Игра бројевима

Да ли најновија истраживања о демографским кретањима дају за право увреженом мишљењу да је наша битка за Косово изгубљена у породилиштима?

Супериорност Албанаца у односу на Србе у јужној покрајини већ деценијама се тумачи посрнућем нашег демографског потенцијала. По тој матрици која, показало је време, има неисцрпне манипулаторске капацитете, два милиона Албанаца, биолошки снажних на унутрашњем плану и привилегованих када је реч о заступништву Брисела и Вашингтона на спољном плану, одавно су демографски поразили Србе, па у Пећи, Ђаковици и појединим селима јужно од Ибра готово да нема ниједне српске куће, а тамо где популациона експанзија Албанаца на рачун Срба доживљава свој тријумф, намеће се закључак, нема ни услова за постављање питања о територији.

Да ли је све тако, те да ли на Косову и Метохији заиста живи два милиона Албанаца спремних да свој биолошки потенцијал ставе у функцију стварања тзв. Природне Албаније?
[restrict]

ТРОЈЕ УМЕСТО ШЕСТОРО ДЕЦЕ Ако некада и јесу, у 17. веку па надаље, албанска миграциона кретања била циљано усмерена ка моравско-вардарској долини, чини се да европеизирана албанска младеж, а неумољиве бројке у истраживањима говоре у прилог томе, више не сања о заузимању православних земаља преко Проклетија и Кораба и геополитичком јачању већ о бољој и ведријој будућности у некој од земаља ЕУ. За почетак, без канцера као последице НАТО бомбардовања осиромашеним уранијумом.

Према писању приштинског листа „Зери“, наталитет на Косову и Метохији рапидно пада. Разлог је на првом месту посао, каријера, али и, како наводе, недостатак закона који регулишу родитељско одсуство. По подацима Агенције за статистику Косова 2010. године рођено је 33 хиљаде новорођенчади, а 2016. десет хиљада мање. Просечна албанска породица, којој живот под међународним протекторатом личи на борбу за преживљавање у џунгли, више нема шесторо, већ троје деце. У економској беди, где нема ни производње, ни извоза, принуђени да се сналазе на разне начине, радећи све, од „легалне сиве економије“ до криминала широког спектра, од шверца цигарета и горива до проституције, трговине белим робљем и диловања дроге, Албанци су постали свесни да су обична потрошна роба. Све мање новорођенчади албанске популације бележи се у Косовској Митровици, Пећи и Призрену. Истовремено, податак вредан пажње – наталитет код косметских Срба је у порасту за око 10 одсто у централном делу КиМ и око 12 одсто на подручју Штрпца.

НЕУМОЉИВЕ БРОЈКЕ У „Еуростатовом“ истраживању демографских кретања у Европи стоји да више деце по мајци од Србије има у 32 земље и на КиМ, а мање у 12 земаља. Србија (1,44) јесте тик изнад Хрватске (1,42). У Албанији се рађа 1,54 детета по мајци, а на КиМ 1,66, што је незнатно изнад просека у ЕУ, али је у изузетно брзом паду. Такође, просечна старост жена при рађању у ЕУ повећана је с 29 година у 2001, на 30,6 година у 2016. У Србији она је повећана с 25,7 година у 2000. на 29,1 године у 2016, док на КиМ жене у просеку рађају с 29,4 године. Резултати истраживања показали су да је просечна старост жена при првом рађању у Србији повећана с 24,1 године у 2000. на 27,8 година у 2016, 26,9 година на КиМ а 26 година у Албанији.

Ванбрачно рађање деце Србију ставља на ток модерних кретања – док је број деце рођене ван брака повећан у ЕУ с 27,3 одсто у 2000. години, на 42,6 одсто у 2016, у Србији је повећан с 20,7 одсто на 25,9 процената. Занимљиво је и да конзервативно становништво на Косову не заостаје за европским стандардом, те је на Косову под Резолуцијом 1244 забележено 41,6 процената рођених ван брака, што не само да је близу просека ЕУ већ само Норвешка и Исланд имају већи проценат ванбрачног рађања ван ЕУ.

Дакле, уверење да Албанија и посебно подручје Косова и Метохије имају највишу укупну стопу броја живорођене деце у Европи – није тачно. За просту репродукцију просек би морао да износи 2,1 дете по жени, а то није случај ни у Албанији нити на Косову. Еманциповане Албанке које живе у условима економске нестабилности очигледно се теже опредељују за велико потомство. Уместо удаје на Косову радије се опредељују за супружника у Швајцарској и Немачкој где је бројна албанска дијаспора.

СМРТ КОСИ НАЈВИТАЛНИЈУ ПОПУЛАЦИЈУ Даље, подаци изнети у истраживању указују на то да паду наталитета доприноси и чињеница да се Албанци с Косова све више селе ка земљама западне Европе. Иако је од доношења Качаничког устава, бојкота рада у установама и предузећима, стопа запослености код албанске популације била ниска, та популација је све време живела на Косову. До пре неколико година. Сетимо се таласа исељавања 2015. које је албански аналитичар Фатмир Шехоли објаснио тиме што 18 одсто становништва на Косову живи у условима екстремног сиромаштва са 90 центи на дан, њих 27 одсто с 1,4 евра на дан, док је близу 60 одсто незапослено. „Сматрам да ће због хуманог питања (јер ово је и нека врста хуманитарне кризе на ивици трагедије) земље ЕУ наћи начина да оне који стварно имају потребу за преживљавањем задрже у тим земљама.“

Један рукавац приче води и до бомбардовања осиромашеним уранијумом. Иако је Албанцима тешко да прихвате да их трује и убија онај који им је дао државу, подаци говоре да рак коси највиталнију албанску популацију, у доби између 30 и 40 година. Оболелих је на хиљаде у свим деловима Косова и Метохије. Од последица радијације свака трећа трудна жена на Косову носи дете са деформитетом, свака друга има спонтани побачај.

Пре неколико година један мало либералнији новинар из Приштине усудио се да у локалној телевизијској емисији каже како је за време Југославије на Косову и Метохији на 300.000 становника постојао само један оболели од рака! После податка који је изнела „Коха диторе“, ослањајући се на бројке Националног института за јавно здравље Косова, да је у 2014. број оболелих од канцера повећан за 50 одсто у односу на 2013, о овој теми се врло мало говорило у албанским медијима. Болнице из којих су прогнани српски лекари немају ни стручан кадар, нити довољно технике на онколошким одељењима како би збринули болесне. С друге стране, пацијенти масовно одлазе у Ниш или Београд (Клинички центар, ВМА…) не би ли се подвргли зрачењу или хемотерапији.

Аргумент да би требало да се ослободимо Косова јер два милиона Албанаца не желе живот у Србији чини се крајње неуверљивим. Према попису из 2011, који је спровела „привремена институција“ тзв. Статистички завод Косова, регистровано је 1,5 милиона Албанаца. Пад наталитета, повећана смртност, миграције дају повода за оправдану претпоставку да би неки нови попис, регуларно спроведен, био велико изненађење. Мање за Албанце који сањају о визној либерализацији. Више за Србе који и даље верују да је биолошки рат на Косову и Метохији бесповратно изгубљен.

Приштински лист својевремено је објавио текст у којем пише да само један од хиљаду младих Албанаца зна нешто о животу са Србима у време Југославије. Више од 90 одсто њих сутра би напустило Косово, само кад би нашли било какав посао у иностранству. О каквом је феномену реч, новинар, косовски Албанац старије генерације је објаснио: „Ајде што сте се ви иселили, него и ми бисмо да се одселимо, али немамо где!“ Али и то ће променити када их Европска унија буде ставила на белу шенгенску листу…

[/restrict]