Квадратура будућности?

Размене територија, подела Косова, реформа БиХ – све то се помиње готово свакодневно. Нажалост, често непромишљено или намерно по нас штетно. Да ли може да буде и другачије, тј. да реално а не фиктивно и ми нешто добијемо? Сагледајмо то полазећи од идеје разграничења Срба и Албанаца

Мало-мало па се од стране разних, наводно добро обавештених кругова, пласирају идеје да је једино по нас колико-толико повољно решење за косовску кризу размена територија између Београда и Приштине. Како се каже – водећи евроатлантски центри моћи неће одустати од тога да је за њих Косово „независна држава“. Око тога нема места ни разговору, као ни око његовог „територијалног интегритета“. Ако га Србија угрози, макар да би заштитила Србе на северу Косова од неке могуће албанске операције типа хрватске „Олује“, суочила би се са интервенцијом НАТО снага. Друга ствар је ако би се Албанци и Срби сами договорили око разграничења. То такође не би било по вољи западних моћника, али они не би имали куд. Морали би да признају легитимну вољу два народа. Јел’ баш све тако?
[restrict]

 КАТАСТРОФИЧНЕ ВАРИЈАНТЕ Испада да је за нас једини пут да нешто добијемо (а заборавља се шта дајемо) и изађемо из косовског ћорсокака, и то ако будемо имали „среће“ да прођемо том стрмом стазом, размена севера Косова, односно тамошње четири општине са српском већином, за две општине југа централне Србије са већинским албанским становништвом. Но и то није све. Негде се уз њих, тј. Прешево и Бујановац мазохистички помиње и општина Медвеђа, где су Срби већина а њена територија је била део Србије пре балканских ратова (за разлику од претходне две општине које смо ослободили 1912).

Друга, како се наглашава још гора варијанта, јесте да прихватимо, по моделу две Немачке из 1972. године, нормализацију односа са Приштином без промена граница наше јужне покрајине (које постају недвосмислено државне). Србија би у тој формули према Косову, у оквиру кога би Срби добили тек малу аутономију (Заједница српских општина без извршних овлашћења), морала да се односи као према пуноправној држави иако не би морала да је у првој фази призна. Међутим, не би смела да се противи њеном чланству у ОУН, као и новим признањима од стране земаља које и даље не сматрају Косово „независним“ (камоли да би имала могућност да лобира у прилог повлачења већ датих признања). Од Београда би се, штавише, очекивало да убеди Москву да омогући улазак Косова у Уједињене нације. 

Трећа опција је – можда и најгора, али и те како реална, како кажу они који виде само црну боју у вези са нашим косовским перспективама – да до даљњег останемо у стању тзв. „замрзнутог конфликта“. То би за оне који верују у ЕУ интеграције било лоше јер од њих не би било ништа. За оне који сматрају да су оне нереалне или пак штетне, па им до њих није ни стало, истиче се аргумент који није без основа, али је предимензиониран, а то је да нас западни ментори Приштине не би оставили на миру. Настојали би да нам праве проблеме, од умерених у виду дестимулисања инвеститора, до озбиљнијих, тј. изазивања већих економских тешкоћа или пак генерисања унутрашњих немира (наранџасти процеси), афера и сличног.

Коначно, ту је претња од албанског оружаног похода на север Косова или организовања новог мартовског погрома српског становништва на југу уз уништавање српских светиња. Тако испада да би „замрзнути конфликт“ могао да нас доведе до тога да Срби буду протерани са Косова, наше историјско наслеђе разорено а Србија кажњена ускраћивањем економских и других шанси. Не бисмо добили ништа, а изгубили бисмо доста тога!

(НЕ)РЕАЛНЕ ОПАСНОСТИ Одмах да кажем да у потпуности не одбацујем наведене претње, али не мислим ни да их треба узети здраво за готово. Често се оне манипулативно дуплирају. Од економских питања до безбедносних изазова. А када смо код ње, Београд треба да ојача одбрамбене капацитета Срба на северу Косова. Сетимо се да је, нажалост, у оквиру бриселског дијалога укинута српска „цивилна заштита“ – а она је била свеобухватни оквир за организовање народа – која је одбранила север Косова 2011. године. Та структура брзо може да буде оживљена и по потреби стављена у функцију ако затреба.

Разуме се за то је потребна свестрана подршка остатка Србије, од омогућавања добровољцима да оду на север Косова до материјалне и логистичке помоћи од стране државе, али не и директна војно-полицијска интервенција. Сигуран сам да и без ње, само ако за то постоји воља у Београду, можемо да одбранимо север Косова. И при томе се никаква апокалипса неће десити. Нити ће Србија доживети нову агресију, нити економски слом, што свакако не значи да не бисмо имали извесне тешкоће.

Другачија је ситуација, признајем, са Србима јужно од Ибра. Али чак и да се око нечега договоримо са Албанцима ако они као и наше светиње остају нека врста талаца њихових још дуго живих мегаломанских амбиција, егзистираће у стању опасности. Не морају Алабанци да имају са нама спор већ да им Брисел не удовољи неки хир, па могу да отпочну са снажним уцењивачким притиском на Србе. Само од албанских калкулација у вези са последицама по њихов међународни имиџ, као и од (не)људскости и храбрости естаблишмента водећих западних сила које стоје иза КФОР-а, тј. маскираног НАТО-а, зависи судбина нашег народа и манастира на југу Косова док год су под алабанском контролом. Отуда, албански мач који виси над њима, колико год да је опасан, не може бити аргумент да морамо да прихватимо од стране Запада и Приштине захтевану нормализацију односа у којој он и даље наставља да лебди над Србима јужно од Ибра.

РАЦИОНАЛНИ ОДГОВОР Срби и српски интереси су, као што видимо, угрожени на Косову и Метохији. Али ми ипак нисмо немоћни. Батина има два краја. Трпели бисмо ми, али и Албанци ако би се ствари погоршале. Стога, свакако би за нас било боље када бисмо нашли са Албанцима обострано прихватљив модел превазилажења косовске кризе, него ако се она настави у садашњем виду а камоли ако кулминира. То нам не треба, али због опасности не смемо да пристанемо на капитулацију. Тим пре што би, да поновим јер смо почели да се понашамо као да смо једино ми угрожени, продубљивање кризе било за све, на нашим просторима и шире, опасно. То знају како Албанци, тако и њихови ментори.

Свет се битно променио од 1999. када су НАТО армаде на нас извршиле агресију. Таман посла да призивам Сирију и да је срећа бити победник на начин као што је сада тамо, уз помоћ Руса, официјелни Дамаск, али и Запад је научио лекцију. Када се отвори Пандорина кутија, више није сигурно да ће он тријумфовати. То видимо на Блиском истоку, али то важи и за Балкан. Зато и те како сумњам да би се Запад одлучио да овде изазове нови рат или да направи економски хаос какав би произашао и из индиректног али јаког удара на Србију. Не заборавимо, малтене све што вреди његове фирме су овде купиле, а прагматични евроатлантисти брину о сваком свом долару.

То све истичем у прилог чињеници да је, уверен сам, далеко од тога да морамо да клекнемо. Свакако, још једном истичем, рационално је да будемо спремни на извесне уступке ради компромиса, али свакако то није свеобухватна размена територија између Београда и Приштине. Она не представља компромис већ нашу тоталну капитулацију. Компромис можда представља подела Косова – а мислим да је и она спорна ако се ограничава само на то да његов север буде враћен под јурисдикцију Србије – али за сада у то питање нећу шире улазити. Ограничићу се за почетак на разлоге зашто је ових дана у медијима разрађивана размена територија између Србије и косовске лажне државе неприхватљива. Уз то да поновим: рационално, а не емотивно гледано, из већ наведених разлога, не морамо да прихватимо ни модел две Немачке, нити нам прети опасност којој нисмо у стању да се супротставимо. Ако то не урадимо, сами смо криви! Можемо!

БЕСМИСАО РАЗМЕНЕ (1) Косово је, да од тога почнемо, специфичан део наше територије. Услед агресије на Србију пристали смо да пређе под протекторат ОУН (Резолуција 1244) и војну контролу од стране НАТО снага маскираних у миротворачки КФОР. Ми нисмо у стању да променимо такво стање, али ни промотори косовске лажне независности нису у могућности да њу заокруже. Не могу да издејствују да преосталих око 50 одсто држава призна Косово, да оно уђе у ОУН и многе друге релевантне међународне организације, да успостави истинску контролу над северним општинама готово у потпуности насељеним Србима, да формира војску. Да би се Косово из квазидржавног провизоријума претворило у праву државу, потребна је сагласност Београда. А она мора да буде нечим компензована.

Београд би, можда, могао да пристане да ту врсту сагласности да ако – поново не улазим у могуће нове границе – део Косова буде од стране окупатора недвосмислено враћен под његову функционалну контролу. Али било би сулудо да ту врсту уступка двоструко плати. Прво, прихватањем (и омогућавањем) новог статуса остатка Косова. Друго територијалним уступцима који би подразумевали да Приштини препусти општине Прешево и Бујановац или макар њихове делове са албанском већином (у Бујановцу они су већина само у селима на приближно пола територије општине).

Следећи (други) разлог против размене територија је то што би се онда подела Косова претворила у поделу целе Србије. Више не би решавали питање окупиране јужне покрајине већ разграничења Срба и Албанаца у Србији. Наша земља би показала спремност да се одрекне, и ван предела окупираних 1999, крајева где је једна национална мањина у већини. Зашто онда и друге националне мањине не би пошле од тога и затражиле исто? Не би у поменутом случају Србија мењала територије са Албанијом тако да нам она препусти, рецимо, уски излаз на море на свом северу око Скадра и Љеша, за део Косова, већ би Србија једнострано пристала на сецесију својих територија на којима су Албанци већина (на КиМ и ван њега).

Што онда исто да не захтевају муслимани нашег порекла у Рашкој области, Мађари у деловима Бачке где преовлађују, Бугари уз границу са матичном земљом? Дали бисмо им охрабрење да теже одвајању па и да ради тога њихови екстремисти прибегавају оружаним средствима, тероризму или нечему сличном.

БЕСМИСАО РАЗМЕНЕ (2) Трећи разлог против размене територија је повезан са будућношћу Републике Српске. Она је државни ентитет у саставу сложене босанско-херцеговачке државне заједнице. Српски народ у БиХ и Југославији је имао конститутивни статус и право на самоопредељење до отцепљења. Иако није експлицитно дефинисано, јасно је да РС, односно српски народ имају и данас право да се споразумно раздруже са остатком БиХ, те друга два конститутивна народа. Можда за то још нису сазреле геополитичке околности, али се надамо да ће пре или касније наступити повољнији услови за остварење легитимне жеље нашег народа са обе стране Дрине да се уједини. Но ако би Србија сада пристала на размену територија са Приштином, дефинисала би нова правила за промену граница.

Уколико би наши аргументи против потенцијалног сепаратизма других мањина били, којим случајем, и уважени од стране међународне заједнице, тешко да би то био случај када се ради о односима са исламизираним Србима који себе сматрају бошњачком нацијом. Цена издвајања РС из састава БиХ било би аналогно отцепљење ако не целог југозападног западног дела Србије који многи погрешно називају Санџаком (то је била отоманска административна јединица, а није географска одредница), она бар јужних и средишњих делова Рашке области са муслиманском већином. Да ли смо на то спремни? Уверен сам да нисмо. Али олаким прихватањем да мењамо територије са сопственом одметнутом покрајином поништили бисмо, на негативан начин по себе, не само специјалан статус Косова који произлази из Резолуције 1244 већ и међународно потврђен специјалан статус РС који проистиче из Дејтона!

Четврти разлог против размене територија са Косовом можемо да базирамо на чињеници да југ Србије за нас има стратешки значај. Ако бисмо се одрекли у целини и само делова тамошњих општина са апсолутном албанском већином, био би прекинут ауто-пут између Србије и Македоније. Лишили бисмо се најпогодније комуникационе линије која нас води према Егејском мору. Тако би Србија у још већој мери постала континентално заробљена земља. Немамо излаз на море. Црна Гора, иако српска земља, постала је антисрпска држава, и ма колико се Београд и Подгорица претварали да имају солидне односе, она је ненаклоњен геополитички чинилац према Србији. Још на то ако се надовеже отежавање комуникације према Солуну, Србија би постала у потпуности геополитички инвалид.

Уз све то, чињеница је, као што је већ речено, да Албанци нису већина ни на простору целе општине Прешево где иначе чине доминантан део становништва (пети разлог против размене). И тамо има још српских села. Тим пре она су бројна у општини Бујановац, а у истоименом граду Срби чине релативну већину, док са Ромима лојалним Србији представљају апсолутну већину. Како би онда ико могао да објасни грађанима наше земље неалбанске националности да крајеви у којима живе, који нису од стране НАТО окупирани 1999, треба да буду препуштени албанским сепаратистима?

ИСТИНСКИ КОМПРОМИС Могао бих да набрајам и друге разлоге против размене територија, али, за промену, и уз ризик да за некога звучим шокантно, на крају да кажем да бих у неким димензијама и под одређеним условима пристао на нешто што наизглед личи на њу. Наравно не по принципу метар за метар већ асиметрично. Србија и Косово ипак нису исто. А услов за то је да се на некој међународној конференцији или у другом формату, приступи целовитом решавању српског и албанског питања, полазећи од реалног стања на терену. Ту су онда могуће и одређене, назовимо их, трампе.

Реалност је да ми не контролишемо већи део Косова. Јужно од Ибра Албанци контролишу чак и подручја где су, у Косовском Поморављу и неким другим областима, Срби у неким општинама већина. Опет, Косово без нас не може да постане права држава а Срби су кључни фактор на северу Косова као што је и Република Српска, изузев у спољнополитичком аспекту, више држава него што је то БиХ. А жеља им је, као и нашем народу у Србији, да се наша источна и западна држава уједине, или макар да РС добије независност.

Пут ка стабилизацији стања на Балкану је да се то и омогући. Запад то за сада игнорише, али то је чињеница ништа мање битна од жеље Албанца на Косову да имају своју државу. Ако би се пошло од реалности, онда би се изашло у сусрет жељама оба народа, при чему се уопште не сме доводити у питање право Срба на северу да остану део Србије. То није компромис. Њега би представљао договор да крајеви јужно од Ибра са српском већином, као и наши најважнији манастири буду враћени Србији. При томе, ако већ идемо на нормализацију односа, није битно што међу тим крајевима од Ранилуга до Општине Штрпца нема територијалног континуитета.

СУРОВИ САЛДО Шта Србија даје заузврат? Па у том случају прихвата независност дела Косова и Метохије са албанском већином. Србији не треба признање од стране Косова и без тога је пуноправни члан међународне заједнице. У косовском случају ствари стоје обрнуто. Уз то би Београд могао да се евентуално одрекне и једног дела јужне Србије где готово и нема Срба. Мислим на део општине Прешево уз само Косово и на тај град. Тако би ауто-пут према Грчкој остао у саставу Србије, као и сва српска села општина Прешево и Бујановац. Наравно и то место. При чему би Србија имала мање око 25 хиљада Албанаца.

Уз то би ради трајног мира била пожељна и хумана размена преосталог српског и албанског становништва које остаје са „туђе“ стране међе. Када се ради о БиХ, компромис је већ то што бисмо прихватили да се делови те државне заједнице са муслиманском већином конституишу у државу тог народа и наследе државност БиХ. Компромис је и то што муслиманима не бисмо оспоравали босанско име, на које имамо ништа мање право него Грчка на име Македоније. Да подсетим оне који су то заборавили, Босна се први пут помиње у 10. веку као земља у саставу Србије!

Овим да завршим разматрање параметара могућег стратешког компромиса на некадашњем југословенском простору (који би, узгред, морао да подразумева и обустављање идентитетског геноцида над Србима у Црној Гори и афирмацију свих његових права по највишим европским стандардима). Некоме ће све ово што сам рекао деловати претерано и контрадикторно са оним чиме сам почео текст. Ипак, мислим да није ако се целовито буде решавало српско питање на простору БиХ и КиМ. Једна ствар је то а друга парцијална размена територија. Лично ми је она неприхватљиво без тога (што се сада овако или онако разматра) али не са тим и наравно не у виду метар за метар. Не морате да се сложите са мном, али сам спреман и на плаћање те цене да Грачаница и Бањалука буду ефективно део српске државе.

Други ће рећи да то није реално јер зашто би Албанци, Бошњаци и западни део међународне заједнице прихватили такав аранжман, од статуса РС до вишеслојне поделе Косова и размене становништва? Но, имам узвратно питање, зашто бисмо ми пристали да решавамо албанско питање а да српско остане отворено? Или да на било који начин излазимо у сусрет Сарајеву? Од тензија на Балкану ми ћемо имати штету, али ништа мање је неће имати и наши регионални опоненти. Трпели би и не баш занемарљиви овдашњи интереси њихових глобалних ментора. Компромис је добар, али прави а за то није довољна добра воља једне стране! Ако до њега не можемо сада да дођемо – а Србија је очито спремна ради њега на велике уступке – онда да сачекамо боља времена! Можда дођу, можда и не, али не треба сами себи да призивамо гора времена као што често чинимо усиљеним инсистирањем на некаквом решењу које бисмо прескупо платили а користило би много више другима него нашем народу.         

[/restrict]