Почетна / Други пишу / Нулта тачка НАТО уметности

Нулта тачка НАТО уметности

Може ли се уметност ефикасно подвргнути политичкој контроли? Последња значајна сила која је то пробала био је НАТО, када је 1999. основао групу НАТОартс, чији су уметници имали обавезу да директно подносе извештаје Управном одбору директора. Шта је данас остало од ове иницијативе за промоцију ратног духа естетским методама?

Пише Весна Кнежевић

Године значајне за делатност организације НАТОартс су истовремено и њен програм. Основана је 4. априла 1999. у златно доба Алијансе на крилима, како симболичким, тако и оним правим, када је у склопу првог НАТО перформанса на европском тлу послала бомбардере на Србију.

Угашена је тачно пет година касније, непосредно после Мартовског погрома на Косову, када су косовски Албанци у бесу запалили и порушили на десетине хришћанских цркава и протерали на хиљаде Срба и осталих мањина.

Негде између априла 1999. и априла 2004. одбор НАТО директора је дошао до закључка да је за једну војну организацију методолошки проблематично кад своју делатност преводи на језик естетике.

У последици, НАТО као уметнички мецена је пропао, и то, као што временски оквир сугерише, управо због Србије.

При томе је НАТО не само игнорантски прешао преко историјских примера који би га сачували бламаже „НАТО уметности“ већ је несхватљиво занемарио низ савремених културних теоретичара који у уметности детектирају неконтролисану енергију, од оне врсте која ће се кад-тад у грубом хумору окренути против налогодаваца и финансијера.

Као што је Адорно 1949. сумирао морални статус Другог светског рата изјавом да је „писати поезију после Аушвица варварски чин“, тако се и НАТО између 1999. и 2004. нашао у аналошкој моралној клопци да на рушевинама које је сам створио ствара концептуалну уметност за светлу будућност.

Како је Србија са Косовом простор на коме је и данас остало највише инсталација НАТО уметности, вредно је позабавити се практичном, теоријском и логичком страном те иницијативе.

У смислу формалне логике, експеримент са организацијом НАТОартс показује да НАТО највероватније не зна шта ради, понекад, често или увек. Он проба – сценарио 1, 2, 3…

Актуелна димензија таквог интерпретативно отвореног развоја је дошла до изражаја на управо завршеном НАТО самиту, кад је Вашингтон практично уценио европске чланице да подигну издвајања за наоружање на два одсто националног бруто продукта (тренутно тај услов испуњавају само Грчка, Уједињено Краљевство, Естонија и Летонија).

Виша издвајања за одбрану, форсирана у смислу рекета, гурају у фокус могућу стратешку несигурност НАТО-а, јер се на тај начин Европљани стављају у дилему да се или прво наоружавају па траже непријатеља, или прво фиксирају на главног непријатеља, па тек онда циљано наоружавају.
Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *