Косово – најнижа тачка у интелектуалној историји Запада

Зашто је судбински важна нова књига Ноама Чомског „Југославија – мир, рат, распад“

Свакоме ко жели да сазна више о свету у коме живимо … једноставан одговор је: читај Ноама Чомског. Овако је британски политички магазин „Њу стејтсмен“ описао значај једног од најважнијих интелектуалаца у другој половини XX века. И то се неће схватати као претеривање.

[restrict]

НАЈВЕЋИ СВЕТСКИ МИСЛИЛАЦ И МАЛИ ЗЛОБНИЦИ Појава књиге под насловом Yugoslavia – Peace, War, and Dissolution („Југославија – мир, рат и распад“) и са потписом Ноама Чомског преглед је интелектуалног напора да се спозна истина о земљи чија је улога у светским догађањима у прошлом веку неуклоњива. Али свакако изазива контроверзе.
Тако се одмах по објављивању књиге „Ал Џазира“ бацила, ништа мање, него на поништавање способности Чомског да ишта разуме од онога што се овде дешавало! Баш храбро, али и крајње неуверљиво јер као очигледан доказ томе један „мислећи“ алџазировац налази да је „највећи светски мислилац“ – који је 2005. у анкети часописа „Проспект“ и „Форин полиси“ добио двоструко више гласова од другопласираног Умберта Ека – „прву омашку направио пружајући подршку српским дисидентима окупљеним око Љубомира Тадића и Михаила Марковића, који су једном интелектуалцу аутсајдеру можда и изгледали као политички опозиционари, али чије је дјеловање нама који разумијевамо збивања из њихове унутрашње перспективе било крајње политички ретроградно, а, испоставит ће се, и крајње опасно“.
Може бити да овај тужни лик, чији се кредибилитет подиже на чланству у Друштву писаца Босне и Херцеговине, зна неке велике тајне о „репресији на Београдском универзитету“, али текст Ноама Чомског и Роберта Коена објављен у New York Review of Books, из фебруара из 1974, са напоменом да је написан „са експертима за ситуацију у Југославији за које верујемо да су поуздани“ – и данас изгледа сасвим утемељено. Напротив, тешко ћете и на српском (а и на језичким дериватима језика српског) наћи прегледнији приказ.
Насупрот „интелектуалцу аутсајдеру“ Чомском, за „Ал Џазиру“ аутентични интелектуалац је Ед Вилијам, британско-ирски писац и новинар, из оне групе журналиста-специјалца која је открила лажни „концентрациони логор“ у Трнопољу. Или Ноел Малком, писац „кратких историја“ Босне и Косова по наруџбини. Али то ништа не може променити. То је као кад би знања Достојевског о људском бићу рушили достигнућима Сиднија Шелдона. Чомски је Чомски. Све остало је муниција у пропагандном рату која се одавно претворила у дим и од које ће остати само испражњене чауре.
Значај и релевантност оваквих књига зависи и од оног ко уређује садржај. Давор Џалто, момак широких интересовања и склон да се држи Николаја Берђајева и савременог грчког теолога Јована Зизиуласа, уредио је „Југославију“ Чомског с разумевањем суштине његовог приступа. Предговор је написао Андреј Грубачић, који своју причу темељи и на животном путу свог деде Рате Дугоњића. Они су збир писања и говорења Чомског, у различитим приликама и у периоду од пола века, учинили прегледним и јасним. То није мали посао.

ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ СА ЈАСНОМ ИДЕОЛОГИЈОМ Откад је објавио текст „Одговорност интелектуалца“ (1967) Ноам Чомски ради и живи у складу с високо постављеним принципима. У закључку тог, сад већ историјског списа, оцртана је обавеза интелектуалца: „Враћам се на крају Двајту Мекдоналду и одговорности интелектуалца. Мекдоналд наводи речи књиговође логора смрти који је бризнуо у плач кад су му рекли да ће га Руси обесити: ’Зашто би? Шта сам учинио?’, питао је он. Мекдоналд закључује: ’Само они који су сами спремни да се одупре ауторитету кад су ти сукоби сасвим недопустиви према њиховом личном моралном коду, само они имају право осуђивати књиговођу логора смрти.’ Питање, ’Шта сам учинио?’ је оно што и ми можемо питати себе, кад сваки дан читамо о новим страхотама у Вијетнаму – као што ми стварамо, или изустимо, или толеришемо обмане које ће бити употребљене да оправдају следећу одбрану слободе.“
Високо и одважно постављена лествица у доба велике драме Сједињених Држава. Сасвим на трагу праоца интелектуалаца у западној култури Емила Золе и његовог J’accuse! из 1898. године. Човек виших знања је одговоран да своје знање стави у службу истине и критике „отуђених центара моћи“. Али „ако је одговорност интелектуалца да инсистира на истини, његова обавеза је и да посматра догађања у њиховим историјским перспективама“.
Интелектуалац Чомски је, дакле, крајем шездесетих био концентрисан на Вијетнамски рат, догађај у коме су се преламале све силнице Америке и универзални принципи, као што је Чомски данас човек концентрисан на преломне глобалне промене у којима је улога Америке неспорна и неизбежна.
„Кад разматрамо одговорност интелектуалца, наша основна брига требало би да буде улога у стварању и рашчлањивању идеологије“, писао је Чомски критикујући тада помодни спис Данијела Бела „Крај идеологије“. Бел се концентрисао на „исцрпљеност политичких идеја педесетих (година)“ те да се „политика више не води у складу са унутрашњим класним поделама него се обликује под утицајем међународних догађања“. Чомски је критиковао што се из тога извлачи закључак да су „интелектуалци на Западу … изгубили интерес за претварање идеја у друштвене полуге за радикалну промену друштва… ми сад можемо само да ту и тамо покрпимо наш животни пут, али било би грешка мењати га у било ком значајном правцу.“

ПИСМО ТИТУ Данас, са дистанце од пола века, сасвим се лепо види да је Чомски био у праву. Кад се 1968. Западом разлио талас незадовољства стањем модерног капитализма, милиони младих људи заузели су критички гард, али како је време одмицало, тако се линија фронта тањила. На крају су остали усамљени појединци. Ноам Чомски је наставио да дела у складу са својом представом. Тако се тих година, између осталог, заузимао за обустављање идеолошког прогона Владимира Мијановића у Београду. „Мистер Мијановић и његови саборци су нада и савест југословенске револуције“, писао је Чомски с намером да укаже на неодрживост пресуде од двадесет месеци затвора за вођу студентских протеста у Београду.
Чомски ће се три године касније заузети за прогоњене професоре београдског Филозофског факултета, а 1975. ће с групом интелектуалаца формирати Међународни комитет за заштиту академских слобода у Југославији и обратити се маршалу Титу. Однос према Београду није непријатељски, а још мање западњачки надобудан. Напротив.
Он и критички интелектуалци су Југославију видели као земљу са два обећавајућа процеса – са спољном политиком која је превазилазила суморну блоковску поделу света, и са радничким самоуправљањем као процесом који демократију утемељује у економској сфери, а што је био идеал још Вилхема фон Хумболта (1767–1835), пруског министра просвете, који је „инспирисао Џона Стјуарта Мила и био оснивач класичне либералне традиције у XVIII веку. Као и Адам Смит и други, Фон Хумболт је осећао да је потреба за креативним радом и радом под његовом контролом у коренима људске природе. То би морало постојати у основи сваког пристојног друштва“, сматра Чомски.
А те 1974. године Чомски и другови су приговарали маршалу Титу што се доноси закон који „прети да руинира унутрашњу организацију југословенских универзитета, њихову аутономију и самоуправљање који су понос нације и модел за цели свет“.

УЛОГА ВЛАДИМИРА ДЕДИЈЕРА Ноам Чомски је као интелектуалац у успону сусрео Владимира Дедијера (1914–1990) за кога је говорио да је, за разлику од многих пребега са комунистичког истока, „озбиљна врста дисидента“. „Дедијер је био невероватна особа. Од њега сам много научио о Југославији, кроз разговор, али заједно смо и радили многе друге ствари… Он није само покушавао да се спријатељи с моћним људима на Западу. Имао је веома сензибилне критичке анализе и био ангажован до краја“, написао је Чомски за човека о коме је слично мислио и тада водећи интелектуалац на Западу Бертранд Расел.
Петнаест година касније уследио је распад Југославије. Ноам Чомски је тад водећи критичар америчког империјализма и један од ретких који није пристајао да лажне медијске представе Империје узима здраво за готово. Многи од његових сабораца, као рецимо Јирген Хабермас који је такође потписао оно писмо маршалу, одбацили су Истину као интелектуални циљ и доказивали како су класно утемељене друштвене поделе на богате и сиромашне заиста ad acta.

ЗАПАДНИ МЕДИЈИ У СЛУЖБИ ПРОПАГАНДЕ И док се Хабермас забављао интелектуалним моделом у свом „Јавном мњењу“, побегао од стварности и држао се салонске „идеалне говорне ситуације“ из доба подизања буржоазије, Ноам Чомски и Едвард Херман су 1988. објавили студију у којој су показали да су западни медији изашли из либертаријанског и ушли у – пропагандни модел. А ту нема више слободних новинара и независне штампе него су на сцени масовни медији који широко и не устежући се служе као пропагандна средства владе и корпорација. Промењене су и технике контроле медија.
Они су показали да данас власници не морају да „иду у телевизијски студио да би били сигурни да водитељ локалног ток-шоуа или репортер раде шта они желе… На делу је процес који одређује како људи сигурно напредују ка местима менаџера, уредника итд… тако што сами усвоје вредности власника“. И зато без превеликог зазора „успешан човек“ може „описати себе као сасвим слободног. И горљиви самостални либерали као (колуминиста ’Њујорк тајмса’) Том Викер могу да кажу: Видите, нико ми не говори шта да кажем. Говорим оно што желим. Ово је апсолутно слободан систем. И, за њега, то је истина. Пошто је показао, на задовољство својих газда, да је усвојио њихове вредности, он је заиста слободан да пише што год жели“, објашњавао је домете либералних слобода на Западу Чомски.

НЕМАЧКА И ММФ НА БАЛКАНУ Дакле, деведесетих година Чомски је знао да се мора улазити у поруке и тражити истина између редова. О свему, па и о распаду Југославије. Зато је он одмах уочио оно за шта су другима биле потребне године. Начин на који је Запад подржавао Словенију, а онда и Хрватску, одмах је разумео као – „рецепт за рат“.
Његова знања и медијска писменост уносили су светлост у медијске магле. Чомски је од почетка детектовао рушилачку улогу Немачке, која „има историјске интересе на Балкану“ и деведесетих није могла да одоли зову историје. „Кад је Хитлер ушао (на Балкан), то није могло бити неочекивано. Немачка је ту утицајна. Мислим да је ово сада само покушај да се обнови утицај у том делу Европе, тако сад Немачка насилно одржава и програме штедње који разарају Југоисточну Европу“, заокружио је он свој увид 2012.
Чомски, иначе, не види Немачку као пројектанта: он се често враћа на систематску улогу ММФ-а у разарању привреде у региону, а који још од 1981. Југославију претвара у „тест субјект за имплементацију нове либералне политике“. Још тада су реформе (каква маскирна реч!) почеле са стандардним мерама штедње. Како је констатовала британска научница Кејт Хадсон, „услови који су обавезни по ММФ-у били су постављани тако да обезбеде приватизацију и демонтажу јавног сектора у Југославији“. То, наравно, од тада до данас носи непрекидно опадање, али и неупитно „настављање имплементације ММФ-овог програма штедње“. Што горе, то су гласнија обећања да ће бити боље. Као у кошмарном сну. Уз помоћ ММФ-а смо стигли до четвртог света, света беде. Али никад наше политичке елите нису застале ни трен да се преиспита самоубилачко наступање. Идемо даље и све даље. ММФ и Светска банка су овде увек налазиле помагаче који су, уз мале донацијске инјекције, у хордама „на терену“ доказивали, научно и стручно, како је ширење болести оздрављење. Често имате утисак да нас само смрт може раставити од прекоокеанских добротвора.
А у процесу неприкривеног разарања Југославије после немачког разбијања темеља и одвајања своје интересне зоне (Словенија, Хрватска) операционално чињење су преузели Американци. У Босни, на пример, стално су опструирали планове за мир, „утичући на Алију Изетбеговића да не прихвата компромисе који су нуђени, а који случајно нису били много различити од оног што ће бити решење на крају“. Разлика је само у томе што су договори и мир потписивани на сто хиљада гробова, на злочинима и криминалу. А Американци су и даље одређивали шта ће се огласити за добро, а шта за зло. За те потребе подигнута је и цинична хашка правна инфраструктура.

БАНАЛНОСТ ПОЛИТИКЕ ГЕНОЦИДА Америчка слика света цртана је без узимања стварности у обзир. На Западу, објашњава Чомски, „на пример, сви знају о Сребреници, а нико о протеривању из Крајине, највећем етничком чишћењу у случају Југославије, иако се то десило скоро у исто време. Али САД су биле иза тога. То су били Хрвати, и зато је у реду да се то заборави. На крају, војно, линије су мање-више повучене после Сребренице и Крајине, а САД су се ту нашле да надгледају споразуме, што је у суштини потврђивало то до чега се дошло. Као што сам рекао, то се вероватно могло учинити и 1992.“
Показало се и да неме цене по коју се сликају лепе слике амерички уређеног света. Употребу „холокауста“ за страдања у грађанским ратовима у Југославији Чомски је од почетка разумевао као „увреду, грозну увреду Хитлерових жртава“. Те страшне опомињуће слике Аушвица и гасних комора које су лебделе око нас као велика опомена, одједном су као пелерине пребациване преко неких ратних насиља да би говори неуспешних политичара добијали на уверљивости и да би медији имали јаке приче.
Чомски ће после написати и предговор за студију Едварда Хермана и Дејвида Петерсона „Политика геноцида“ о сребреничком случају. То је једна изузетна књига која је и у нашој вестернизованој јавности упорно држана у трећем плану. Али кад су увреде, око НАТО бомбардовања и Косова постале још грозније, Чомски је био још одлучнији: „Ако је косовска криза холокауст, онда је од 1945. било на хиљаде холокауста, полазећи рецимо од догађања у Палестини 1947. и 1948… Зашто појам ’холокауст’ употребљавају људи које треба да називамо ревизионисти холокауста? То су људи који одбацују реалност холокауста. Зашто ти људи то сада употребљавају за оно што се дешава на Косову? Јасно, то се употребљава као оправдање за насиље Сједињених Држава – и то је све.“

[/restrict]
Крај у следећем броју

Један коментар

  1. Bilo bi za ocekivati da takav covek,a ne ja sa Povlena,razjasni narodu u kojem i kakvom svetu zivi.A zivimo u svetu komunjara(ne komunista),boljsevika i komunisticke internacionale.Prosto je neshvatljivo da ne postoji kriticki UM koji bi pokusao da razabere agoniju homosapijensa.Danas se na svetskom nivu sprovode rezolucije i zakljucki svetske internacionale.Sprovode se odluke Drezdenskog i Vukovarskog kongresa KPJ.Sprovode se najretrogradnije ideje,Marksa,Lenjina Staljina Tita.Da se razumemo ja sam levicar,ali ovo sta se radi vredja UM homosapijensa.Svaki dan od hommosapijensa prave primate.Jos nije dokazano da moze kontra iako nasu decu uci mo da je proces obrnut.Sve smo mi to prosli.Nas su optuzili da smo ono sto oni danas prave od celog sveta.Pa je tako moguce da se od Nemacke,Francuske (cele evrope) prave nekakve internacionalne drzave po ugledu na ameriku itd.itd.Kaze ko ima dace mu se ko nema uzece mu se i ono sta ima.Koristite ljudi to sto vam je dato.Razmisljajte sta nam rade,da ne ostanemo i sa ovo malo pamei sto nam je ostalo.OVO je VAPAJ HOMOSAPIJENSA.

    5
    3

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *