Како су обични војници постајали механичка чудовишта за испаљивање метака у цивиле?
Манипулације бројевима не престају ни дан-данас, нарочито поводом великих места страдања као што је Јасеновац, мада и поводом многобројних других, и мањих и већих из тог периода. Највећа опасност је препуштање закључака јавности у зависности од друштвено-политичких околности и атмосфере и формирање слободних процена. Обимна физичка страдања нашег народа током целог прошлог века морају наћи свој епилог у некој установи под покровитељством државе и сарадњом свих могућих струка на пољу форензике и, на крају, достојанственим приказом музеолошког карактера, каже у наставку разговора за „Печат“ Виктор Бејатовић, антрополог – стручни сарадник у Спомен-парку „Крагујевачки октобар“, аутор књиге Лепеза смрти – Вишедисциплинарни приступ и упоредне методологије у реконструкцији мотива и обима ратног злочина у Крагујевцу октобра 1941.
[restrict]Један од кључних митова ревизионизма који покушава да оправда немачку војску у рату је мит о томе да су злочинци били есесовци, а не и редовна војска – Вермахт. Крагујевац показује да није тако.
Мислим да се одговор може наћи у сличним приступима, тј. обради из више углова различитих струка, а то је у ствари аналитика комплетног друштвеног контекста одређене узорковане групације, и свих могућих чинилаца које су „формирале“, тј. изнедриле такав профил људског бића са вероватно недефинисаном до тада типологијом. То је практично трагање за мотивима и питање је да ли они могу да се сведу само на војну суровост. Ратни обичаји кроз векове и додири цивилизација или културних кругова на тај начин свакако се крећу од суровости, па све до племенитог задржавања заробљеника и практично примања у заједницу, што није био редак случај код нпр. неких северноамеричких племена. Покушао сам то да сагледам на линији науке, псеудонауке, јаке војне инфраструктуре и технике која је изнедрила посебан доживљај новог идентитета и односа према другим етничким заједницама, нарочито у тренутку освајања територије.
Ови Немци су отишли из Крагујевца после злочина. Да ли су наставили да чине злочине?
Постоје немачки војни архивски историчари који су урадили заиста обиман вишедеценијски посао и ратна кретања су у том смислу доступна. То је посебан контекст и мора се допунити војним оперативно-тактичким профилом сагледавања догађаја у контексту реалног тренутка и процене трајања и одвијања догађаја. Примера ради, а тиче се дела батаљона који је био нападнут и имао губитке због којих је уследила одмазда, сагледавањем реалног контекста кретања пешадије са возилима и неким оклопним средством јасно је да је у питању спорије кретање, а самим тим и веће могућности и прилике за више напада и успутних борби и у одласку и у повратку ка одређеној дестинацији, што је овде очигледно био случај. Или чак и могућност повратка дела јединице са збрињавањем погинулих и рањених, а даље кретање остатка јединице, што наводе и неки очевици догађаја. У сваком случају, детаљи из докумената свакој струци могу говорити различите контексте и податке. Иначе, оба батаљона која су била у Крагујевцу једно време су била на територији НДХ до априла 1943. године, а затим се, после неке врсте реорганизације и функције дивизија којима су припадали, премештају на територију Грчке. Један на средишњи део Пелопонеза, око места Калаврите, а други на острва у зони Кефалоније. Интересантно је да су поновили сличне ствари, један баш у месту Калаврита над становништвом из околних села и манастира, с тим што је у томе више учествовао батаљон који је био позициониран у Краљеву 1941. Други се кретао у нешто другачијим околностима. Били су једна од јединица која је учествовала у борби, а после у Италији у стрељању чланова легендарне Акви дивизије (Aqui divisione) под командом генерала А. Гандинија. Колико сам разумео, то је прва борба између немачких и италијанских војника после капитулације Италије септембра 1943. То је био батаљон у коме је мајор Паул Кениг две године раније био у Крагујевцу. О овом догађају је и холивудска продукција снимила филм у скоријем периоду и приказала га кроз личност „капетана Корелија“.
Долазимо, авај, до чињеница послератних манипулација бројем жртава и реалношћу покоља. Шта се дешавало са чињеницама у послератном периоду?
Крагујевачка трагедија је, нажалост, претрпела многе коришћене процене. Оне се крећу од првих нетачних у немачким обзнанама од 2.300, локалног свештенства од 10.000, први партизански извори бележе 5.000, службеник Дунавске бановине одмах по трагедији 1.690 на основу докумената, извори ЈВуО помињу 5.000, 6.000 и 12.000, емигрантска влада у Лондону 6.000, радни батаљон који је руководио сахрањивањем 3.000–3.500, емиграција 4.000, сведочење једног сведока изведеног и рањеног 20. октобра у случају Таоци (Hostage Case) – 8.000, неразумљиви закључак Нирнбершког суда који је утврђивао командну одговорност генерала на основу ратне документације – 2.300. Практично нема оквира који није коришћен. Подацима са терена и из 30 гробница са око 3.100 жртава – који пак нису коначни, јер су послератне комисије показале да је била још једна већа и неколико мањих гробница – блиска су образложења суда у пресудама Рудолфу Бергу, официру Гестапоа, и команданту 1. батаљона 724, пуковнику Адалберту Лончару при ексхумацији на терену, као и закључци у истом образложењу где се говори о око 3.000 стрељаних само у зони на територији града, те сведочења официра радног батаљона који је говорио о броју сахрањених између 3.000 и 3.500. Како поуздано знамо да је 415 људи страдало у околним селима, долази се до оквира испод ког се не може ићи, а то је процена са свим познатим факторима од око 3.500 жртава, без једне веће гробнице, неколико мањих, вероватно појединачних, и једне испражњене, о којој постоји и документ већ из децембра 1941. Веома блиске вредности различитих методолошких процена, надам се, затвориће произвољности свих могућих профила и непримерено и недостојанствено коришћење ове теме у којој су страдали и средњошколски ученици и дечаци од 12 година што је ову одмазду више него оправдано издвојило као посебно трагичну.
Колико дуго је трајао рад на овом истраживању и да ли планирате да наставите истраживања сличног карактера?
Радио сам нешто више од три године. Даљи рад свакако планирам, али не у оваквој форми сопствених ресурса и средстава, јер је исцрпљујућа у сваком смислу, док је с друге стране ефикасна јер нема непотребног губљења драгоценог времена које може да се јави услед сигурности дневница и сталног радног места. Овакве теме и слични догађаји то свакако заслужују. Сам модел вишедисциплинарног приступа на релацији антропологија физичка и културна – ратна документација, различите врсте спискова и архива, уз помоћ геофизичких мерења у лоцирању близуповршинских објеката и садржаја или као методе провере процена, заједно са форензичком аналитиком сваке врсте од докумената до мотива и етнопсихолошких профила, може бити применљив модел за сваки сличан догађај. То се уосталом у светској пракси већ користи. Наравно, потребна је истрајност у свему, добри сарадници, као и подршка сваке могуће врсте и струке.
Постмодерни историографи настоје да нас увере како историја не постоји, него су пред нама само тумачења. Да ли је и октобар у Крагујевцу те страшне године само наша „нарација“ или нешто друго?
Питање интерпретације података или догађаја из ближе или даље прошлости доста је комплексно иако се можда испрва чини да је једноставно. Разлог томе је несагледавање теоријских и методолошких стремљења које у ствари има своју генезу. Академске структуре очигледно имају више различитих врста рефлексија на јавност у исто тако различитим периодима и раздобљима. У зависности од посматраног периода, запажа се нека врста синергије, случајне или намерне, закључака друштвених и природних наука, које апсолутно имају одређени резултат који шира јавност упија у одређеним границама. Проблем је када дође до одсуства разумних оквира и злоупотребе, а нарочито до унапред детерминисаних циљева и усилног методолошког доказивања. Неки детаљи у мом раду приказују, између осталог, и злоупотребу многих друштвених и природних струка у одређеном тренутку. Независно од тога да ли се односе на групације или појединце, послужили су у једном тренутку као психолошки и интелектуални генератор новог идентитета. Плашим се да је одговор увек исти, а то је да до злоупотребе увек може доћи лако, као и да увек има изузетних стручњака којима су јасни оквири струке и чему она служи. Мислим да се и данас назиру нови „идентитети“ који, уколико буду имали сличне нетрпељивости према било ком „старом“ и „примитивном“, сигурно ће произвести плејаду теоретичара који ће покушати да убеде „примитивне“ појединце, циљане групе, или пак народе у нешто или неког ко нуди нови „савршени“ социоекономски и културни до тада непознат оквир. Прво оловом на папиру, а време ће показати да ли ће употребити и неки други облик пласирања новоистине. Модел који је употребљен током Другог светског рата, у смислу вулгаризованих и усиљених етнопсихолошких садржаја и „нових“ идентитета, данас може, саобразно времену и технологији, приликом злоупотребе произвести још обимније „разлике“. Премало пажње се посвећује актуелној, сада не већ тако новој, појави трансхуманизма која као циљ има ново биће, тј. комбинацију човека и технологије са циљем укидања „примитивних“ проблема и појава. Зато и не чуде нови ставови теоријске природе који вероватно иду у сличном правцу, а који је усмерен на интерпретацију прошлости. Можемо само да претпоставимо какав ће бити однос тог ентитета према „застарелом“ и „примитивном“ човеку са његовим наслеђем предака у духовном, социјалном и материјалном смислу. У том смислу надам се да трагични догађај из јесени 1941. у Крагујевцу неће доћи до тренутка само неке произвољне нарације, за шта је постојала опасност.