Почетна / Култура / Убијање људских душа

Убијање људских душа

Свако отварање негдашње табу теме Информбироа буди неутољиву жеђ за откривањем нових чињеница. Сада се Јавни сервис Србије одлучио да колико год је могуће отворено и професионално одговори на овај изазов у дводелној ТВ емисији „Тито – Стаљин, две нијансе црвене“

Као онај камен на леђима логораша, тешка хипотека накупљеног страха притискала је годинама целу причу о Голом отоку. У прошлом броју „Печата“ Вуксан Кнежевић, једна од жртава репресије, каже да познаје логораше који до смрти ни једну једину реч нису проговорили о Голом отоку. Зато, свако отварање негдашње табу теме Информбироа буди неутољиву жеђ за откривањем нових чињеница. Сада се Јавни сервис Србије одлучио да колико год је могуће отворено и професионално одговори на овај изазов у дводелној ТВ емисији „Тито – Стаљин, две нијансе црвене“, аутора Светлане Јанићијевић. Посао је озбиљно схваћен, без обзира што се чинило да државна телевизија ни овога пута неће отићи даље од стереотипа титовске епохе и опрезног, избалансираног приступа карактеристичног за раније покушаје, којих је било и који су увек некако успевали да избегну отворена питања, клизаве теме и неугодна тумачења. Тако је почело и овога пута. У првом делу емисије методом ред на ред излажу се већ познате чињенице, давно прихваћени ставови и стереотипи наше новије историографије. Многе тврдње, које никада нису биле доказане нити прихваћене од стране струке, понављају се овде као неупитне чињенице. Помислио сам: о, не опет! Нарочито је иритирало одсуство сваке драматургије у склапању овог наратива, сваке иновације или контрапункта. (Али и то је можда и боље него дилетантски покушаји новинара ове куће да се играју хибридима фикције и реалности и аранжирају игроказе, какав је, рецимо, био „Велики рат Србије“, 2014. године.)

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *