнакости и слободе.

Протеривање Срба с КиМ

Употреба силе у корист једне етничке заједнице а против друге никако не може бити правична. Дата је шанса оружју, а не добрим аргументима обостраних интереса. А у погледу последица, ратна акција јединог војног савеза у Европи направила је праву пустош. После подршке протеривању 300 хиљада Срба из Хрватске 1995. године, Запад подржава прогон Срба са КиМ. Од 1999. до 2004. двеста хиљада Срба је избачено из својих кућа и отерано са својих имања, тако да је, по прецизној статистици, 800 насеља очишћено од Срба!
Поред протеривања српског становништва НАТО је запосео део територије државе Србије. Силом јој је отето 15 одсто територије која има историјски, национални и идентитетски значај. Узалудни су сви покушаји да се тај злочин, то насиље и неправда гурну у фиоке заборава.

Две албанске државе

НАТО је територијално осакатио Србију, али је створио две албанске државе с различитим именима. Србија не може да пристане на такву режију националног питања Албанаца. Најпре из начелних међународних разлога: зашто и други народи не би имали две (а могућно је и три) државе? А постоје и конкретни историјски разлози. У бившој СФРЈ Срби у Хрватској и БиХ нису хтели да остану у границама нових држава. Запад им је оспорио самосталне политичке ентитете а посебно је био против државног повезивања српског народа. Данас је Република Српска ентитет који мора да остане у оквиру БиХ, а КиМ је независан, међународно подржан од Запада. Лицемерно, зар не? Најзад, ко гарантује да неће доћи до изјашњавања Албанаца на Косову да се уједине с Албанијом. Нико, наравно.

Ко је најодговорнији за данашње стање на КиМ?

Када овако поставимо питање моралне одговорности или политичких одлука „међународне заједнице“ и Србије, видимо да је велик терет одговорности за збивања око и на КиМ и на страни Запада. Од те одговорности не може се побећи. Она се може заобићи насиљем и ароганцијом.
Ако ствари стоје тако, политички ум Србије никако не би смео да пристане на игру једностране одговорности за оно што се догодило на КиМ. У томе су учествовали „међународна заједница“ (Запад), лажи пропаганде косовских Албанаца и српска некомуникативна политика. Уколико ова тема буде стални предмет разговора с представницима „међународне заједнице“, претпоставка је да ће они полако напуштати „аргумент“ воље, националне пристрасности, политике лагања и прихватити норме међународног права. Треба се бар надати да ће тако бити.
У чему је одговорност Запада и НАТО? Западна политичка вредност у свим документима је одбрана мира и мирно решавање сукоба. Суочен с косовским приликама после 1990. године, Запад је био пред избором, нарочито после искуства с ратовима у Хрватској и Босни и Херцеговини (1991–1995): да ли да учини све да стране у сукобу седну за преговарачки сто или да допусти оружани сукоб са перспективом да се умеша НАТО. Уместо политичке и дипломатске борбе за мирно решавање сукоба, неки центри моћи су допустили наоружавање косовских Албанца и помешаним језиком осуђивали „обе стране“, али више српску због „прекомерне употребе силе“. Држава Србија је у самоодбрани, Запад говори о неповредивости граница а неким тајним каналима се припрема насилно цепање територијалног интегритета.
Садашње прилике на КиМ настале су као последица НАТО бомбардовања Србије 1999. године не само по количини употребљеног војног арсенала већ пре свега што је све изведено против међународног права. Постоје докази о разностраном помагању тих акција из иностранства. А када нова ситуација није договорена већ створена оружаним средствима, нема никаквог реалног основа да се нуди коначно решење статуса. Тако нешто неће прихватити свест, душа и морал нације.

Српске политичке борбе за КиМ од 1990. године

Борба за државни интегритет за КиМ одвијала се у троуглу: српска политика, албанска са КиМ и „међународна заједница“, заправо западне владе и НАТО. И пре 1990. а нарочито после промене устава 1989. године притисак Запада на Србију а у корист косовских Албанац расте, појачава се и све се мање бирају средства. Милошевић се супротставља притисцима, а 1999. војно брани Србију од НАТО агресије.
Шта чине српски политичари после 2000. за одбрану КиМ? НАТО је ушао на КиМ, саградио Бондстил, већина западних држава пази на своје политичко дете да би га 2008. године признала. Српска државна политика има Резолуцију 1244 која формалноправно држи Косово у оквиру Србије. Стандард пре статуса био је почетни корак ЕУ, али се убрзо окренуо приоритет: статус пре стандарда. Била је то прва политичка превара, наставила се изигравањем Резолуције 1244 при чему су освајачи КиМ заглушили свету уши инсистирањем на поштовању правних вредности.
Политичка борба између западне и српске политике води се тако што Запад користи тактику корак по корак у стратегији осамостаљивања покрајине а како би Србија признала НАТО учинак. С друге стране, српска политика одбија да призна самопроглашену државу, одбија да јој се силом отме део територије. Свој план Запад покушава да оствари на више начина: 1) лобира да друге државе признају њихов политички производ, 2) да Срби учествују на косовским изборима за органе власти, 3) да изигра и заобиђе српске захтеве.
Запад је вршио притисак на Србе да учествују на изборима за органе власти КиМ. Организација косовских избора била је замка легитимитета за Србију: да ли да подржи учествовање Срба на изборима за косовски парламент? Послепетооктобарске власти пристају да Срби учествују на косовским изборима, али одбијају било какво признање независности. Тако Срби 2001. године учествују на изборима а 2004. српска Влада је подељена, СПО Вука Драшковића позива Србе да учествују; 2007. Влада је против; 2010. Срби учествују, као и 2013, 2014 и 2017. године. И а доласком СНС на власт Срби учествују на изборима с идејом да буду јединствени у заступању српских интереса на КиМ.
Друга стратегија српске политике била је да Срби на КиМ добију неке институције које ће обезбедити њихов опстанак и развој. Ђинђић и Коштуница раде на концепту аутономија за Србе. Ђинђић пише стратегију за КиМ 2003. године у којој је основна идеја федерализовање КиМ, признање српског ентитета као политичког чиниоца (видети: Добрица Ћосић, У туђем веку 2, стр. 344–348).
Идеју о српском ентитету на КиМ не одбацује ни Тадић. Томислав Николић пише план за КиМ у коме је такође основна идеја „заједница српских општина“. Та идеја је део бриселских споразума у чијој изради и реализацији учествује Вучић. Дакле, српска политика после 2000. године разрађује идеју правне заштите Срба на КиМ у виду успостављања институција (ентитета) које ће обезбедити Србима опстанак и одбранити их од нових насиља.
У чему је била разлика и поред заједничке идеје српских политичара о српском ентитету на КиМ? У односу према западном притиску и начину борбе за КиМ ова идеје није једнако била у фокусу Тадићеве и Вучићеве политике. Такође и активности на међународном плану нису биле једнаке и по интензитету и по квалитету. Владавина ДОС-а је отежала борбу за КиМ на два начина. Прво, била је неактивна у заустављању или спречавању признавања КиМ од стране незападних држава света. Чак је лако прелазила преко признавања косовске самопроглашене државе од оних држава које имају сличне проблеме са својим мањинама а и оним које гуше права мањина у својим границама. Политичка борба за КиМ је од 2000. до 2012. вођена млако, готово безвољно уз концилијантан однос према западним силама. Није било енергије ни воље да се прошири фронт српских савезника у одбрани силом отете територије. Друго, непромишљено је влада ДОС-а пребацила 2010. косовски проблем из УН у оквире ЕУ. А онда се власт Србије исте године обратила Међународном суд правде у Хагу са бесмисленим питањем: да ли је Декларацијом о независности Косова 2008. прекршено међународно право? Суд у коме седе већином судије из држава које су признале независност дао је саветодавно мишљење да није прекршено!

ШТА ДА РАДЕ СРБИ (ДАНАС И СУТРА)?

Срби морају да верују у историјску правду: Србија и Срби на КиМ морају да сачувају своје постојање на тој територији – своје породице, своју имовину, своје цркве и манастире, своје институције које ће им обезбедити сигурност и своје правне везе са Србијом

Србима је нанета огромна неправда у последњој деценије прошлог века. Западна политика 90-их година према Србији и КиМ била је супротна принципима које непрекидно истичу: 1) игнорисање историјског наслеђа српско-албанских односа, 2) оптирање за оружани конфликт а не за преговоре, 3) НАТО агресија и девастација Србије, 4) протеривање Срба с КиМ и уништавање имовине, 5) стварање две албанске државе 6) непоштовање резолуције 1244.
Срби морају да верују у историјску правду. Питање је колико је реално враћање Косова у стање пре 1999. године. Али једно мора да буде сигурно: Србија и Срби на КиМ морају да сачувају своје постојање на тој територији – своје породице, своју имовину, своје цркве и манастире, своје институције које ће им обезбедити сигурност и своје правне везе са Србијом.
Појам правде, уз свеколико ровашење његовог значења, не може се пренебрегнути. Суштинска идеја правде је једнакост. Када „међународна заједница“ универзализује косовско-метохијски случај у смислу да све мањинске заједнице у државама света добију право на своју државност, онда Срби не би могли да стављају приговоре правног карактера. Нема силе која ће из њихове колективне свести избрисати Косово и Метохију. А ко може да се не сети свих жртава датих, кроз историју, за слободу Косова. Предстоји борба против неправди и насиља које су западне силе извршиле над Србима са огромним територијалним и материјалним и демографскиим последицама. У том исправљању неправде треба да учествује и нова генерација западних политичара.

[/restrict]