Почетна / Интервју / Виктор Бејатовић – Крвави трагови Европе у Шумадији (први део)

Виктор Бејатовић – Крвави трагови Европе у Шумадији (први део)

Шта је открила вишегодишња обрада „Крагујевачког октобра“ у разговору за „Печат“ објашњава антрополог – стручни сарадник у Спомен-парку у Крагујевцу и аутор књиге посвећене истраживању ратног злочина у овом граду 1941. године

Виктор Бејатовић (1977, Београд) студије је завршио на Филозофском факултету у родном граду. Ради као антрополог – стручни сарадник у Спомен-парку „Крагујевачки октобар“. Бави се научноистраживачким радом из области физичке антропологије, антропологије религије и етнопсихологије. После истраживања вековних кретања са територије Србије ка Светој земљи, спровео је вишегодишњу обраду проблема стрељања у Крагујевцу. Посебно наглашава важност умрежавања методологија различитих струка, које нуде добре резултате како основним истраживачким пољима, тако и форензичким угловима посматрања. Примењене умрежене методе су се у обради проблема крагујевачке трагедије показале одлично јер су, поред мотива и обима ратног злочина, приказале и многе непознате детаље. Важно је да се исти приступ може користити на решавању проблема сваког сличног догађаја. Све је приказано у делу Лепеза смрти – Вишедисциплинарни приступ и упоредне методологије у реконструкцији мотива и обима ратног злочина у Крагујевцу октобра 1941, што је и повод за наш разговор, нарочито у доба кад држава Србија ради на трајној и темељној меморијализацији српског страдања у 20. веку.иктор Бејатовић (1977, Београд) студије је завршио на Филозофском факултету у родном граду. Ради као антрополог – стручни сарадник у Спомен-парку „Крагујевачки октобар“. Бави се научноистраживачким радом из области физичке антропологије, антропологије религије и етнопсихологије. После истраживања вековних кретања са територије Србије ка Светој земљи, спровео је вишегодишњу обраду проблема стрељања у Крагујевцу. Посебно наглашава важност умрежавања методологија различитих струка, које нуде добре резултате како основним истраживачким пољима, тако и форензичким угловима посматрања. Примењене умрежене методе су се у обради проблема крагујевачке трагедије показале одлично јер су, поред мотива и обима ратног злочина, приказале и многе непознате детаље. Важно је да се исти приступ може користити на решавању проблема сваког сличног догађаја. Све је приказано у делу Лепеза смрти – Вишедисциплинарни приступ и упоредне методологије у реконструкцији мотива и обима ратног злочина у Крагујевцу октобра 1941, што је и повод за наш разговор, нарочито у доба кад држава Србија ради на трајној и темељној меморијализацији српског страдања у 20. веку.

У књизи Лепеза смрти постоје јасни оквири методолошког приступа у покушају нове, прецизније реконструкције догађаја. Како сте приступили новом читању масовног злочина те страшне 1941? 

Приступ који сам применио је у ствари умрежавање методологија различитих струка које у случају сличних вредности добијених на крају процеса пружају могућност и дају простор за сигурније закључке у вези са постављеним проблемом који се обрађује. То је наравно применљиво у свакој области, где сваки контролни метод у оквиру струке и резултат само допуњују квалитет у смислу вредности. Овде је примењена на првом месту процена садржаја гробница која нуди одређену вредност, и, истовремено, контролно упоређивање са садржајем судских пресуда двојици официра који су осуђени пред послератним судовима. Детаљи наведени у образложењима тих пресуда говоре о извршеним истражним радњама на терену у смислу ексхумација и вредностима у закључку. Процене и те вредности се у великој мери подударају, те самим тим дају основ за озбиљне закључке, а у исто време не дозвољавају више недостојанствен однос према страдалима и лицитирање бројевима. Судска документација не спомиње обраду терена у околним селима, тј. људе који су стрељани у оквиру исте одмазде, који се у том случају додају броју процене страдалих у зони града. Неопходан је био поновни преглед познате документације, као и преглед необрађиваних материјала и евиденција, спискова, па и анализа ратних кретања батаљона од мобилизације до предаје. Тако су познати и детаљи о појединцима и групацијама које су руководиле сахрањивањем, преосталим таоцима који нису стрељани итд. Тачније, све што је могло да допринесе или да садржи детаље који могу да употпуне коначне закључке. Конкретније речено, то је нека врста умрежених методологија постављена у перспективу и визуру комбинованих судских и научноистраживачких потреба. Добар пример је форензичка обрада мученичког страдања руске царске породице у којој су учествовали многобројни појединци различитих струка. Од физичких антрополога, етнолога, геофизичара, сниматеља, судских лекара, археолога, фотографа, до стручњака за реконструкцију лица, аналитику докумената, службеника федералне службе, свештеника итд. Надаље, упоређивање блиских вредности метода различитих струка још више доприносе коначним закључцима. Ту је приказана и комплетна геофизичка методологија са моделима обраде два различита локалитета, а истог карактера, која може служити и као модел провере мојих закључака у сваком тренутку, и као модел заједничког приступа у обради сличних догађаја из ког год да су временског периода. Она, наравно, подразумева одређена финансијска средства, али за национално значајне ствари не би требало да има препрека у том смислу. 

Кренули сте од послератног суђења у Нирнбергу, и показали да су челници Трећег рајха од почетка намеравали да се сурово обрачунају са Србима, још пре но што је било какав устанак почео.

То сведоче документа приложена у процесу оптужбе, а тичу се оптуженог Фон Вајкса. Његово наређење од 28. априла историографија помиње и прочитано је у целости, а открива природу концепта. „Модерно“ ратовање Трећег рајха, посматрајући садржај овог документа, имало је неку врсту предумишљаја сурових одмазди и пре него што се немачка армија сусрела на терену са учесталијим нападима и оружаним устанцима од лета 1941. па надаље. Његово наређење о брзим и безобзирним акцијама према устаницима и становништву садржи неколико тачака у целини. Рецимо: „Против подмуклих изненадних напада, као превентивну меру заштите јединица, издајем следеће наређење: Д) У угроженим местима (селима) да се поставе објаве у којима се становништво обавештава о озбиљним последицама које могу очекивати после изненадних акција. Е) На свим локалитетима угрожених подручја која су окупирана од стране трупа, таоци се имају узети одмах (из свих слојева друштва!) а стрељати и вешати по некој изненадној акцији. Ове мере моментално објавити јавно по насељима.“ Превод текста плаката који се односио на наређења о извршењу стрељања: „Због злих и подмуклих изненадних напада, немачки војници су изгубили животе. Стрпљење Немаца је при крају. Као искупљење, 100 Срба свих слојева становника је стрељано насмрт. Убудуће, 100 Срба ће бити стрељано, без разматрања, за сваког немачког војника коме се буде наудило у изненадним нападима учињеним од стране Срба.“

За одмазду због четничко-партизанских напада октобра 1941. Немци решавају да казне Крагујевац и околину. Како је то изгледало?

У касним поподневним часовима у суботу, 18. октобра, одмазда почиње хапшењем угледних националиста, комуниста и свих мушких Јевреја, укупно око 70 људи. Заједно са затвореницима градског затвора и таоцима ухапшеним ка Горњем Милановцу и ка Крагујевцу чинили су групу од око 400 људи. Тај број је, према договору Бишофхаузена и Кенига, првобитно требало да буде попуњен хапшењима у Грошници, Белошевцу, Мечковцу (Илићеву), Маршићу, Корману, Ботуњу, Доњим Комарицама и Горњим Комарицама. Надлежни официр Бишофхаузен предлаже да се мере предузму по околним селима јер је сматрао да су пуна комуниста, док се у самом граду који је тада имао 42.000 становника није десио ниједан инцидент од почетка окупације. Он у свом извештају наводи на супротност са наредбама врховне команде у Београду. У недељу, 19. октобра, мајор Паул Кениг, који је као високи официр задужен за одмазду, одбацује план и спроводи мере у селима Грошници, Маршићу и Мечковцу од стране 1. батаљона 724. пука у Грошници, а у Мечковцу и Маршићу од стране 3. батаљона 749. пука. Стрељано је, према извештају мајора Кенига, 427 особа, међу којима и свештеник коме су пронашли муницију у звонику, са многим људима из цркве који су присуствовали недељној литургији и сечењу славских колача на празник Светог апостола Томе. С обзиром на то да број није био довољан, мајор Кениг 19. октобра предвече позива на састанак команданта Бишофхаузена и обавештава га да је дошло до измене плана и да ће морати да се изврши поновна рација и хапшење у Крагујевцу. Од поноћи је град био блокиран за излазак. У понедељак ујутру, 20. октобра, спроведене су рације по свим градским установама, црквама, школама, радњама, улицама и општини, обухватајући узраст од 16 до 60 година. Међутим, касније се показало да је било и дечака млађих од 16 и људи старијих од 60 година. У рацији су учествовале јединице – 3. батаљон 749. пука, 1. батаљон 724. пука, Тајна обласна полиција (Geheim Feldpolizei), војна жандармерија, организације Веркшуц (Werkschutz), Фолкгеносен (Volksgenossen), Дојче маншафт (Deutsche Manschaft) и контроверзни 5. добровољачки одред (Српски добровољачки корпус – „Љотићевци“), који је и хапсио и ослобађао по интервенцијама. Посматрајући неке наводе из докумената и досијеа Гестапоа, лице познато као Страхиња Јањић, иако под формацијском командом Марисава Петровића, чини се доминира у дешавањима по доласку овог одреда у Крагујевац, а Петровић га недуго после одмазде хапси због неописивих суровости над становништвом са групом подређених лица. Као предратни агент Гестапоа, то лице бива ослобођено од стране Карла Вагнера, заменика команданта Бишофхаузена, и одлази из Крагујевца. Исто лице касније одлази у Берлин као агент Гестапоа и има своју канцеларију са људством.

Како је изгледало хапшење и довођење ради стрељања?

Уплашени и збуњени похапшени становници града су спровођени главним улицама и одвођени у колонама ка касарни 3. артиљеријског пука „Танаско Рајић“. Како је која група ухапшених стизала, узимана су им документа, и сви су спроведени у топовске шупе, осим мањег дела који је остао испред њих. Агонија талаца је полако расла, јер су убрзо схватили да су разлози хапшења, као што је замена личних карата, евиденција и сл. биле чисте лажи. Прва стрељања су изведена између 17 и 18 часова истог дана. У уторак ујутру од 7 часова. извршена су масовна стрељања широм територије од топовских шупа у форми полукруга, а у десетине различитих праваца. По наређењу, неки људи виталних професија могли су да буду ослобођени: лекари, апотекари, трговци, пекари, месари, техничари, радници одржавања расвете, водоснабдевања итд. Такође, ослобађани су и они који су имали специјалне пропуснице округа или су били припадници Љотићевог покрета. Капетан Бишофхаузен у свом извештају наглашава да је дошао у сукоб са мајором Кенигом покушавајући да му укаже на бесмисленост поступка јер је у питању невино становништво. Он је то оправдавао својом послушношћу наређењу команде 749. пука. Бишофхаузен упућује и на све тешке и несагледиве последице које ће такав догађај проузроковати. Тражи и авион за Београд, да би, како каже, преусмерио ситуацију у односу на опште наређење. Никакве околности нису зауставиле спровођење одмазде. Стрељање је завршено између 7 и 14:30 истог дана.

После рата много се говорило о броју стрељаних. Шта је истина?

Међу стрељанима највише је било Срба. Затим Рома који су се често и сами изјашњавали као Срби. Остали су Јевреји (39), Словенци (16), Руси (7), Хрвати (4), Чеси, Цинцари, муслимани (3) и неколицина досељеника из Македоније. По подацима које има меморијална установа „Крагујевачки октобар“, стрељан је 261 младић средњошколског узраста – рођени 1922, 1923, 1924. и 1925. године (220+41). Били су ученици Прве и Друге гимназије, Војнотехничке школе, Грађанске и занатлијске школе, а било је радника истог узраста. Стрељано је и 16 ученика старијих од 19 година, као и 40 деце (37+3) од 11 до 15 година. Такође су установљени и подаци о укупном броју стрељаних 19. октобра у Грошници, Мечковцу (Илићеву) и Маршићу за 415 лица и за 21 преживело лице. Утврђени персонални подаци о стрељанима у Крагујевцу 20. и 21. октобра односе се на 2.381 особу (2.355 мушкараца и 26 жена).Немачки званични извори из извештаја, Обзнана и Дневника, говоре о 2.300 стрељаних талаца у Крагујевцу и 422 у Грошници, Мечковцу и Маршићу. Партизански извори су у почетку говорили о 5.000 стрељаних, прота Драгослав Ж. Величковић о 7.000, Данило Михаиловић службеник бановине о 7.100–7.300, четнички извори такође су говорили о 5.000, 6.000 и 12.000. Широм емиграције помињу се бројеви од 4.000. У послератној јавности је била устаљена бројка од 7.000. Последњи наведени број је 3.000–3.500 хиљаде сахрањених које је наводио надзорник ВТЗ-а Миодраг Томашевић поменутој Државној комисији, покопаних у 30 великих гробница и 4–5 мањих, што значи на 35 позиција. Битан је и навод о 31 великој и неколико мањих гробница послератне комисије.

У књизи сте навели податке са београдског суђења немачким ратним злочинцима, који су, из овог или оног разлога, после Другог светског рата били скривани. О чему је реч?

Важне чињенице налазе се у пресуди Адалберту Лончару, команданту 704. пешадијске дивизије, претпостављеног мајору Паулу Кенигу коме је поверена команда над два батаљона током извршења одмазде. У оквиру заједничке оптужнице, што је обухватала седморицу оптужених којима је суђено испред суда бр. 15/47, Војног суда 3. Армије, следи део текста оптужнице који садржи битне податке. АДАЛБЕРТ ЛОНЧАР 1.) Што је I батаљон његовог 724. пука 704. дивизије, чији је он командант био од маја 1941. до фебруара 1942. године, извршио 21. октобра 1941. године масовно стрељање неколико хиљада људи у Крагујевцу. Стрељањем је руководио командант његовог I батаљона мајор Кениг и исто је трајало пуних 7 часова. Када је завршено, војници су парадним маршем прошли кроз град. По извршеном стрељању издата је од стране месног команданта јавна објава, да је стрељано 2.300 грађана. Међутим, извршеном ексхумацијом утврђен је идентитет преко 2.624 жртве, док се један знатан део жртава није могао идентификовати, јер су то биле избеглице, које нису имале никога свога, који би их могао идентификовати. На стрељање су извођени тешки инвалиди, као и старци преко 70 година. Међу стрељанима налазило се 8 свештеника, 15 професора, 59 ђака и 17 шегрта. Деце испод 16 година стрељано је 144 од којих 5 испод 12 година.

Такође, ваша теза је да стрељање није везано само за Шумарице и Крагујевац.

У јавности је честа формулација страдања у Шумарицама, а реалност је у – Шумарицама и околним местима. Неопходно је то нагласити јер се страдали људи не могу сматрати издвојеним случајем ни на једном месту извршења одмазде управо зато што су страдали из истог разлога. Тако се за број страдалих увек мора сматрати укупна жртва јер разлог неспомињања жртава из околних места остаје нејасан у широј јавности. Потпуно је свеједно што нису сви заједно страдали у зони Шумарица и то не може и не сме утицати на коначне ни закључке, ни књижевне ауторске произвољности у меморијалима. Величине гробница, сведочења оних који су руководили сахрањивањем и документа суда у великој мери показују веома велику вредност упоредног узорка. Број скелетних позиција од око 3.000 који показују гробнице плус број непознатих локација до 100, број од око 3.000 који коментарише суд и број од између 3.000 и 3.500 сахрањених, без узетих тајно ноћу и без околних села, чини се веома уверљивим и не оставља много простора ни једној ни другој произвољној тврдњи.

У следећем броју: Да ли је Вермахт био „невин“?

2 коментара

  1. Nikada im ne treba oprostiti a kamolli icu u njihov „zagrljaj“.




    1



    0
  2. Bravo kolega Viktore! Tako treba… 🙂




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *