Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
На стогодишњицу страшног злочина после кога више ништа није било исто…
Докле год буде и најмање наде да се избегне проливање крви, сви моји напори биће уперени у том циљу. Ако и поред наше најискреније жеље у томе не успемо, Ваше величанство може бити уверено да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије!
(Из писма цара Николаја краљу Александру)
Прошле, 2017. године навршио се век од пада монархизма у Русији. Била је то прилика да се присетимо да је Фебруарска револуција била прва обојена револуција и да су и српска петооктобарска револуција, потом украјински Мајдан и Арапско пролеће представљали исто такво рушење легалне државне власти уз помоћ два фактора – једног страног, глобалистичког, прозападног и другог унутрашњег, најамничког. У Русији тога доба вођена је борба два начела, једног хришћанског, дубоко витешког, које служи „добру, части и достојанству Русије“, како се изразио цар Александар III на самртном одру, и другог, лукавог и лицемерног, антихришћанског, дубоко неправедног и нечасног које се огледало у програму идеолога рушења руског монархизма. И док су носиоци првог начела у Руској империји бранили отаџбину и стајали пред победом над германским окупаторима, носиоци другог начела, пета колона руске историје финансирана са Запада, организовала је тзв. Фебруарску револуцију.
Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању
jeli to onaj koga su u Evropi zvali krvavi imperator, koga ni brat iz engleske nije hteo da primi u izbeglištvo.
0
0