Мундијал из блискоисточне перспективе

Бил Шенкли, знаменити шкотски фудбалер и менаџер Ливерпула, једном приликом разочарано је прокоментарисао уверење „да је спорт питање живота и смрти“. „Уверавам вас“, додао је том приликом, „да је много, много важнији од тога.“ Чак и ако се театрално наглашени егзистенцијални набој припише реском шкотском хумору, језгро реченог остаје неупитно – фудбал може бити све, осим само игре и разбибриге

У пословично одмереној и помало циничној енглеској јавности успех репрезентације (у време настанка овог текста још није одигран полуфинални меч између репрезентација Енглеске и Хрватске) посматра се и из перспективе повратка националног самопоштовања у постбрегзитовској Британији. Џон Лојд, новинар и оснивач Ројтерсовог института за новинарска истраживања на Оксфордском универзитету, пренео је у ауторском коментару уверење својих италијанских пријатеља да је за исход недавних избора у тој земљи од прворазредног значаја било то што Италија није успела да се пласира на завршницу светског првенства. Италијански коментатори – према Лојдовим речима крајње озбиљно – упоређивали су фудбалски фијаско са војном катастрофом коју је Италија претрпела у бици код Кобарида у јесен 1917. године.

[restrict]

БЛИСКОИСТОЧНИ ФУДБАЛ И ПОЛИТИКА У строго фудбалском смислу блискоисточне репрезентације се нису прославиле. Египат је забележио три пораза (од Русије, Уругваја и Египта), Саудијска Арабија је поражена два пута (од Русије и Уругваја, победила је Египат), док су нешто више фудбалског умећа показали Мароко, Тунис и Иран (Иран и Мароко су играли нерешено са Португалијом, односно Шпанијом, а Иран је поразио Мароко; Тунис је победио Панаму, а пожртвоване партије је пружио против фаворизоване Белгије и изненађујуће добре Енглеске). Ирану је мало недостајао да се пласира у осмину финала, међутим, ниједна споменута репрезентација није успела да савлада групну фазу такмичења.
Но као што рекосмо, фудбалска збивања су повод за политичке догађаје и испољавање наклоности које немају нимало непосредних веза са спортом. Утакмицу Русије и Саудијске Арабије, којом је отворено Светско првенство (завршена је 5:0 у корист руске репрезентације), заједно су посматрали руски председник Владимир Путин и саудијски принц престолонаследник Мохамед бин Салман. Међуоднос ова два лидера вишеструко је актуелан.
Наиме, за средину месеца планиран је сусрет руског и америчког председника у Хелсинкију. Упућени у вашингтонске прилике сматрају да ће се преговори водити превасходно о блискоисточним темама пошто се верује да се ту можда може постићи некакав компромис – о осталим тачкама несагласја (Крим, санкције Русији, тобожње руско мешање у амерички изборни процес, Украјина, обнова преговора о контроли наоружања) ставови су толико тврдо супротстављени да је мало вероватно да ће бити постигнут икакав помак. На блискоисточној шаховској табли можда би се могла одиграти следећа трговина: САД би Русији препустиле да до краја доведе разрешење грађанског рата у Сирији, где су руске позиције на терену надмоћне, док Русија не би значајније ометала америчке дипломатске напоре на изоловању Ирана. Међу тим напорима је и инсистирање да Заливске земље, а пре свих Саудијска Арабија, повећају производњу сирове нафте како евентуално смањење трговине са Ираном не би довело до већих потреса на међународном тржишту.
Да ли су саудијски принц и руски председник ћаскали и о овим темама у свечаној ложи московског стадиона „Лужњики“ није познато. Саопштење са састанка који је уследио је прилично сведено и осим тога да ће две државе наставити сарадњу на међународном нафтном тржишту мало шта се може разабрати.

СИРИЈСКО ГЛЕДИШТЕ У Сирији, земљи чија репрезентација није учествовала на Светском првенству, и поред ратних збивања фудбалски мечеви су привукли доста пажње. Политичке и ратне поделе, како преноси извештач портала Блискоисточно око (Middle East Eye) Махер ел Мунес, одредиле су највећим делом и симпатије према фудбалским репрезентацијама.
Ахмед Хафи, како пише Ел Мунес, окитио је собу у својој кући у Старом граду у Дамаску џиновском руском заставом. Он је, по ко зна који пут, прегледао снимак пенал завршнице на утакмици између Русије и Шпаније. Дамаск је, према извештајима, током мечева руске репрезентације био окићен руским заставама. Продавац застава у Дамаску Абу Фарес изјавио је за Блискоисточно око да су се раније, током фудбалских такмичења, најбоље продавале бразилске заставе, али да сада добро иду и заставе Русије и Ирана. Руске заставе су и најјефтиније у понуди – за разлику од обележја других земаља која се увозе, застава Русије се производи у Сирији.
С друге стране поделе коју је узроковао грађански рат су они који су подржали репрезентације свих држава што су против владе Башара ел Асада. Антируски сентимент међу овом популацијом је веома наглашен. На крају, много је и оних којима интересовање за спортска такмичења представља отклон од туробне свакодневице грађанског рата.
У Египту, уместо политички мотивисаних нада, у јавном мњењу доминира чисто фудбалско незадовољство. Превелика очекивања после успешних квалификација – првих после 28 година неучествовања на завршницама светских првенстава – и неприкривену еуфорију сменило је тешко разочарање. Ипак, економиста Мохамед Али ел Еријан (Mohamed Aly El-Erian) наводи у свом коментару да Египћани не само да не треба да буду незадовољни већ и да из искуства са Мундијала могу много тога да науче а научено примене у ванфудбалској сфери.
„Квалификовање Египта на Светско фудбалско првенство показало је да је земља способна да се такмичи на највишем међународном нивоу. Уместо да сагледавају ово учешће као неуспех, Египћани треба да га виде као искуство из кога се нешто може научити, искуство које може помоћи у настојањима земље да досегне у већој мери свој знатни потенцијал на разним пољима. У ствари, лекције научене из овог разочарања могу се применити и далеко ван фудбала – као и далеко изван Египта“, закључио је Ел Еријан.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *