Убијање људских душа

Свако отварање негдашње табу теме Информбироа буди неутољиву жеђ за откривањем нових чињеница. Сада се Јавни сервис Србије одлучио да колико год је могуће отворено и професионално одговори на овај изазов у дводелној ТВ емисији „Тито – Стаљин, две нијансе црвене“

Као онај камен на леђима логораша, тешка хипотека накупљеног страха притискала је годинама целу причу о Голом отоку. У прошлом броју „Печата“ Вуксан Кнежевић, једна од жртава репресије, каже да познаје логораше који до смрти ни једну једину реч нису проговорили о Голом отоку. Зато, свако отварање негдашње табу теме Информбироа буди неутољиву жеђ за откривањем нових чињеница. Сада се Јавни сервис Србије одлучио да колико год је могуће отворено и професионално одговори на овај изазов у дводелној ТВ емисији „Тито – Стаљин, две нијансе црвене“, аутора Светлане Јанићијевић. Посао је озбиљно схваћен, без обзира што се чинило да државна телевизија ни овога пута неће отићи даље од стереотипа титовске епохе и опрезног, избалансираног приступа карактеристичног за раније покушаје, којих је било и који су увек некако успевали да избегну отворена питања, клизаве теме и неугодна тумачења. Тако је почело и овога пута. У првом делу емисије методом ред на ред излажу се већ познате чињенице, давно прихваћени ставови и стереотипи наше новије историографије. Многе тврдње, које никада нису биле доказане нити прихваћене од стране струке, понављају се овде као неупитне чињенице. Помислио сам: о, не опет! Нарочито је иритирало одсуство сваке драматургије у склапању овог наратива, сваке иновације или контрапункта. (Али и то је можда и боље него дилетантски покушаји новинара ове куће да се играју хибридима фикције и реалности и аранжирају игроказе, какав је, рецимо, био „Велики рат Србије“, 2014. године.)

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *