КАРАКТЕР И ДУГОВИ

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

У сусрет времену у којем ће се тек ломити копља око титуле „стварног победника“ самита Путин–Трамп, у Србији поводом овог догађаја постају важни одговори на недоумице: да ли је амерички председник, како се понегде тврди, опозвао Хладни рат 2, или је истини ближа опаска америчких коментатора блиских тамошњим неоконзервативцима: Трампу недостаје политички капитал за било какву драматичну промену! Питање је, наиме, да ли самит у Хелсинкију даје довољно материјала на врху, како би се нижерангирани руски и амерички званичници упустили у дијалог и дискусију (Николас Гвоздев). Ако ова запажања вреде, следи и остало што наводи ово мрзовољно перо, а што је за Србију посредно и те како битно: Сједињене Државе се не повлаче из Европе, нити је Трамп прибегао било каквом „Јалта 2“ моделу у коме би признао некакву руску сферу утицаја у Источној Европи.

Можда не као равнотежу цитираном гледишту (именујући самит као „ћорсокак“, ово становиште заговара непроменљивост поретка на шаховској табли на којој је заувек немогућа нормализација руско-америчких односа), али свакако као респектабилну другачију перспективу овде треба указати на виђење које о сусрету најмоћнијих глобалних политичких актера даје еминентни коментатор и политичар Патрик Бјукенен. Разматрајући Трампове исказе из Хелсинкија, он дословно каже: „Многе Путинове акције које осуђујемо су заправо реакције на оно што смо ми чинили. Русија је анектирала Крим без капи крви. А нису ли САД бомбардовале Србију 78 дана како би натерале Београд да преда колевку своје нације – покрајину Косово? Како је то било моралније од онога што је Путин учинио на Криму?“

Разуме се да ово не значи да Србија већ има своје лобисте међу независним гласовима upper class америчке политичке сцене, али је изузетно важно то што се Бјукененово гледиште складно уклапа у тврдње најцитиранијег и незванично најутицајнијег интелектуалца Запада Ноама Чомског. Подсетимо, Чомски је у својој скоро штампаној књизи Југославија – мир, рат, распад (о којој је било детаљних речи у претходна два броја Печата) поводом НАТО агресије категорички устврдио да главни проблем Запада није било тек неодговорно политичко блебетање Била Клинтона и Тонија Блера него да је НАТО бомбардовање у случају Косово било „невероватно важан догађај за америчке интелектуалце“, те да су „деведесете биле вероватно најнижа тачка у интелектуалној историји Запада, не само у САД него и у Француској и Британији“. Филозоф је потом закључио и да је „све то изгледало као стрип који имитира сатиру о стаљинизму“.
[restrict]

Поменута западњачка ситуирања случаја Косово, иако вероватно не узнемиравају душевност и интелектуалну сујету главних стратега америчке спољне политике, за Србију су непроцењиво важна, и у психолошкој, а можда и више у политичкој и стратешкој равни. Непроцењива су и упркос томе што са западне обале Атлантика истовремено стижу и вести попут оне да су у Вашингтону спремни безмало да у наручју заљуљају косовске Албанце, на чему им је топло, како само он то уме, захвалио Рамуш Харадинај! (Премијер Косова оценио је током прошлонедељног сусрета са замеником помоћника америчког државног секретара Питом Мароком да је подршка коју Приштини пружа Вашингтон у процесима либерализације виза, окончања дијалога са Србијом и приближавања ЕУ и НАТО од животне важности за Косово и његове грађане.)    

Без обзира на разметљиву и унеколико неозбиљну узајамну посвећеност оних које представљају Мароко и Харадинај, поменута виђења Бјукенена и Чомског, драгоцена и отрежњујућа, бивају једнако подстицајна и важна за Србе. Тим су важнија јер се саопштавају у тренутку када смо сведоци како албански лидери у игри нерава са својом матичном земљом Србијом подижу улог. Поменути „улог“ ови грађани Србије увећавају до висине до које може да добаци само спремност на нечасно и злокобно коцкање туђим иметком.

Оно што се наиме управо догађа на југу Србије, где су Албанци донели Политичку декларацију којом захтевају да их представља Приштина, „по принципу реципроцитета са правима Срба на северу Косова“ (Скупштина албанских одборника из општина Бујановац, Прешево и Медвеђа Декларацијом захтева од парламента, председника и владе Косова „ангажовање у функцији остваривања политичких захтева“ Албанаца Прешевске долине), сведочи да велика геополитичка игра на Балкану граби ка драматичном убрзању. Актери се позиционирају, а аргументи и тактичка готовост за хазард јасније препознају. У тој ситуацији уочена је, рекосмо, спремност албанских лидера да се играју отетим „жетонима“, уверени да ће овај веома опасни рулет милостиви „крупије“ свакако окренути у њихову корист, те да је добитак без ризика гарантован! Напоменимо да у хохштаплерску партију са Декларацијом као важном политичком платформом надлежном за будућност Прешевске долине Албанци ипак нешто улажу: своја карактерна својства. Циљајући пре на Албанце са Космета, а не на ове немирне прешевске духове, о тим карактерним посебностима недавно је занимљиву опаску, вредну и за случај о којем је овде реч, дао публициста Иван Миладиновић. Наводимо је. „Немци за Косово Поље имају од давних времена своје име, Амзелфелд (Амселфелд), што је дословни превод српског назива, насталог по црној птици косу (немачки – амсел). За разлику од Немаца, Албанци ни до данас нису створили своје име за ову стару српску област, нити су се потрудили да назив Косово Поље преведу на свој језик. Па ипак, они траже да им се српски Космет данас, под тим истим, непромењеним именом, мада поприлично очишћен од Срба, преда у трајно власништво.“ Ништа мање о овој уоченој карактерној изврсности данас сведочи и репрезентативни исказ Титовог пионира Азема Власија, објављен баш уочи најновије преговарачке рунде Београда и Приштине: „У Београду не поричу да је Косово држава, али кажу да је Србија неће признати, а Вучић стално понавља да је за компромис, али не каже какав.“ Власи једнако бескрупулозно потом поентира: „Косово Србији не дугује ништа!“

Јасно је да својим захтевима за „реципроцитетом“ одборници Прешевске долине нескривено циљају на територијално и државно растакање државе Србије, узгред изричући и низ неистинитих и проблематичних теза, од којих је, разуме се, најважнија она у темељу идеје коју проповеда поменута Декларација: Косово је самостална држава. Да је ово заиста тачно, разговор би имао смисла, једнако као што данас, када је о српској држави реч, помињање реципроцитета као идеје исправног узајамног решавања отворених питања са Албанцима, може имати смисла само између Србије и Албаније. На том трагу већ се врте е-коментари попут овог – Албанци могу да добију права као Срби у Албанији. Ево, за почетак Рагми Мустафа да промени име у Радоје Мишић.

Када је о дуговима унутар граница државе Србије пак реч, користећи терминологију која, видесмо, није страна ни Американцу Патрику Бјукенену, одговоримо и врлом интелектуалцу и политичару Азему Власију: Србији и Колевци Србије – Косову као њеном неотуђивом делу, Албанци, ако се разговара озбиљно, дугују све! Када кажемо „све“, циљамо на оно што је животно важно а не чини тек део пакета геополитичке мутне и агресивне отимачке комбинаторике, која је и када делује да је „за сва времена“, како историја учи, увек временски орочена. И да – Албанци Србији дугују грађанску лојалност!  
[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *