Учитавање могућег смисла – УНИВЕРЗАЛНИ ЛЕК

Рад награђен са 200 евра месечно не ослобађа него поробљава. У слободном и правичном свету и награђивање би морало бити правично. У годинама кад се новац све више одваја од рада, кад се умножава као саможиво чудовиште, говорити о лековитости рада дође као слаткоречива непристојност

Имао сам, некад, обичај да по антикваријатима ископавам издања необичних наслова и обећавајућег садржаја. Биле су то књижице обима од четрдесетак страница, понекад и тање, памфлети и брошуре, утуци и противутуци, приватни обрачуни, политичке и судске афере, програми партија и секти. Кадикад је из тих купусара, са мирисом пожутеле хартије, избијао пах давних дана, предочавајући атмосферу одређеног раздобља живље од опширних историографских расправа.

[restrict]
Тих година, кад су ме срећа и мука постојања подједнако узбуђивале, налетех на текст под насловом Ради а не очајавај! Мора да и сада, згрчена, та књижица почива у неком тешко приступачном кутку моје библиотеке. Садржај сам заборавио, али бих га, за невољу, могао измислити. Наслов остаде трајно урезан у моје не нарочито избирљиво памћење.
Савет, срочен у духу протестантске традиције, као да је управо нама, у овом тренутку, упућен. Много је разлога за очајање, мало подстицаја за приљежан труд и стваралаштво. Околности су се несрећно сложиле. Одакле да почнемо, коме је потребан наш напор? Надлежни орган заједничког напредовања је Међународни монетарни фонд. Он настоји да нас учини платежно способним у мери потребној за отплаћивање дуга, односно камате. У исто време, он усмерава наш идеолошки курс у правцу учвршћивања неолибералног капитализма. Од његове воље зависи чак и повећање плата сеоским учитељицама. Идеја социјалне државе, укључујући стање у Француској и скандинавским земљама, ужасава ММФ, а оно мало наших друштвених фирми, иначе на издисају, подсећају га на непријатну могућност другачијег вођења привредних и јавних послова. Сваки покушај отимања из гвозденог загрљаја владајућег светског поретка наилази на строгу морално-политичку осуду. Виктор Орбан је, због брисања дугова и отказивања гостопримства Сорошу, проглашен за фашисту, а један од главних разлога убиства Чаушескуа, без судског процеса, био је његов излазак из дужничког ропства. Повремени обиласци београдског клијента представљају нам ММФ као пријатељског надгледника. Како год у овом часу живели, испада да би нам без њега било још горе.
Слаби смо, збуњени, изнемогли, поражени од оружаних снага у чијем склопу делује и тај ММФ, а сад би да нам, на име ратне штете, одузму и мршаве остатке достојанства. Из једне пресуде, објављене у „Политици“, сазнадосмо да на београдском аеродрому мрачи и облачи извесна Американка за коју је угледни хирург нашег порекла Serbian pig. А видесмо да је и огромна већина аеродромског особља увучена у спор достојан какве провинцијске крчме. Остављени на милост и немилост агресору из 1999, ми смо планетарни кутак из кога се још понешто може извући. Потпуна пропаст није пожељна, треба плаћати интерес, а и снажан опоравак се не уклапа у кредиторску рачуницу. Одређено нам је да животаримо. Од светских аждаја не треба очекивати разумевање наше историјске судбине. Та врста солидарности је, према Кристоферу Лашу (Побуна елите, 1995) могућа једино у оквиру нације, где су грађани спремни на жртвовање и одрицање. Својим сам ушима, у мом родном крају, слушао коментаре пензионера поводом кресања и иначе скромних пензија: „Ако је за спас државе, нека буде…“ Нација је и то: свест о међуупућености у тешким временима, заједништво надања и страдања. Отуда хајка на тзв. национализам, изједначавање родољубља са нацизмом. Колико год да су слабе, националне државе и даље пружају отпор мондијалистичком насиљу. Има ствари између неба и земље које нису за продају.
Дакако, за стање у коме се налазимо и сами сносимо велики део одговорности. Замајавали смо се самообманама и лудим надама. Поред бројних већих и мањих порока, ту је и једна врлина која нас скупо кошта. Реч је о непокорности. Моћници то не трпе: непокорност разара слику коју о себи гаје, руши престо на коме седе. Они уистину воле слабе и покорне, зависне и потчињене. Помажу их, материјално и морално. Робинсон Крусо је покровитељски нежан према урођенику Петку. Чим онај дигне главу, или почне уздисати за завичајем, Крусо се нарогуши.
Новија историја нас је немилосрдно лупала и разградила. До 1990. на овом простору је било милион чланова Комунистичке партије. Данас нема ниједног. Могу ли такви грађани узимати озбиљно себе, политичка опредељења, било кога, било шта? Плодови полувековног труда су, у процесу приватизације, испарили као јутарња магла. Преживели смо као јевтина радна снага, мамац за стране улагаче, који запошљавају женско особље под условом да не рачуна на породиљско одсуство.
Сто година неопрезности, наивности, самозаваравања, лудовања под туђим заставама, изгибија низашта. Дубоки су корени очајништва. Соломун, у 4. веку пре Христа, као да је поводом нашег случаја рекао: „Дух човјеков сноси бол свој; а дух обореног ко ће подићи?“ Двадесет три века касније Гете га допуњује: „Губитак храбрости је ненадокнадива штета, много већа него губитак новца или части.“ Изгубили смо и прво, и друго, и треће. Изишли смо неспремни на испит где су се тражили одговори на проста питања. Двоумицу Чернишевског из 19. века 20. век није разрешио.
Ради, а не очајавај! То је гесло скаута, младих извиђача, соколаца и добровољаца, свилених буба које се по цео дан напрежу не мислећи о ономе што чине. Јесте, рад поседује аутономну хигијену, вишеструку излечитељску моћ. Labor omnia vincit, поручује Вергилије. Рад побеђује све, дакле: и очајање… А Виљем Блејк (крај 18. века) записује да пчела нема времена за тугу. Да није оног натписа (челичним словима) на капији Аушвица, поновио бих полетну крилатицу да рад ослобађа. Иван Денисович робијашки радни задатак, у једном тренутку, узима к срцу: доживљава га из надвремене политичке перспективе. Кућа која се зида захтева исту пажњу под родном планином и у Гулагу. Сваку циглу ваља натопити малтером, и под либелу! Посао има сопствени морал. Обављен како треба, учвршћује наше самопоштовање. Фушерај вређа памет и прља душу.
Ради а не очајавај, преведено на свима разумљив језик, значи: Ради а не мисли! Мишљење лако запада у безизлаз. О овоме шта је и како је може се умовати сто година а да се ништа не смисли. Живот се батрга како може и мора, отима се и у нашој геостратешкој мишоловци. Јесте, лепо је величати моралне врлине рада; теже је наћи пристојно запослење. А то, опет, значи наћи било какав посао, који ћемо обављати од беде, по најнижој тарифи. Рад награђен са 200 евра месечно не ослобађа него поробљава. У слободном и правичном свету и награђивање би морало бити правично. У годинама кад се новац све више одваја од рада, кад се умножава као саможиво чудовиште, говорити о лековитости рада дође као слаткоречива непристојност. Радни свет је награђен онолико колико је потребно за одржавање код Маркса описаног надничарства.
Неко је рекао да је обесхрабреност слична гордости: обе су се уздигле над стварним животом. Неверица, мрзовоља, разочараност, уживају у својим лако нађеним аргументима. На том осећању се заснива и одбијање рађања. Свако новорођено дете је победа над апсурдом постојања. Шекспир је знатан део својих Сонета посветио величању настављања врсте, спасавању лепоте кроз потомство. Наше демографско стање је победа очајништва.
Наше подухвате надгледа Највећи Радник који је, шестог дана увече, погледао чудеса створена током недеље, да самом себи шапне: „И гле, добро бјеше веома.“ Тај космички тријумф понавља се, у малом, у сваком нашем срећно окончаном послу.

[/restrict]