Зона сумрака – АРГУМЕНТИ ТРОЈНОГ ПАКТА

Једно је када вам неки полуинтелигент износи тупаве и смешне аргументе зарад Алијансе коју јавно заговара, а друго када то чини интелигентна и способна особа. У првом случају можете помислити да су само аргументи погрешни, а да је идеја исправна. Други случај доказује да у пропагирању будалаштине ваљаних аргумената просто нема

Прослава државног празника једне земље увек је прилика да она у пуном сјају прикаже своју моћ, озбиљност, организованост… Тако је било од древног Рима, када су тријумфалне параде организоване темељно и брижљиво до најситнијих детаља па до велелепних дефилеа у част победе над фашизмом у Москви. Ти догађаји би требало да представљају пресек стања једног друштва и снаге једне државе. Најчешће и јесте тако, а тако је било и 14. јула у Паризу на Дан републике када смо могли да сведочимо да једна од најважнијих чланица Европске уније и НАТО-а није способна да организује не само банални мотористички дефиле у којем се двојица моториста не би сударила пред својим председником него ни обичан прелет авиона који иза себе остављају траг у бојама националне заставе (на париском небу у суботу је виђен неки хибрид између руске и француске заставе: црвено-плаво-бело-црвено). Каква је данас Француска држава показује и прослава победе њихове фудбалске репрезентације у Москви због које су горела Јелисејска поља. Французи (коначно) победе у Москви, а Париз гори – мора да се Наполеон преврће у свом саркофагу због тога.

[restrict]
Одраз озбиљности и снаге једне државе јесте и то какав је човек води. Док је Русија била на коленима, њен председник Борис Јељцин се пијан тетурао, љубакао и плесао. Данас се тетура, љуби и ђуска председник Европске комисије Жан-Клод Јункер. Последњи пут је то урадио за викенд, на велелепном НАТО самиту којем је присуствовао и стварни јунак овог текста, председник Атлантског савета Србије Владан Живуловић. Присуство овом грандиозном догађају Живуловић је искористио да, посредством неколико медија и једне новинске агенције, грађанству Србије укаже због чега је важно, паметно и добро да се наша земља прикључи овој војној организацији: „Не знам по чему је то Србија паметнија од осталих земаља које су нас окружиле, али нажалост то је наша одлука. Бојим се да овако заокружени представљамо лак плен и једну врсту ловине за разне групе, разне државе које су мање од нас, али које сада иза себе имају великог брата који увек може са тољагом да дође и да реши проблем.“ „Зато ми лобирамо да уђемо у НАТО, јер када сте изоловани, сами, онда су вам преговарачке позиције јако слабе“, рекао је Живуловић истичући да је Србија једина земља у окружењу, осим БиХ, која није чланица Алијансе. Аргументација председника Атлантског савета у својој суштини (осим што он признаје да „лобира“ и не крије се иза фраза о „јавном заговарању“) не разликује се од бисера које пред Србе у свакој прилици просипа директорка Центра за евроатлантске студије Јелена Милић, а не разликује се превише ни од аргументације за приступање Тројном пакту. И те 1941. године, као и данас, све државе из окружења осим једне (Грчке) биле су довољно „паметне“ да приступе Пакту. Заиста, и тада се чинило, као и сада, да сви аргументи „реалполитике“ указују да треба приступити Пакту. И тада се претило, као и сада, некаквим „тољагама“. Суштински, и тада, као и сада, у суочавању с том претњом једина алтернатива рату је предаја пре почетка сукоба. Заговарачи и лобисти НАТО-а рећи ће да постоје велике разлике у односу на Тројни пакт. И ово је истина. За разлику од НАТО-а, Тројни пакт је Југославији у случају приступања гарантовао „суверенитет и територијални интегритет без икаквог временског ограничења“ (цитат из Протокола о приступању Тројном пакту на који су потпис ставили Цветковић и Мачек с једне, и Рибентроп, Ћано и Ошима с друге стране). Посебно је у аргументацији коју износи Живуловић смешан део у којем се говори о некаквој преговарачкој позицији. И да прихватимо да би наша преговарачка позиција уласком у НАТО постала јача, о чему бисмо то онда преговарали? О проценту БДП-а који бисмо издвајали за одбрану? О броју војника које бисмо послали у Авганистан? Или о броју авиона које бисмо послали да мимо Савета безбедности бомбардују неку другу суверену земљу која се није уплашила „тољаге великог брата“? О суверенитету и територијалном интегритету свакако више не.
Све и да су „реалполитички“ аргументи присталица НАТО-а гранитно чврсти, а нису (овај савез се тетура као Јункер), треба одговорити да ли је само реалполитика важна, или постоје и неке друге вредности и врлине. Ако је НАТО добар, неће нас нападати ни ако му се не прикључимо. Ако је зло, да ли му треба приступати, па и уколико је цена за одбијање смрт?

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *