Како је спасена Распопова библиотека

Док је лето одмицало, у Лајковцу и околини трајала је безмало денбрауновска потрага за библиотеком свештеника Милутина Жујовића Распопа, у коју су били укључени адвокати, библиотекари, наставници и новинари

У четвртак, 12. јула ове године, један новинар склон проучавању историје села својих предака пио је јутарњу кафу и планирао дан. Управо је завршио рукопис друге књиге о селу Врачевићу, које се после вишедеценијског административног потуцања пре извесног времена скрасило у Општини Лајковац.
Новинар је сматрао да је пописивање малог библиотечког легата, који је сеоској школи јула 1931. завештао учитељ и свештеник Милутин Жујовић Распоп (Врачевић, 1857 – Бабајић, 1935), један од оснивача Српске књижевне задруге и народни добротвор, најбољи начин да се започне трећа свеска историје Врачевића. Реч је о малој библиотеци од 256 наслова која садржи најстарија издања СКЗ-а. Библиотека је била похрањена у старом, вредном орману, који је Распоп 1931. године даровао школи уз библиотеку.

[restrict]

ПОТРАГА ЗА КАПИ МОРА СРПСКЕ КУЛТУРЕ Сматрајући да се школа о малом али вредном легату стара с пажњом доброг домаћина и истинског књигољупца, новинар је посао пописивања књига стално одлагао. Имао је част да упозна старог учитеља Миливоја Крстића, који је најдуже водио рачуна о Распоповој библиотеци. Њен симболички значај надилазила је чињеница да су мештани Врачевића током целог ХХ века позајмљивали Распопове књиге из школе и претежно их уредно враћали. Неки од њих су, попут деце, на задњим страницама исписивали датуме када су коју књигу прочитали…
У четвртак, 12. јула, новинару преседа шоља „Франк“ кафе. Директорка школе му одговара да ништа не зна о легату, да је у школу дошла после реновирања 2011. године и да се боји да су књиге, ако их је уопште било, можда развучене или чак бачене.
Истог часа новинар отказује све састанке и позива људе који могу да помогну. Првог, Радована Белог Марковића, па рођаке и на крају колеге новинаре.
У Лајковцу почиње права денбрауновска потрага за капи мора српске културе. Шаљу се електронска писма, зврје телефони, размењују се поруке…
Први сведок каже да се сећа кречења школе 2011. године и књига сивих корица разбацаних по јарку с којекаквим папирима.
У потрагу се укључује адвокат Весна Жујовић Јовановић. Својим аутомобилом обилази библиотеке, школу у Врачевићу и још много места око Лајковца на која су је наводиле бледе информације и сећања сведока.
У међувремену је, у паузама потраге, међу рођацима начињен план. Ако библиотека буде пронађена, да се њен легат негује с дужном пажњом, уз надзор потомака. Ако легат буде изгубљен, договор је био да се по сваку цену обнови.

РЕНЕСАНСНА НАРОДНА ЛИЧНОСТ Ова потпуно приватна акција, коју није била подржана од било које установе осим појединаца запослених у школи и Градској библиотеци, обухватила је више људи, новинара, адвоката, библиотекара, наставника и других. Највише труда и властитих средстава уложила је Весна Жујовић Јовановић.
Када су све наде биле усахле и на измаку, до трагалаца је средином августа стигла информација да су неке књиге похрањене у школи у селу Непричави.
Када се указала прва прилика, Весна Жујовић Јовановић одлази у Непричаву. У једној школској просторији затиче књижни хаос. Књиге су биле разбацане на све стране. Призор недостојан српске просвете.
Систематична и педантна, какву је сви знамо, Весна навлачи хируршке рукавице и у облацима прашине, која се подиже са сваким посезањем за било којом књигом, започиње потрагу. Претходно се добро распитавши о бојама најстаријих издања Српске књижевне задруге, знала је шта треба да тражи.
После неколико минута спазила је прву књигу с посветом и печатима Милутина В. Жујовића (Распопа) и Основне школе врачевићке, Срез колубарски, Бановина дринска. Почели су, сада веселије, да зује рођачки мобилни телефони, па библиотечки, наставнички и на крају новинарски.
Весна Жујовић Јовановић је спасла 235 од 265 поклоњених књига. Оне се сада налазе у депоу њене адвокатске канцеларије у Лајковцу и чекају новинара с почетка приче да коначно дође да их попише.
Након тога следи налажење најбољег решења за легат Милутина Жујовића Распопа, који је за живота књиге купљене сопственим новцем поклањао и другим селима у ваљевском крају.
Осим што је савесно обављао свештеничку дужност, Милутин Жујовић Распоп је целог живота радио на унапређењу пољопривреде. Био је сарадник тадашњих листова и часописа. Учествовао је на такмичењима за најогледније имање и постизао сјајне резултате, чак и онда када су га недаће у које је силом прилика био умешан опхрвавале. Уопште узевши, био је ренесансна народна личност ваљевске Колубаре с краја XIX и почетка XX века.
Док је био дечак, у Распоповом дому је, заједно са знаменитим Живојином Жујовићем, боравио славни руски научник Павле Аполонович Ровински. Распоп је завршио гимназију и богословију. Био је учитељ у Боговађи и свештеник у Марковој Цркви и Цветановцу.
Закључак ове приче с тренутно срећним крајем ипак није ведар.

ЧИЊЕНИЦА КОЈА ПОРАЖАВА Распопова библиотека преживела је Први светски рат у дому Жујовића, потом Други светски рат и долазак комуниста на власт (за чијег је доба о њој вођена најбоља брига захваљујући просветним прегаоцима какви су били учитељ Миливоје Крстић и његова супруга Радмила, професорка француског језика), па и немалу кризу деведесетих година.
Нажалост, Распопова библиотека замало није преживела еру партитократије која је 2011. године била већ набујала.
Поражава чињеница да директорка која је школу водила у време кречења објекта није знала за Распопову библиотеку. То значи да она уопште није читала богату ваљевску периодику, ни новине. То значи да она уопште није била упозната с прошлошћу села, ни с тамошњим знаменитим појединцима (прота Радојица Жујовић, свештеник Стојан Илић, Максим Молер, Сретен Радосављевић, Живојин Жујовић, Љуба Молеровић, официр Богољуб Молеровић, Милутин Жујовић Распоп и многи други).
Да целокупна слика буде још гора, Врачевић је током целог XIX века било једно од колубарских просветних врела по броју претплатника на књиге, периодична издања и новине.
Читава ствар је данас, у ствари, врло једноставна и јасна. Људи не читају, иако се то другачије чини зато што је књига релативно јефтин поклон, и не занима их ништа осим голе егзистенције, односно онога што чини њихов поглед на свет. Посебно не чита свет који се ухлеби преко политике. Село и узоре Милутина Жујовића Распопа преплавио је дух таблоида и ријалитија, дух странчарења.
Зашто би тамо нека директорка школе требало да зна ишта о прошлости властите средине? Њима је важна садашњост, на један веома приземан начин.
Отуда је могуће да се вредна заоставштина потпуно заборави у самим установама. То се, како видимо, и дешава.
Не нужно сваки пут уз оно што називамо срећним крајем.

[/restrict]