Добрица Ћосић – Од одбране до oслобађања од Косова!

СРПСКА КОБ У ИСТОРИЈИ КОЈУ ЖИВИМО

Да ли је стварни творац идеје о разграничењу с косметским Албанцима писац и државник именован као „отац и савест српске нације“? Шта је те давне 1991. одлучило да док јавно брани српско Косово и Метохију, Ћосић размишља о територијалном разграничењу ове покрајине, да би неколико година касније овај приватни став учинио јавним? Да ли су пресудни били Ћосићево „лично очајање и посебна психологија“? Одговоре на ова и друга важна питања о сукобу Срба и Албанаца, као и о догађајима који су створили актуелне прилике на КиМ, ексклузивно објављујемо из рукописа будуће књиге аутора овог текста: Политика и Добрица Ћосић

Косовском питању Добрица Ћосић је посветио бројне текстове; трагедију Косова записује у Личној историји једног доба, објавио је књигу Косово („Новости“, 2004). Већину ставова и погледа на косовско питање Ћосић понавља и брани у књигама У туђем веку 1 (2011) и У туђем веку 2 (2015).
Косово је део комунистичке и антикомунистичке политичке мисли Добрице Ћосића. Ношен вером у братство људи и народа и у долазак „срећне будућности“, Ћосић иде с албанским писцем Есадом Мекулијем на Косово и Метохију да помогне изласку албанске народности из културног заостајања. „Тамо, на Косову и Метохији, осетим инспиративан понос и радост, што сам Југословен и савременик потпуног оживотворења Марксовог интернационализма у политици, економији и култури, у целокупним друштвеним и људским односима“ („Политика“, 1958). Идеолошки занос је и у овој прилици гурнуо под тепих албанску борбу на КиМ од Призренске лиге 1878. до балиста у току Другог светског рата. Али тепих се мора подићи кад-тад.
Радост интернационализма почиње да се мути са ширењем обавештења о чињеницама српско-албанских односа на КиМ и обмањујућих политичких говора шиптарских комуниста. До Ћосића стижу гласови о притисцима делова албанске мањине на Србе а у једном кабинетском разговору 1963. године с Фадиљом Хоџом овај му потврђује да је циљ Албанца да остваре циљеве Призренске лиге.
Да се догађаји крећу у супротном смеру од Марксовог интернационализма, Ћосић се уверава 1966. године, када се врх југословенских комуниста с Титом на челу обрачунава с Александром Ранковићем. Оптужен је и од српских и шиптарских комуниста за „српски национализам на КиМ“. Ћосић сведочи о овом обрачуну и констатује да нико од српских комуниста није проговорио о албанском насиљу над Србима у Покрајини.

[restrict] ПОЛИТИЧКИ РАЗЛАЗ С ПАРТИЈОМ Оно што није рекао на Пленуму ЦК СК Србије, на коме је осуђена Ранковићева група, Ћосић је саопштио 1968, на највишем форуму српских комуниста. То је година у којој нека претходна неслагања и критике политике партије и партијаца на власти прерастају у сукоб и политички разлаз писца с партијом. Суштински Ћосићев сукоб с друговима комунистима избио је због Косова, односно албанског шовинизма према Србима, а што српска и југословенска партија није хтела да прихвати и решава. Снажна, отворена критика југословенско-српске политике према Косову започиње 1968. године на 14. седници ЦК СК Србије. Ћосић чита свој реферат Критика владајуће концепције у националној политици. Укратко: Ћосић је подвргао критици националну политику партије у земљи а посебно у Србији. У друштву дејствују бирократски национализми. Критикује и анахроно, примитивно српство и србовање, критикује србијанство, војвођанско бирократско аутономаштво. Подвргава критици националне политике српских комуниста. Јачају, говори Ћосић, националне политике у Југославији и на КиМ, а Срби страдају и трпе.
Указује на антисрпско расположење у Хрватској и Словенији. Упорно се тврди да Србија експлоатише друге. У Србији се шири сазнање о притисцима и исељавању Срба и Црногораца с Косова и Метохије. Из данашње перспективе једна оцена из његовог саопштења 1968, године је више него далековида: „Уочљива је тежња да се самоуправна права националности реализују као права на успостављање државности и косовског суверенитета.“
У делу реферата у коме предлаже решење Ћосић остаје заробљеник социјалистичке и југословенске идеологије. Тачна критичка запажања националне стварности губе се у идеолошкој пројекцији, чија је реализација управо и довела до бирократских национализама. Он пише да се само у „стварно демократском социјализму решавају и сва национална питања“ и да ће демократске снаге социјализма однети коначну победу над националистичко-етатистичким. Још увек се верује у југословенску државу. „Само у условима доследног интернационализма у југословенској заједници национална интеграција српског народа може да се настави у духу опредељења извршеног народним устанком 1941. године.“ Овакав став је очекиван у околностима једнопартијског монопола над државом. Није се могло иступити с другачијом концепцијом државе и политике. Од највећег националног и политичког значаја било је само отварање питања положаја Срба у Покрајинама а посредно и у СФРЈ.

ЗАБРАЊЕНИ ПИСАЦ Од 1968. до 1980. године Ћосићу је забрањен приступ јавном деловању. Чак су му и публицистичке књиге забрањиване. Подстакнут албанским демонстрацијама на КиМ 1981. године, паљењем конака Пећке патријаршије, оштећењем Богородице Љевишке, јавним и приватним сазнањима о јачању албанског насиља над Србима, али и двоструком борбом српских комуниста (против албанског и српског национализма), Ћосић своје ставове и размишљања почиње да износи у јавност, али и да их записује у својој ЛИЈД. Јавно осуђује албански национализам, квалификује га као „геноцид над Србима“, брани српско право на КиМ. Истовремено у ЛИЈД почиње да развија свој предлог о територијалном разграничењу с Албанцима. „Албанска побуна разара и учвршћује титоизам. Разара га као државу, учвршћује као политички режим“ (30. мај 1981). Охрабрује Србе са КиМ у одбрани својих права и слобода. Народ се организује и протестује. Ћосић иницира петиције органима СК Србије да нешто предузму.
У писму словеначком социологу Споменки Хрибар (1986) тврди да албански шовинизам није настао у Ранковићевом периоду како је то пропагандистички објавио четврти пленум ЦК СКЈ 1966. године. Суштински албански национализам настао је у програму Призренске лиге 1878. и он је ношен беговским, муслиманским, племенским и балистичким идејама. Косовски Албанци теже старању велике Албаније у границама турске територије на Балкану до Берлинског конгреса.
Ћосићева критика националне политике се појачава. У раду Косово слом једне идеологије и њеног поретка, објављеном 1987, констатује српску трагичност на КиМ: „Наш најтежи пораз после 1813. године. После два устанка и пет ослободилачких ратова Срби морају да се поново боре за територију коју су три пута ослобађали.“ Поставља питања: како се догодио овакав пораз Косова? Зашто су српски комунисти три деценије сарађивали на стварању велике Албаније? Како су могли српски комунисти да пристану на Устав 1974. којим је Косово добило атрибуте државности? Како се догодило да „ми партизани, револуционари“ славимо оне који су нас обманули и покорили „тако да се боримо за територију коју смо „три пута ослобађали“? Једно питање оставља без одговора: Како да демократски решимо косовско питање кад албанска страна наступа силом, антидемократски?
Ћосић неуморно говори и пише текстове који у основи садрже став о одбрани Косова од стране албанских сепаратиста и шовиниста. У писму Лазару Мојсову 1987. године, изгон Срба са Косова и Метохије именује се као „геноцид над српским народом“. То исто се понавља у писмима 1986. словеначким интелектуалцима Споменки Хрибар и Тарасу Кермаунеру који су имали оправдање за албански сепаратизам.
На трибини УКС „О Косову – за Косово“, 13. 5. 1987, Ћосић поред великих победа српског народа тврди да смо за несреће на КиМ „сами највећи кривци“. Како је могућно да једна национална мањина прогања већински народ са територије Покрајине, како је могућно да се ћути о терору и насиљу над Србима, како је прихваћен Устав 1974. године? Ко су били комунисти у Србији који су капитулирали пред стварањем велике Албаније? Пита се Ћосић и како да цивилизовано и демократски решимо албанско питање на КиМ када она користи силу?
У каснијим текстовима критика великоалбанског национализма и сепаратизма се наставља. Албанизација Косова се критикује јаким речима. У тексту Југославија и српско питање (1991), а то је време када је политички пожар захватио Југославију, Ћосић оцењује да је ватра подметнута на Косову од стране албанских сепаратиста. „Тај масовни и одлично организовани сепаратистички покрет, у темељима потреса Југославију и исцрпљује Србију.“ Дакле, Ћосић види у албанској политици на КиМ претњу Србији, али и СФРЈ. Био је пророк у овој ствари.
Док јавно брани српско Косово и Метохију, Ћосић под притиском реалности почиње да размишља о територијалном разграничењу ове покрајине. Неколико година касније овај приватни став постаће и јаван.

„ТРАЈНО РЕШЕЊЕ“ И НЕДОУМИЦЕ Од када Ћосић почиње да мисли о подели Косова? Од 1981. заступа разграничења са косовским Албанцима по историјском и етничком принципу. Увиђа да се од 1966. одвија албанизација Косова. У том процесу велику улогу имају млада интелигенција и великоалбанска енергија. У таквим околностима Ћосић види две радикалне алтернативе – или се ослободити од Косова или приступити подели. „Ако Срби нису спремни на ослобађање од Косова, треба га поделити. Узети српске крајеве и манастире, а Албанцима препустити оно што је постало албанско. Иначе ући ћемо у перманентни рат с Албанцима који не можемо добити“ (1. 4. 1981). Од тог времена Ћосић често понавља у својој ЛИЈД овај став: Узети српске пределе и манастире, Албанцима препустити оно што је постало албанско. А српске манастире треба решити по Атоском моделу. „Скоро две деценије сам убеђен да Косово треба поделити и трајно решити албанско-српске антагонизме“ и спасти манастире по атоском моделу у грчкој држави (6. јун 1993). Албанци после уласка НАТО на Косову обнављају насиље над преосталим Србима и руше српске цркве и манастире. Ћосић не одустаје од поделе Косова. Као и претходних година, тако и 2007. он у контексту нових околности понавља поделу. „Опет против читавог света боре се српски политичари својим правом – ’међународним правом’, својим уставом и патетичном фразом ’света српска земља’. А свет неће да чује за ’свету српску земљу’. И у разговору с новинаром С. Ђукићем 2014. године не мења свој став: „Трајно решење видим у подели Косова и Метохије и територијалном разграничењу између Србије и Албаније… Узети српске пределе и манастире, Албанцима препустити оно што је постало албанско.“
Критика Америке и Запада због подршке косовских Албанаца Добрица Ћосић у својим записима у Личној историји једног доба (свеска 4) сведочи о чињеници да је НАТО напад на Србију планиран давно пре 1999. године.
Помоћник немачког шефа дипломатије Класуа Кинкела, Гинтер Кробог долази у тајну посету Ћосићу са поруком, односно „ултимативним захтевом да се Косову да специјални статус и испуњење албанских захтева у домену људских права“ (ЛИЈД, 15.11. 1992). Нешто слично је тражио и француски шеф дипломатије Ролан Дима, упркос свим државним, политичким и националним чињеницама.
Ћосић записује да је 1993. године Бил Клинтон послао претеће писмо Слободану Милошевићу у коме стоји: „У случају сукоба на Косову који би био изазван са српске стране САД ће бити спремне да пошаљу војне снаге на Косово и у Србију.“ Ћосић коментарише: „Чудовишна и заиста америчка идеја. Сила, новац, незнање. Америка је спремна да ратује против Србије због њене ’агреесије на Косово’!“ (ЛИЈД, 3. март 1993).
Група америчких конгресмена, с Елиот Ингелом на челу, боравила је на Косову 13. 4. 1993. године и обећала лидерима албанских партија помоћ САД у остваривању циљева „Републике Косова“.
Из времена Ћосићеве председничке дужности, један разговор у Женеви с Венсом и Овеном је посебно политички занимљив. Они су посредници у разговорима о заустављању рата у БиХ, преговара се са зараћеним странама, притисци су велики. Усред тих разговора, Овен и Венс позивају Ћосића на вечеру која започиње њиховим захтевом да им Ћосић саопшти своје ставове о Косову и српско-албанским односима! Обојца саопштавају Ћосића да ЕУ и Америка нису спремне за поделу Косова, а Ћосићу предлажу да ћути пет година о подели Косова (ЛИЈД, 5. 1. 1993). Дакле, већ у то време могла се наслутити западна скривена мисао о политици према КиМ, заправо припрема 1999. године: 1) писмо Кинкела, 2) Клинтона, 3) испитивање ставова о Косову усред рата у БиХ, 4) долазак америчких конгресмена на КиМ. А где су тек друга упозорења и наговештаји операције Рачак и НАТО агресије?
Ове претње и захтеви упућене Србији догађају се 1992. и 1993. Далеко је 1999. година. О НАТО агресији против Срба због КиМ Ћосић пише књигу Време змија или Мали светски рат против Србије (1999) у којој описује сваки дан бомбардовања Србије.
Година 1998. увод је у НАТО агресију. На Косову се води необјављени рат. У сукоб герилских Албанца и српске државе умешале су се Америка и Запад. Лицемерни Запад „уважава територијални интегритет Југославије“, а увео је санкције против Југославије и Милошевића зато што брани територијални интегритет (26. јул 1998).

ГЕБЕЛСОВСКА ПРОПАГАНДА И КАУБОЈСКА ВУЛГАРНОСТ Ћосић жестоким речима критикује америчко и западно подржавање косовских Албанаца и при томе брани Србију и њен државни суверенитет. Када су ЕУ и Америка вратили санкције Србији, Ћосић констатује да је то „Гебелсовска пропаганда у каубојској вулгарности. Опет се Србија проглашава агресором на својој територији“ (1. јун 1998).
Америка и ЕУ понижавају Србе, Европа је себична и евроцентрична. Срби и Руси су на удару Америке која их представља у свету као народе парија. Сваког дана герила албанска убије понеког српског полицајца. „Не чине они то без помоћи Америке и Европе које штите ’људска права’. А Срби су и даље одговорни што нас убијају Албанци… Тешко народу који Америка спасава: Од те зле империје нема спаса“ (децембар 1998). „Амерички империјализам је бруталан, циничан, нихилистички. Америка је већа опасност за човечанство од некадашњег хитлеризма и фашизма, јер наступа у име слободе, мира и демократије“ (децембар 1998).
Америчка режија герилског рата косовских Албанца на КиМ против државе Србије не узнемирава светску јавност. „Нема више човека са савешћу који ће дићи глас против америчког и европског политичког криминала“ (новембар 1998).
Упркос жестокој осуди НАТО агресије на Србију, Ћосић у неким тренуцима сваљује одговорност и на српски однос према КиМ и политичку власт Слободана Милошевића. Уочи НАТО бомбардовања он записује да је митски однос према Косову српски анахронизам и коб. „Косово је постало српска коб. На том миту одржавала се најгора српска власт читаву деценију; на том миту засновао се анахрони српски национализам, толико снажан да се пред НАТО армадом узвикивало: ’Не дамо Косово’ и ’Косово је Србија’. Опстанак нам је у капитулацији“ (22. март 1999). С друге стране, рат са НАТО морао је да се избегне. „Они најинтелигентнији Београђани су дефетисти. Они увиђају сулудост и безнадежност нашег рата. Такви јасно виде даје овај рат морао да се избегне. Знају добро да га Милошевић води и за одбрану своје власти“ (18. април 1999). Или: „Ми не страдамо само због Косова; ми страдамо и због њега“ (17. мај 1999).
Ови ставови су у дубокој несагласности са чињеницама које Ћосић записује у својој ЛИЈД и бројним разговорима за јавност. НАТО напад на Србију је планиран још 1990-их година. Негативни ставови се могу објаснити тренутним душевним стањем у коме се нашао Ћосић, али и највећи део српског народа.
После 2000. године политички процеси на КиМ се одвијају на више нивоа. Србија брани српске интересе на КиМ, Албанци настављају с насиљем над Србима, а највећи погром извршен је 17. и 18. марта 2004. са циљем да се преостали Срби истерају а манастири и цркве разруше. ЕУ стаје на страну косовских Албанца тако што одбија српске предлоге о кантонизацији, а истовремено тражи да Срби са КиМ распусте паралелне структуре у Покрајини.
Користе појам „мултиетничко Косово“ у ситуацији када су Албанци „очистили“ Покрајину од Срба (1999. и 2004) и уз то затварају очи пред национализмом и шовинизмом косовских Албанаца. У сарадњи са УНМИК-ом изабран је за премијера Рамуш Харадинај, оптужен за злочине УЧК.

ЕП И „НАДЗИРАНА НЕЗАВИСНОСТ“ Ћосић бележи западну политичку активност у корист косовских Албанаца. Савет безбедности и Министарски савет ЕУ залажу се за мултиетничко Косово, а притом не маре за протеривање Срба из ове покрајине и логорски живот оних који су остали. „А у Призрену, царској Душановој престоници, нема ниједног Србина“ (мај 2004). Мортон Амбрамовиц, председник Међународне кризне групе, саветник Албанаца у Рамбујеу и албанофил, открива да је Клинтонов циљ био стварање републике Косово и рат против српског народа за „спречавање хуманитарне катастрофе“ (јул 2004).
У процесу западног отимања Косова из уставно-правног састава Србије, Ћосић брани Покрајину. „Ко је дао право србофобу Холбруку да може да даје ултиматуме Србима да се одрекну КиМ, своје културне баштине? Ко му је дао право…“ (2004).
Америка предаје Косово Албанцима, а тражи од Србије да изручи Хашком трибуналу генерале који су бранили Косово од НАТО агресије и албанске гериле. Оптужили су их за ратне злочине! „Каква казна за српско родољубље и слободољубље!“ (јануар 2005). Политичком рату против Срба помаже и Хашки трибунал. „Српски рат за одбрану Косова овај суд квалификује као ’злочиначко удруживање’! Згрожен сам“ (фебруар 2005).
Запад је увидео да бомбардовањем није могао да заврши посао отимања дела српске територије. Треба агресију политички и правно покрити. Европски парламент је изгласао став да Косово добија „надзирану независност“ (март 2007).
Појава финског дипломате 2007. Мартија Ахтисарија у косовском колоплету било је скривање америчке и западне намере да се припреми самопроглашење албанског Косова независним. Ћосић уочава ову игру. „Ахтисаријев план видим као хашки циљ ’међународне заједнице’ – одвајања Косова од Србије“ (истоветан је са циљем ЕУ 1991). И доиста, уледило је: Албанци су Косово прогласили независним“ (18. 2. 2008).
Био је то геополитички план Америке и Запада. Организовати албанску герилу, дотурити им оружје, активирати НАТО бомбардовање, пристати на Резолуцију 1244, а потом корак по корак одузимати Косово од Србије. Дан после 18. 2. 2008. уследила су признања Косова од стране западних држава. Две деценије, констатује Ћосић, ЕУ и Запад уцењују Србију да се одрекну себе (2008).
За овакву судбину Косова и Метохије Ћосић одговорним именује албански шовинизам, евроамеричку политику, али и српску политику. „За овакав поразан исход српске одбране Косова криви су српски комунисти Титовог доба, потом И. Стамболић, С. Милошевић, ’нова демократска власт’, посебно Коштуница са целом опозицијом, крива је и црква, вође са Косова нису имали памет да сагледају истину (…) моје предлоге нико није уважавао“ (фебруар 2008). Зашто се не уважавају?, морао је да се пита.
Шта Ћосић предлаже после 2000. године? Каква је косовска политика политичара на власти у Србији после 2000. године? Основни циљ ДОС-а је остварен: Милошевић је изгубио изборе, испоручен је Хашком трибуналу без правног основа, почело је отварање према ЕУ и Америци. Косово није предато већ се и противници Милошевића држе за УН решење. Косово су наследили с Резолуцијом УН 1244. Запад организује изборе на КиМ и тражи да и Срби са Косова учествују на изборима. Коштуница је позвао Србе да учествују на тим изборима (новембра 2001). Ђинђић упознаје Ћосића са стратегијом за КиМ у којој се подвлачи инсистирање на Резолуцији 1244, федерализовање Косова, признање српског ентитета као политичког чиниоца (јануар 2003). Шиптарима треба понудити територијално разграничење плебисцитом. Треба свим средствима слободе и стваралаштва бранити национални идентитет. „Не треба да се поништи и нестане народ који има државу и културу стару осам векова“, записује Ћосић (19. 2. 2001).
Коштуница је, сматра Ћосић, „косовизован политичар“ зато што не прихвата „ослобођење Србије од Косова“ (19. 2. 2004). Његова влада објавила је План за политичко решење Срба на КиМ 2004. године чија је окосница оснивање „аутономне заједнице“ – пет територијалних аутономија за Србе и остале не-Албанце. Услов да Срби учествују на изборима је „аутономија у аутономији“. За Ћосића је то доказ да петооктобарска власт наставља кратковиду српску политику према КиМ. „Нова власт у политици према Косову суштински се не разликује од Милошевићеве“ (новембар 2004).
Када је Народна скупштина донела Устав 8.11. 2006. године, Ћосић записује да је преамбула у којој је се брани КиМ као део Републике Србије, неверица и кобна: „Нико не верује у смисао и значај његове преамбуле да је КиМ неотуђиви део Србије. То је реченица кобна за будућу политику Србије.“
На благо ироничан начин Ћосић пише о Тадићевом и Коштуничином предлогу да се да „суштинска аутономија Косову и праву мањине која нема ниједна мањина на свету (Албанци)“ (септембар 2007). Тако они, записује у ЛИЈД, бране суверенитет и интегритет Србије. Верују у међународно право, а Албанци неће да чују за аутономију после НАТО агресије. Српско обраћање међународном суду правде Ћосић означава као државничку глупост: Међународни суд правде потврдио је независну државу Косово (јул 2010).
Дакле, владајуће странке и њихови лидери – Коштуница и Ђинђић – не прихватају учинак НАТО агресије и не окрећу леђа КиМ. Боре се различитим средствима, са успехом, неуспехом и грешкама. Истовремено Ћосић понавља своја уверења о изгубљеном КиМ, и предлоге поделе, „раскид са косовском политиком“, „праведно разграничење“. На Косову се наставља убијање Срба а то му омогућава НАТО окупатор и због тога се треба што пре „одрећи Косова и спасти Србију, замућену обманама, смалаксалу поразима“ (14.12. 2000). У име западне демократије, косовски Албанци су обоготворена мањина, с правима која су преображена у политичке привилегије.
У условима капитулације, понижавања, медијског демонизовања, безумна је одбрана Покрајине. „Одбрана Косова је заветна и кобна идеја у српској политици. Симбол издаје и патриотизма води српски народ у пораз а то ће бити насилно ослобођење од Косова“ (2004). Из перспективе окупираног Косова од НАТО снага, Ћосић оцењује да је „освета Косова“ у балканским ратовима била погрешна. „Ослободиоци Косова 1912. године и њихове политичке вође нису схватили да је КиМ ’света српска земља’ само у поезији, у христијанизованом колективном памћењу“ (20. 10. 2004).
Српска одбрана „свете српске земље“ одавно је поражена. Ћосић је за разграничење и атоски модел за манастире. „Морамо се одрећи става о Косову као српској земљи“ (јун 2004). Поделу територија и атоски модел трајног обезбеђења српских манастира, предлаже у писму Ђинђићу, 18. 1. 2003. године: „Северно Косово од Звечана и Косовске Митровице припадају Србији а манастири – Пећка патријаршија, Дечани, Велика Хоча, Грачаница и Девич да добију позицију самоуправе и интегритета које имају Хиландар и сви православни манастири на Атосу.“ У овом писму похваљује Ђинђића што је кренуо у „ослобађање Србије од Косова“ да се Срби коначно реше „косовске море“ и што увиђа да је потребно коначно решавање „косовске кризе“ (19. 2. 2003). Овде Ћосић искривљује Ђинђићев план за КиМ. У стратегији за Косово нигде се не помиње ослобађање од Косова већ је водећа идеја федерализовања Покрајине и право на српске ентитете (У туђем веку 1, стр. 348–350).

[/restrict]

У наредном броју:
Који су Ћосићеви разлози за ослобођење од Косова?

2 коментара

  1. Kakav nacionalista ?! Cosic je bio sitni komunisticki komesar koji je ogromnu statu nanaeo srpskim nacionalnim interesima.

    2
    1
  2. Apsolutno nevazno sta je on mislio i planirao, vazno je da je Ustav jedini koji definise u detalje sta i kako se treba vladati i to za sve, posebno politicare.Mogu politicari davati razne definicije i maglovite izjave da slude srpski narod , ali ostaje cinjenica da KiM po Ustavu i Rezoliciji 1244 SB UN sastavni deo drzave. Svaki onaj ko potpise kapitulaciju i potpise predaju KiM zato sto mu je naredjeno ili sto je ucenjen od nekoga. Svi taki politicari moraju odgovarati po Ustavu Srbije radi nepostovanja istoga. KiM su veoma bogati rudnim bogatsvima i to je razlog okupacije i radi geopolitickog polozaja. Sa pravim saveznicima moze se do pobede, nezuriti a i zasto bi zurili, jer ce se steci uslovi za vracanje u politicko pravni sistem Srbije dali ova ili neka buduca generacija Srba ce ga sigurno vratiti. Kada se to sredi nikada vise AP u Srbiji pod hitno ih ukinuti kao recidive komunizma

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *