Почетна / Култура / Од регионалне повести до књижевне чињенице

Од регионалне повести до књижевне чињенице

Како је „српска“ куга коначно дочекала и српског приповедача

Крајем 18. века Иригом и околним селима беснела је куга, пренета трговачким путевима преко Саве. После седам месеци број мештана са близу 5.000 пао је на мање од 2.500. Остала су два записа на „кужним Јеванђељима“, покоји стих затурен у усменом наслеђу и књига Радивоја Симоновића Куга у Срему 1795–1796 (1898), написана на основу грађе коју је пронашао у извештајима пештанског професора и лекара Франца фон Шрауда. Шрауд и његови помоћници током епидемије су записали све појединости: имена преминулих, околности њихове смрти, али и ситуације у којима су лекари, гробари и друго санитарно особље морали да отимају и ископавају кужне лешеве које су мештани сакривали јер нису дозвољавали да се њихови најближи негују или сахрањују мимо обичајног поретка. Очито, дакле, у питању је врло индикативан историјски догађај, али ипак регионалног реда. Њему је претходио Аустријско-турски рат 1787–1791. а за мање од десет година избио је Први српски устанак. Дакле, сасвим довољно да се на кугу заборави.

Међутим, ова „српска“ куга коначно је дочекала и српског приповедача. У свом новом роману Помор и страх Вуле Журић се подухватио задатка да овај догађај преведе у ред књижевних вредности. Отуда, бацил куге, истребљен напретком санитарних услова међу градском популацијом Европе (па и Срема), оживео је међу корицама књиге. У Журићевом роману израња читав један свет суштински предмодерних Пречана (дакле, у опреци спрам слике коју су Срби Пречани временом о себи створили), који су суочени са двоструком опасношћу: егзистенцијалном и културном. Јер, као што је требало одбранити живот од смрти, требало је одбранити и обичајне третмане болести, смрти и свакодневног живота, неушорену и нерегулисану Грчку малу од геометријске логике власти, која није бранила животе Ирижана већ Пешту и Беч. Зато су Ирижани на парадоксалан начин испунили граничарску судбину од које су бежали преласком из војних у грађанске слојеве: својим телима задржали су пошаст која није убијала и ништила идентитет метком и сабљом већ грозницом и отоком жлезда. Паралела са Сеобама и, можда и више почетком Друге књиге Сеоба намеће се сама: попут војника које невољно претварају у паоре, руше им неушорене земљане куће и терају да копају канале, тако и преживеле Ирижане и сељаке околних места присиљавају да копају санитарни шанац око „слободног трговишта“ подно Фрушке горе, да би били пресељени у савршено геометријски организован карантин, где, у логорским условима, стичу право на повратак у свет. Отуда се, дакле, једна гранична егзистенцијална ситуација у тексту Вулета Журића претворила у сукоб светова на граници две цивилизације, а куга постала литерарна чињеница.

Особеној уметничком утиску који ова књига оставља доприноси њен главни лик, свештеник Стеван Везилић. Онолико образован колико и веран традицији, улози и мисији Карловачке патријаршије, Везилић је нека врста посредника између светова. С једне стране он је незаобилазни помоћник Франца фон Шрауда и верни пратилац „жупанијског физикуса“, вуковарског лекара Андрије Будаија који је од првог дана међу оболелим Ирижанима, с друге стране Везилић и даље функционише као заточник једног већ бившег света српске, сремске обичајности. Свестан потребе да се санитарне мере доследно спроводе, он истовремено читаво збитије посматра очима човека вере – отуда је управо њему и дата улога да, некад кроз призму благог хумора приповедача, некад у трагичним нијансама, испољава ону дубоку сумњу коју човек може осетити суочен са великим страдањем. Читав овај комплекс историјских личности архетипски је продубљен ликом риђег коњаника и његове мистификоване веренице, прелепе девојке у белој тканини, чији ликови функционишу на граници између политичког и фантастичног трилера – пошто се овај пар ликова уклапа у два напоредна страха, страха аустријске државе од прекограничне завере Срба и страха Срба од митског обличја кужне смрти. Њихову тајну, разуме се, знаће само Везилић, као и тужну поруку коју они покушавају да пренесу, из дубине турских нахија до „слободних“ вароши Војне крајине.

Епизодни ликови носилаца политичке (барон Ловас) и војне (пуковник Милутиновић) власти у функцији су овог дубљег заплета. Заробљени својим професионалним биографијама, отуда дакле и отуђени, они у простор слободе ступају тек суочени са лицем смрти, што доследно значи и да своју људску аутентичност задобијају тек онда када се огреше о пропусте једног уређеног, прорачунатог и модерно организованог система. На известан начин, ликом девојке Журић као да сигнализира, на трагу писаца модерног доба, да онај дубоки, архетипски слој људског (а унутар култур-расистичких представа средњоевропског наслеђа често сасвим српског) искуства носи извесну снагу која ипак претрајава – са оне стране сваког карантина, логора, шанаца и границе. Коју је, уосталом, и сам српски народ увек и прелазио – некада из нужде, некада са дубљом намером.             

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *