Православље против златног телета

РЕЛИГИЈСКИ КОРЕНИ ЛИБЕРАЛНОГ КАПИТАЛИЗМА: КУЛТ БОГА МАМОНА (први део)

Капитализам, како тврде многи истакнути економисти и мислиоци, не само да има религијске корене него је и сам религија која одбија да се представи као таква. Отуда он „није економска већ пре свега духовна појава“, а схватање капитализма као „илегалне (невидљива) религије, по својим основним поставкама дијаметрално супротне хришћанству“ разлог је ефективног саборног отпора православне цркве инвазији ове религије новца!

Источно, православно хришћанство, тврди либерални Блумберг, значајније је утицало на развој бивших комунистичких земаља, осуђујући их на заосталост, него комунизам. „Ова теорија играла је важну улогу у Русији 90-их година прошлог века, али сада се поново појавила у новом радном документу Светске банке“. Коментатор британског Економиста овој теми приступа с више опреза, упозоравајући: „Религиозни детерминизам, или идеја да одређени облици веровања и богослужења доводе до одређених облика политичког и економског понашања, увек је било фасцинантно поље за површне истраживаче.“ Повод за оваква разматрања пружила је студија под насловом Комунизам као несрећни долазак (Communism as the Unhappy Coming), коју је финансирала Светска банка. Њени аутори, бивши бугарски министар финансија Симеон Ђанков и Елена Николова (Универзитет у Лондону), анализирали су анкете Европске банке за обнову и развој како би, наводно, проучили корелације између друштвене реалности посткомунизма и религије. Закључци аутора су недвосмислени:

„Западно хришћанство (у виду католицизма и протестантизма) одликује наглашени рационализам, логичко истраживање, индивидуализам и довођење у сумњу званичних ауторитета. Источно хришћанство (одакле је потекло православље) било је више повезано са мистичним и искуственим феноменима, много више емотивно и комунитарно, придајући мање важности закону, разуму и пропитивању ауторитета. Невероватно, али ове дуготрајне разлике преживеле су скоро 50 година владавине комунизма.“

Блумбергов аутор (Леонид Бершидски) подвлачи да дубоко усађени „ауторитаризам“ православних и њихова „аверзија према ризику“ имају превасходно корене у вери, а не у њиховом „комунистичком искуству“. Православни народи, укратко, преферирају „старе идеје, државни утицај у привреди и сигурне послове“. Овако дубоко усађени етатизам није наслеђе комунизма него православља. Ђанков и Николова цитирају и руског мислиоца Берђајева који је изворе руског комунизма тражио у православној традицији. Коментатор Блумберга позива се на руског мислиоца Пјотра Чадајева, који је у XIX столећу писао: „Нису за нас, иако смо хришћани, сазревали плодови хришћанства. У нашој крви постоји нешто што одбацује сваки истински напредак“ (П. Чадајев: Филозофска писма).
[restrict]

ДРУШТВЕНИ СИСТЕМ И РЕЛИГИЈСКА ПОЗАДИНА Сам наслов студије призива есхатолошкe мотивe (Другог доласка Христовог). Нажалост, основна идеја студије – да „теолошке разлике међу различитим хришћанским деноминацијама“ значајно утичу на развој појединих земаља и да само друштвено уређење има религијску позадину – безнадежно је компромитована површним закључцима који је своде на памфлет за дневнополитичку употребу, у сврху осуде православља. Православље је, како сматрају бугарски аутори, инфериорно у односу на протестантизам и католицизам; православни верници имају мање друштвеног капитала и „мање су срећни“ од протестаната и католика. Да би оваквим закључцима пружили макар привид објективности и научне веродостојности, аутори се већ у уводу студије позивају на рад немачког социолога Макса Вебера. Али овде је реч о сасвим произвољној и тенденциозној интерпретацији основних Веберових идеја, а то свакако није први покушај злоупотребе његовог дела. И садашњи председник Србије је, позивајући се на Вебера, више пута изнео тезу о инфериорности православља у односу на протестантизам и „протестантску етику“. Додуше, када говори о „протестантској етици“, Александар Вучић (за разлику од Вебера) апострофира Мартина Лутера и лутеранство („ја тражим инспирацију у Лутеру“, „мене занима… тај лутерански приступ“) – док је Макс Вебер протестантску радну етику изводио не из лутеранства него из калвинизма. Уосталом, своје идеје о „духу капитализма“ Макс Вебер је коначно уобличио током посете Америци 1904. године, на основу истраживања спроведених у пуританској Америци, а не у лутеранској Немачкој.

Своје идеје о „духу капитализма“ Макс Вебер је коначно уобличио током посете Америци 1904. године, на основу истраживања спроведених у пуританској Америци, а не у лутеранској Немачкој

Геоекономске мапе света Према Веберовом учењу, модерни капитализам има религијске корене и зачет је у протестантској етици или, сасвим прецизно, у доктрини калвинизма, из које се рађа „дух капитализма“. Отуда капитализам, посебно у својој малигној, (нео)либералној форми, како примећује Драгош Калајић у књизи Америчко зло (1993), успева у протестантским, а не у католичким или православним земљама: „Ако су основани налази истраживача Макса Вебера и Вернера Зомбарта, либерални капитализам потиче из протестантске, односно јеврејске религије. Изложено порекло либералног капитализма потврђују и увиди у савремене геоекономске мапе: либерални капитализам просперира знатно више у протестантским него у католичким, а поготову у православним земљама. Зато су и протестантски Ирци, Немци или Французи просечно ’успешнији’ и богатији од католичких Ираца, Немаца или Француза.“ Цитирани редови написани су 1990. године. Поглед на савремене геоекономске мапе још јасније потврђује изложено правило: православне земље једноставно не успевају да (успешно) примене либерални модел.

Узгред, исти аутор, следећи јапанолога Серж-Кристофа Колма, указује да је „најдубље упориште јапанског привредног чуда“ потпуно различито од оног „на коме идеално почива првобитни либерални капитализам“: „Јапански модел привређивања почива превасходно на будизму“, односно на „типично будистичком концепту рада“. Према Колму, стварни „мотор економског и индустријског динамизма“ у Јапану је будизам. „Идеје либерализма“, додаје економски аналитичар Небојша Катић, „нису супериорне у односу на друге филозофске и социјалне идеје… Јапанско друштво, на пример, почива на ’антилибералним идејама’. Интереси јединке су увек подређени интересима друштвене групе и шире заједнице, а идеја социјалне хармоније је изнад идеја индивидуалне слободе. При томе, реч је о успешном друштву, мерено сваким рационалним критеријумом. Слично важи и за конфучијанске идеје и друштва.“ „Нелиберална“ Кина је у реалном сектору већ постала прва привреда света, престижући САД, што обеснажује неолибералне догме, а ту је и читав низ азијских земаља које свој брзи економски раст не заснивају на либерализму и његовим привредним моделима.

Поглед на геоекономске мапе света заправо открива да је либерални модел био историјски успешан искључиво у земљама у којима је и настао, у земљама које су домовина либералног капитализма, а то су, у првом реду, Енглеска, поједине државе Западне Европе и САД. Свуда другде, укључујући земље будистичке, конфучијанске, исламске или православне традиције, либерални модел се показао као неуспешан или непримењив, а управо примена или наметање овог модела осудило је те државе на трајно заостајање и економско сиромаштво. 

Расколи унутар хришћанства Корене либералног капитализма, према Веберу и његовим следбеницима, треба тражити у хришћанском наслеђу, односно у једном његовом току (калвинизму), који се учврстио на крајњем западу Европе.

Почев најкасније од црквеног раскола (1054), хришћанство више није јединствена религија већ се дели на две различите гране: на источно, православно, и западно (католицизам). Ова подела има своје дубоке теолошке разлоге, али ће се разлике међу њима убудуће све јасније испољавати и на социјалном плану, у социјалним доктринама и учењима цркве. Генерално, треба приметити да само православље унутар хришћанства задржава реалну метафизичку перспективу „обожења“ (обоготворења, theosis), што онемогућава свођење православља искључиво на етичко, морално или социјално учење.

Насупрот томе, услед промене мистичке и метафизичке оријентације Римокатоличке цркве, католицизам се постепено своди на „доктрину спасења“ и све више подлеже растућем рационализму и економизму. Католичка црква, посебно током последњих столећа свог постојања, у знатно већој мери него православна, подлеже „модернизацији“ – одступању од хришћанске традиције и изопачењу изворног хришћанског учења. Специфична форма теократије, с једне стране, подстиче католичку цркву да се бори за друштвени примат (сукоб цркве и државе, папства и цезаризма), с друге, изазива снажне отпоре. Трећа струја унутар хришћанства настаје као реакција на доктринарна и практична застрањења папизма и изворно се јавља као јерес поникла у крилу Римокатоличке цркве (протестантска реформација). Протестантизам, који се никада није уобличио у јединствену цркву, данас обухвата читав низ струја и покрета, међу којима разликујемо две основне верзије: лутеранску и калвинистичку. Међутим, уопште узев, одрицање од готово свих догматских и мистичких начела хришћанске вере протестантизам у целости своди на све више „секуларизовани морал“ и на пуку социјалну доктрину.

Либерални капитализам рађа се у Европи, и то западној, у калвинистичкој Енглеској и Холандији, да би потом своје најјаче упориште стекао у Новој Енглеској, односно у Сједињеним Америчким Државама. 

Протестантска побуна против црквених ауторитета, посебно у свом калвинистичком (а не лутеранском) виду, повлачи за собом још једну важну последицу. Калвинова критика католичке цркве полази са старозаветних позиција. Захтев за повратак „изворној вери“, оличеној у старозаветној традицији, постепено доводи до регресије на одговарајући, старозаветни менталитет. С овом традицијом, у којој је материјално богатство схваћено као знак милости бога (Јахвеа), оживљава и комплекс „мамонизма“, који је већ описан у Старом завету: у култу Златног телета коме се приклањају Јевреји, изазивајући гнев, а потом и сурову казну свог старозаветног бога.

Капитализам је религија новца Капитализам не само да има религијске корене, тврди руски економиста Валентин Катасонов, већ је и сам религија која одбија да се представи као таква. Отуда он „није економска већ пре свега духовна појава“. Капитализам има све особености религије, која се „разликује од других традиционалних религија само по томе што је дефакто постојећа, а није званично призната као таква“.

Модерни капитализам је „религија новца“, указује Катасонов, „чије је религиозно језгро мамонизам“: неутажива (душевна) глад за стицањем материјалног богатства. „Мамон је блискоисточни идол материјалног богатства, златопоклонства“, о коме се говори и у Јеванђељу. Христос је, како сведочи Јеванђеље, бичем изгнао трговце и мењаче новца из храма. У Јеванђељу је, такође, речено: „Не можете служити и Богу и Мамону.“ Човечанство је, додаје руски мислилац, дуго стајало на раскршћу, али је пре неких двеста година наступио преокрет: човечанство се окренуло Златном телету. „Христос је знао да ће среброљубље бити најстрашније искушење… Савремена цивилизација је практично Мамонова. Наравно, њу другачије називају, називају је капитализмом.“

Капитализам као „илегална (или, боље речено, невидљива) религија, по својим основним поставкама дијаметрално је супротна хришћанству“, сматра Катасонов. „Такво схватање савременог капитализма појављује се као разлог ефективног саборног отпора наше цркве инвазији религије новца, што је услов личног спасења сваког члана Цркве.“

Такав капитализам заправо нема везе са економијом и он не доноси благостање, већ сиромаштво за претежни део човечанства. Реч „економија“ је грчког порекла, подсећа Катасонов, а означава „умеће вођења домаћинства (привреде)“. Филозоф Аристотел увео је у употребу термин „хрематистика“, који означава умеће богаћења. За разлику од економије, која је друштвена неопходност, упозоравао је грчки филозоф, хрематистика је погубна за друштво: „По својој природи, она води уништењу економије. Практично, она се може назвати ’уништитељем умећа вођења привреде’“. У савременом капитализму, закључује руски економиста, више „немамо економију, имамо хрематистику (шпекулације на робним тржиштима, пирамидалне схеме, развој тржишта хартија од вредности, игре на берзама…). Хрематистика је реч-трик, и зато је можемо заменити термином ’казино-економија’“ (В. Катасонов: Капитализам и православље).

Паразит на телу хришћанства Да је капитализам религија, и то окрутна религија, а не пуки систем привређивања, уочава и филозоф Валтер Бенјамин. Додуше, капитализам је, према Бенјамину, религија без теологије и догме: „Капитализам је чисти религиозни култ, можда најекстремнији који је икад постојао. У њему све добија смисао само кроз директан однос према култу: он нема неку посебну догму, неку посебну теологију. Он утилитаризму даје његову религиозну нијансу“ (В. Бенјамин: Капитализам као религија).

Капитализам је култ који траје непрекидно, додаје овај мислилац, „ans réve et sans merci“ (без сна и без милости), будући да је сваки дан његов празник у коме сваки верник предано извршава његове (испразне) ритуале куповине и потрошње.

Овај култ се не заснива на искупљењу, већ на „осећању кривице (дуг)“, која верника доводи до очајања, а управо „од тог ширења очаја, чија би религија требало да обухвати цео свет, очекује се спасење“. Бог капитализма, при том, остаје скривен: „Трансцендентност бога се урушила, али он није мртав. Он се повукао у судбину људи“. Такав капитализам се, закључује Бенјамин, „развијао паразитски на телу западног хришћанства… тако да је на крају историја хришћанства постала историја његовог паразита – капитализма“. Бенјамнин, подвуцимо, овде има у виду западно, а не источно хришћанство.  

У наредном броју: Од говеда се прави лој, од људи новац

[/restrict]

Један коментар

  1. Duhovna hrana Zapada je mrznja pravoslavnog sveta. Polako nestaju i zelim im srecan put u pakao.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *