Уметност слободне маште и 52 српска цртача

РАПОРТ ИЗ СВЕТА ЛИКОВНИХ МИТОЛОГИЈА

Пише Драган Јовановић Данилов

У књизи Ars phantastica посвећеној радовима најврснијих домаћих савремених цртача фантастике, Дејан Ђорић, можда најбољи познавалац ове уметности на нашим просторима, доспео је до оног што се може назвати надуметничка, или надцртачка истина

Недавно је у издању београдског издавача Графика Јакшић изашла, на српском и енглеском, капитална књига (700 страна) Дејана Ђорића. У колор издању насловљеном Ars phantastica. Атлас цртежа и текстова овај београдски ликовни критичар (истакнути сарадник и недељника Печат) приказао је стваралаштво 52 српска цртача и избор текстова највећих ауторитета о различитим феноменима фантастике у којем је највише његових прилога. Овакве књиге су ретке и у развијеним културним срединама а страни експерти је већ сматрају неком врстом енциклопедије.

[restrict]

Рaдoмир Рeљић, Сaзвeжђe слeпoг мишa, бeз гoдинe,
туш нa пaпиру, 34 x 27 цм, кoлeкциja Вуjaсинoвић

ПОВЕСТ ДРЕВНОГ СУКОБА Историја културе није друго до повест древног сукоба и обрачуна рационалистичких и езотеричних ложа. Рационалистичка мисао се са енглеског копна (мислимо на Лока) примила у Француској и преко просветитеља освојила европско тло. Позитивизам и егзистенцијализам, два филозофска гледишта у оквиру савремене академске филозофије, начинили су праву пошаст. За егзистенцијалисте Бог не постоји, живот који је у суштини бесмислен припада само човеку и човек је одговоран за своје изборе. Позитивистичко гледиште рачуна с тим да се све може разумети помоћу науке и математике. Обе ове искључиве филозофије потпуно су неупућене у велике духовне истине човечанства. Узгред, чини ми се да није нимало случајно што су идеје просветитељских филозофа пресудно утицале на осниваче Америке (те догматски-секуларне супердржаве) Томаса Џеферсона, Томаса Пејна или Бенџамина Френклина.
И егзистенцијалисти и позитивисти презиру митологију, алхемију, окултизам и мистицизам, као што то чине савремена филозофија и наука. Са својим скученим гледиштима егзистенцијалисти и позитивисти су немоћни да препознају постојање читавог континента мистичног искуства. Претенциозна филозофска спекулација потпуно отуђена од вредности свакодневног живота грози се мистичког искуства зато што оно пркоси чистом уму на свим нивоима. Савремени филозофи и научници, увек хитри да омаловаже религиозне и метафизичке традиције, напросто не разумеју праву природу алхемијског симболизма који оличава духовне трансформације које су могуће у човеку. Има нечег тоталитарног у просветитељству и то тоталитарно заснива се на знању као форми надмоћи. Отуда иза рационалистичко-просветитељских опсена проналазимо оличење болести и европског растројства.
Треба разликовати егзистенцијалне, крвожилне уметнике чије бављење има физиолошку, органску основу и поособљен израз и апстрактне, имперсоналне уметнике који и о најболнијим темама пишу из чистог естетизма. Наравно да смо више наклоњени првима. Артифицијелно има сиренски заводничку снагу којој се треба одупрети. Уметност мора да урони у спиралне вртлоге идентитета и да пронађе топлу плазму постојања.
Али далеко од тога да је мистичко искуство тек пуки антрополошки феномен. Чим позитивисти и просветитељи чистог ума покушају да својим гласовитим, чистим разумом пренебрегну подсвест и сан, они им се као силе немерљиве поново наметну. Није ли се управо усред крајолика просветитељства кристалисао каталог настраности и најцрњих перспектива бунтовног Маркиза де Сада? Езотеријска веровања увек надмаше просветитељску догму и волтеровски рационализам. Путеви мистицизма и магије увек победе путеве рација. Надирационалност увек разбије тврђаву рационалности. Интуиција победи интелект зато што је интуиција у исти мах и знање и живот. Сам живот је ирационалан и нема те естетичке и социјалне теорије, нити какве друге дисциплине која би га могла субрационализовати. Дакле немојмо се угодно заваравати, страсти не могу покварити расуђивање, јер су страсти расуђивање по себи и јер се у страстима кријe највиша трезвеност. Отуда је сасвим природно што се у доба владавине чистог ума јављају весници и визионари попут Де Сада, Рембоа, Лотреамона, Булгакова, Артоа, или сликара попут Чиурлиониса и Арнолда Беклина који терају демоне просветитељског мишљења, доказујући колико је ирационално уграђено у сам код људске судбине, и доводећи у питање наметнуту заблуду да је просветљеном разуму све докучиво. Они су својом медијумском интелигенцијом спознали да се иза рационалистичког хелиоцентризма крије мрак.

Богољуб Јовановић, Mађионичари су страшно побожни, 1951, комбинована техника,
15 х 21 цм, Колекција Вујасиновић

ТАЈНЕ ИРЕАЛИЗМА Иреалистички цртеж потпуно је уништио наш познати свет. Реалистички цртеж је тек граница од које започињу неки други светови. Реалистички цртеж интенционално говори попут фотографије, описује ствари онакве какве јесу, асимптотски се приближавајући феноменолошкој реалности. Реалистички цртеж тако остаје слеп за врело пулсирање стварности, за узаврелу лаву живота. Визуелни реализам није у стању да захвати оне конфликтне форме подземних, невидљивих струјања. Насупрот натурализму и веризму као његовој крајности, иреалистички цртач предочава свет који не види пред собом, већ свет који види у себи. Иреалистички цртеж инициран је у нас са златном епохом Медиале, која је подразумевала побуну против једног унисоног и позитивистичког света, те темељну обнову духа интегралне личности и интегралног органона слике. Иреалистички цртеж јесте индивидуално и генеричко име за једну посебну врсту цртежа који прати извесне ентитете фантастичног, чудноватог, чудесног, езотеричног. Иреалистички цртеж је удаљен од реалистичког цртежа онолико колико је сан удаљен од спољашњег појавног света. Дакле, иреалистички цртеж је комплексан цртеж заумности, надчулног опажања и фантазматичне инфраструктуре. Он има своју унутрашњу езотеријску логику. Излазећи из оквира академског опортунизма и иконографских калупа, иреалистички цртеж заправо предочава стварност као неизмерност невидљивог света. Он види невидљиво иза видљивог. А у невидљивом се припрема оно што ће се касније испољити у видљивом. Иреалистички цртеж егзистенцију тумачи есенцијом и тако обавља мисију естетске трансценденције. Иреалистички цртеж презире минимализам као пуристички, емоционално и концептуално бесполни ћорсокак уметности без креативног флуида чуда. Елементарна антрополошка логика налаже нам да појам иреалистичког цртежа разумемо као представу разума која је оповргнута дубоко личном халуцинацијом цртача. Песник и филозоф мистичар ислама Ибн ел Араби сматрао је да стварност као свет чула који нас окружује није ништа друго до сан. 
У књизи Ars phantastica, коју прате радови најбољих савремених српских цртача фантастичне оријентације, можда најбољи познавалац фантастичне уметности на овим балканским просторима Дејан Ђорић доспео је до оног што се зове надуметничка, или надцртачка истина. Усмереног на једно, колико аналитичко, толико и екстатично сагледавање уметности која га интригира, за Ђорића писање о уметности је и својеврсни облик сеизмографије, пажљиво проучавање и површинских и дубинских потреса у њој. Оних промена које у уметности не долазе преко ноћи, већ тихо, „на ножицама голубице“. Дејан Ђорић себе види као пратиоца уметности из другог плана. У првом плану су, дабоме, сами уметници блиски његовом интимном бићу, а са опусима зрелим за једну темељну елаборацију. Писати о овим уметницима значило је учествовати у изазовном ритуалу тумачења. Уметници којима се Дејан Ђорић дуги низ година бавио обнављају цртеж и класичну уљану слику као аутономан естетски предмет. Они самим тим обнављају тајанствену моћ фигуративне слике, чувајући светлост спиритуалног. Хришћански свет је људску фигуру, подсетимо се, примио (посредством Византије и романског света) од античког света. Европска уметност управо почиње том апотеозом људске фигуре као слике човека и слике бога.

Синишa Jeрeмић, Дух у мaшини, 2005, oлoвкa нa пaпиру,
101 x 71 цм, влaсништвo aутoрa

ПОСВЕТА СЛОБОДИ Ђорића су овде занимале аутентичне индивидуалне цртачке митологије. На први поглед оваква цртачка фигурација може игнорантском оку изгледати историјски преживела и превазиђена. Но на други поглед откривамо „уметност слободне маште“, да употребим израз Херберта Рида, ону која поседује упућеност на смисао једног вишег реда, уметност која има дубоки симболични подтекст. Ову колекцију цртежа покреће жудња за трансцедентним, за нечим другачијим од овог света, за оним што у себи носи тајну и чудо, за оним што прелази границе и међе. За цртаче заступљене у овој колекцији важан је тај поглед унутра, јер тајне су записане дубоко у нама самима, а не ван њих и ту их и треба тражити. А до тајне се долази језиком тајне, језиком мистерије. Призори које они фиксирају на својим вишеструко кодираним цртежима задобијају енигматску ауру, као у сновима. Кроз дијалог с веродостојном историјском меморијом, кроз реинтеграцију предметног света, темељну обнову наративних поступака изражавања и визуелно поетски занос, ови цртачи које Дејан Ђорић естетски потврђује, проверавају формуле и оптику нашег времена. Ови цртачи који у цртачком пољу траже и налазе магијско и фантастично, и с којима српски цртеж равноправно партиципира у европској фигурацији, призор и симбол разумеју као затворен појам пун смисла, или обећања смисла којим су нам осветлили оно што нам је било неосветљено. Они су нас поново вратили архетипским указањима, визуелним прасећањима и, напосе, дионизијској радости цртања, направивши мостове према непознатим пределима мистике.
Кључна реченица којом Ђорић дефинише своју књигу гласи: „Фантастична уметност пре свега је висок израз слободе и њој је саображено ово издање.“ Захваљујући својој несвакидашњој културолошкој имагинацији и ерудицији која је надидеолошка и пре свега декадентно индивидуалистичка, Дејан Ђорић уме да на сликарском и цртачком пољу види „онај сјај који није од овог света“, те да детектује скривену шифру уметничког дела. У овој књизи Ђорић је сортирао цитате које је кроз дуги низ година читања и проучавања дубински акумулирао. Цитати које је овај истраживач одабрао су својим значењима усађени у контекст референција на фантастику у ликовној уметности и књижевности. На један свет неприступачних понора до којег немамо непосредни приступ. По Ђорићу физички свет треба препустити неурофизиолозима и физичарима, а имагинарни уметницима и писцима, јер велика је и неизмерна удаљеност између та два света. Уосталом, није ли сам Ђорић на једном месту забележио да би најстрашнији музеј на овом свету био музеј људских снова.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *