Почетна / Свет / Ким Џонг Ун као шеик 21. века

Ким Џонг Ун као шеик 21. века

Минерална грозница

Ако је у XIX веку британска империја на подручју централне Азије стрепела од руског продора у Индију, плаши ли се данас Трамп руско-кинеског присуства на лежиштима ретких минерала надомак Пјонгјанга?

За „Печат“ из Пекинга Бранко М. Жујовић

Сматра се да је израз „велика игра“ у геополитички речник уврстио Артур Коноли (1897–1842), путописац и обавештајни официр Шесте лаке коњичке регименте краља Едварда која је била придодата Источноиндијској компанији. У писму упућеном мајору сер Хенрију Раулинсону (1810–1895), Коноли јула 1840. пише: „Пред собом имате велику игру, племениту…“ У општој употреби израз „велика игра“ усталио је Радјард Киплинг романом „Ким“ 1901. године.

ГРОМБЧЕВСКИ И ЈАНГХАСБЕНД Велика игра у историографији се, пре свега, односи на геополитичку утакмицу Русије и Велике Британије, вођену од 1830. до 1895. године, у централној Азији. У ширем смислу, великом игром могу се назвати сва средњорочна и дугорочна надгорњавања великих сила.

Викторијански Лондон страховао је не само због присуства Русије у средњој Азији, што је било неизбежно, већ и од могућности њеног војног продора у Индију, те изласка на тропска мора, што је и данас ноћна мора Уједињеног Краљевства. Због тога је Лондон предузимао много више од пуког лова на лисице, идилично дочараног на „Ведџвудовом“ порцелану тог доба.

Знаменити су сусрети Бронислава Громбчевског (1855–1926), руског официра пољског порекла, са енглеским такмацима у централној Азији и на Далеком истоку, пре свих са Френсисом Јангхасбендом (1863–1942). Епски је призор када Громбчевски на обалама реке Јарканд позива Јангхасбенда, свог најљућег ривала, у руски логор. Након вечере, њих двојица до дубоко у ноћ испијају вотку и бренди, разговарајући о Великој игри. Кажу да је Јангхасбенд био одушевљен коњичким вештинама козака, а да је Громбчевски запазио вештине у руковању пушкама код Гурки из пратње свог британског ривала.

Сутрадан су се разишли достојанствено, као џентлмени, уз обострано поштовање. Громбчевски је продужио пут Тибета, а Јангхасбенд је наставио да истражује Каракорум.

Авај, ни Громбчевски ни Јангхасбенд нису имали на располагању сателитске везе, интернет, твитер, фејсбук и јутјуб, па је њихов сусрет, преносећи се са књиге на читаоца, попримио обрисе легенде. Данас су медијски гестови уважавања међу противницима питање (само)рекламе и промоције, а не части официрског формата.
Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *