Почетна / Интервју / Вуксан Кнежевић – Тешко је било камење на Голом отоку

Вуксан Кнежевић – Тешко је било камење на Голом отоку

Вуксан Кнежевић рођен је 1931. године у Точилову (Рашка област). Основну школу је завршио у родном месту, средњу у Краљеву и Вршцу, а Филолошки факултет (Група за српскохрватски језик и југословенску књижевност) у Београду. Члан је Удружења књижевника Србије. После неколико десетина стручно-аналитичких и методичко-дидактичних стручних радова, објавио је романе „Кривица невиности“, „Бежанци“, „Пуцањ у љубав“, „Досије“, „Опорука“, „Хероји и хероји зла“, „Љубави се не може судити“, збирку приповедака „Сан и јава“, „Голи оток још живи“, „Отисци“, „Убијање града“ и „Затварање круга“.

Голи оток је посебан систем, јер је уместо ликвидације, а било је и тога, убијана душа у људима. То и сам знам врло добро. Познајем логораше који до смрти ни једну једину реч нису проговорили о Голом отоку

 

Истина о Голом отоку и голооточким страдалницима и након толико година откривана је, и откривена, само делимично. О злокобном острву у дубокој тишини ћутало се деценијама, да би се тек након смрти Великог Вође зачули гласови преживелих мученика. Међу њима је и Вуксан Кнежевић, један од бивших логораша, који је са непуних осамнаест година након лажне и неправедне оптужбе спроведен у голооточку тамницу.

Наш саговорник је аутор више романа и књига прича у које је уткао своје успомене, сећања, бол због учињене неправде, украдене младости, осујећених снова и надања, али, надасве, истину о једном од најтамнијих периода наше новије историје. Завод за уџбенике, „Службени гласник“ и Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“ из Зрењанина објавили су његову трилогију под називом „Острво монструм – Голооточко тројство“, у оквиру које су садржана три његова романа: „Кривица у невиности“, „Унутрашњи непријатељ“ и „Уклета љубав“.

У интервјуу за „Печат“, Кнежевић проговара о тешком искуству и данима на Голом отоку и о континуитету голооточког зла које, како каже, сеже до данашњих дана.

„Нико и никада није одговарао за голооточке злочине, бројне уморене и нестале, за патњу и терор над невиним људима. Напротив, џелатима оставише славу и привилегије, чиме им омогућише да они и њихови потомци постану део економске, а неретко и савремене политичке и интелектуалне елите“, каже наш саговорник и додаје: „Да ли и Голи оток, и његове рецидиве који се и данас одражавају на наше животе, препустити забораву, а и даље глорификовати систем и неговати гроб вође некадашње заједничке земље коју је толико понизио и унесрећио српски народ.“

Како сте доспели на Голи оток? Шта је претходило томе?

Крај рата и ослобођење дочекао сам са одушевљењем. У СКОЈ сам примљен са само тринаест година. Ухапшен сам са непуних осамнаест и то након повратка са радне акције, са Новог Београда где сам био најмлађи командир омладинске радне бригаде. Радили смо на темељима данашње Палате Србија. У свој Вршац сам се вратио овенчан славом, али због сујете мојих другова, уместо да одем у Сплит да наставим школовање у Поморској академији (политички одсек), бивам ухапшен. Ухапсили су ме изненада, у парку где сам седео са девојком. Бацили су ме одмах у тек изграђену мрачну ћелију у којој сам провео седам месеци са старим комунистом, организационим секретаром Градског комитета КПЈ Вршца, од којег сам научио доста о политици, па и резолуцији ИБ-а.

Био сам малтретиран на најгори могући начин. Изводили су ме више пута ноћу у неку просторију, тукли ме и тражили да признам за кога радим с ким сам сарађивао. Наравно да нисам имао шта да признам. А они су ме мучили и даље, одузевши ми уз то и три ударничке значке. Очекивао сам да ће се та неправда исправити, али преко ноћи у сабирном затвору у Панчеву изречена ми је казна на двадесет месеци друштвено-корисног рада. Када сам, после много, много година, стекао увид у свој досије, био сам запањен и згрожен фалсификованим досијеом, тако да је испало да сам малолетни деликвент, а не политички кривац. До тренутка када су нам досијеи постали доступни написао сам три романа и мислио сам да престанем да пишем, да сам све рекао. Међутим, та и толика неправда, неистина ме је потакла да наставим са писањем и тако се изнова изборим за њу.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *