Осам милијардера богато колико и цели свет

Свет пост-1989. године није свет слободе, како то понављају његови дитирампски певачи, осим ако се под слободом не подразумева слобода капитала и његових агената. За 99 одсто светске популације пост-1989. јесте и остаје ноћна мора неједнакости и беде

Познато није спознато. То је оно што је Хегел говорио. И то није спознато зато што ми то узимамо здраво за готово или се одричемо размишљања, захваљујући непажњи широких маса која влада на свим географским ширинама. То знамо одавно. Чак и пре него што нас је Томас Пикети подсетио на то у његовој студији о капитализму у 21. веку.
Свет пост-1989. године није свет слободе, како то понављају његови дитирампски певачи, осим ако се под слободом не подразумева слобода капитала и његових агената. За 99 одсто светске популације пост-1989. јесте и остаје ноћна мора неједнакости и беде.

[restrict]
На то нас је подсетио и „Форбс“, та библија свештеника дерегулисаног тржишног монотеизма. Осам супермилијардера – које је „Форбс“ прецизно пописао – држе исто богатство колико је успела да акумулира половина популације на свету: 3,6 милијарди људи. А свега 1 одсто богатих, укључујући и ових осам најбогатијих, има у џеповима онолико колико поседује преосталих 99 процената људи на свету.
Укратко, да се подсетимо, уместо оних који то нису приметили или, једноставније, тврдоглаво су се претварали да то не примећују: свет је све видљивије подељен између огромне масе проклетих – губитника глобализације – и врло мале класе људи без држављанства транснационалне и постмодерне финансијске, постбуржоаске и постпролетерске олигархије.
Нема више традиционалног сукоба између буржоазије и пролетаријата у оквиру националне суверене државе. Сукоб – боље рећи једносмерни масакр – данас је између нове глобалне масе без радних гаранција и нове космополитске и неолибералне „финансијске аристократије“ (Маркс), која је заклети непријатељ социјалних права, као и економског и политичког суверенитета.
Масу губитника глобализације чине стари пролетаријат и стара буржоазија. Стари пролетаријат је постао маса без свести и њу чине даваоци лоше плаћене радне снаге која је израбљена и неорганизована. Стару буржоазију малих предузетника је финансијска олигархија такође осиромашила, кроз финансијске пљачке, банкарске преваре и транснационалну конкурентност. Све ужа олигархија управља светом према ексклузивној логици неограниченог раста индивидуалне добити, на штету преосталих 99 одсто људи који пате.

ЕВРОПСКА УНИЈА И ПАРЕ „ГОЛДМАН САКСА“

Велике америчке банке континуирано финансирају огромне рекламне кампање против брегзита, односно против дистанцирања Велике Британије од ЕУ. „Голдман Сакс“ је инаугурисао један модел, донирајући – чини се – више од пола милиона фунти за кампању „Велика Британија у Европи“

Није тајна да многи светски банкарски и финансијски моћници помажу и подржавају пројекат Европске уније управо да би се одржао поменути однос (добити-прим.прев.) 1 проценат према 99 одсто. Очигледно није то помоћ речима и филозофско-политичким теоријама, што је специјалитет евроунијата, који, чак и пред најеклатантнијим трагедијама које изазива еврократска диктатура на тржиштима, настављају да понављају, као у трансу, рефрен „потребно је више Европе“, већ је то помоћ коју пружају банке као економску помоћ.
Конкретно, велике америчке банке континуирано финансирају огромне рекламне кампање против брегзита, односно против дистанцирања Велике Британије од ЕУ. „Голдман Сакс“ је инаугурисао један модел, донирајући – чини се – више од пола милиона фунти за кампању „Велика Британија у Европи“. Такође, „Морган“ и „Банка Америке“ су се придружили кампањи извадивши новчаник како би помогли овом „племенитом“ циљу, понукани несумњиво, као што се увек дешава када су банке у игри, „некористољубивим и филантропским“ осећањима.
Мислим да су потребна два општа разматрања. Пре свега, токови финансија – сувишно је рећи – никада се не покрећу случајно, већ увек прате логику профита и јачање банкарске диктатуре која је већ постала стварност. Због тога није тешко разумети где се налази моћ, какви су њени интереси, које битке води. Уосталом, довољно је пратити трагове улагања и финансијске токове великих магната финансија. Сви политички процеси које финансирају банке морају бар бацати сумње на њихову стварну природу. Обојене револуције и прича о Украјини требало је да нас науче понешто.
Многи браниоци Европске уније, они који не могу да схвате да је она потпуна негација племените идеје о братској и демократској Европи, мораће ипак да поставе себи питања да ли се они, у својим биткама „за више Европе“ и за сузбијање све већег „евроскептицизма“, заправо не налазе на истој страни барикаде са „Голдман Саксом“, „Морганом“ и „Банком Америке“. Или су банке постале филантропске, или су „евроманијаци“ следбеници пароле „потребно је више Европе“, ти који, хтели то или не, бране интересе финансијске олигархије што убија радна и социјална права у име „фискалне компактности“ и јеванђеља конкурентности. Tertium non datur („трећег нема“).
Друго разматрање, такође кратко. Постоји доказана пракса која има за циљ да заустави евроскептике и свакога ко, незадовољан привидом, покушава приказати право лице моћи и неофеудалне олигархије која њоме управља. То је пракса демонизације кроз категорију „завере“.
Према данашњем преовлађујућем неоговору, „завереник“ није само онај који на параноичан начин види свуда завере (односно онај који је завереник у сваком смислу). То је, у сваком случају, свако ко није задовољан званичном верзијом догађаја и тражи скривену истину иза стакластог позоришта идеологије и реторичких здања моћи. Према овој „широкој употреби“ те категорије, могли би се прогласити завереницима и „мајстори сумње“ као што су Фројд, Ниче и Маркс.
Колико дуго већ видимо да се опсесивно ућуткују као „завереници“ они који тврде да се иза Европске уније крију интереси великих банака и финансијских компанија? Сада је то већ клише који се чини неконзистентним у светлу најновијих догађаја везаних за брегзит. Осим ако се не настави да се користи категорија завереника против свакога ко не прихвата нову класну и финансијску диктатуру олигархијске елите која управља новим светским поретком.

Превод са италијанског Драган Мраовић

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *