Почетна / Реаговање / Како сам разоткривен као шпијун НАТО-а

Како сам разоткривен као шпијун НАТО-а

Пошто је недвосмислено сугерисано да сам и сам био узрок нечије патње и то са намјерама да служим НАТО интересима, не смијем да отћутим

Tекстовима „Папири генерала Стевановића“ објављеним у „Печату“ (бројеви 528 и 529) пажња јавности је скренута ка веома значајној теми из наше непосредне прошлости. Будући да сам у више наврата споменут и то у (не)скривено негативном контексту, имам обавезу да читаоцима „Печата“, до чијег мишљења ми је посебно стало, понудим чињенице које су супротне изнесеним у овим написима.
Од аутора Љубана Карана очекивао сам да овако значајну тему обради у складу са досадашњим реномеом врсног публицисте. Умјесто тога, његов сам текст доживио као аматерски покушај писања криминалистичког романа. Има ту и личних трагедија, „тајних“ докумената, „поузданих“ извора, сумњивих конструкција и ауторових тумачења са позиције накнадне памети.
У настојању да докажем ове оцјене присиљен сам да се крећем веома уским и осјетљивим тереном, вођен латинском максимом: De mortibus nihil nisi bonum (О мртвима само најбоље). Ипак, пошто је недвосмислено сугерисано да сам и сам био узрок нечије патње и то са намјерама да служим НАТО интересима, не смијем да отћутим.

СТЕНОГРАМИ ВСО Оно што се у тексту представља као нечији лични документ, у ствари је стенограм са сједнице Врховног савјета одбране (ВСО) СР Југославије. Ознаку „државна тајна“ са њих је скинула петооктобарска власт када их је у цјелини уступила Хашком трибуналу. Тако су они постали јавни, свима доступни списи.
Припремајући се да свједочим као свједок одбране у случајевима које је тај суд водио против Слободана Милошевића и касније Николе Шаиновића и других, дошао сам у посјед свих тих записника и љубоморно их чувам. Читаоце „Печата“ можда ће занимати да чак ни тај суд није користио изговорене ријечи приликом сједница као доказ против оптужених. То је разумљиво пошто дискусија има за циљ да се донесе нека одлука а тек она, а не ријечи које су јој претходиле, изазива посљедице. Пристајући на неку одлуку, и они који су прије имали другачије мишљење прихватају њене ефекте. Упркос свему, ја и данас, четврт вијека након тих дешавања, стојим иза сваке своје изговорене ријечи.
У конкретном случају, тачно је да је генерал Божидар Стевановић био кандидат Слободана Милошевића, тадашњег предсједника Србије. Једнако је тачно да није био једини кандидат за то мјесто, што је очигледно, будући да је изабран други – генерал Момчило Перишић. Он је био мој предлог и ја сам се борио и изборио да управо он буде постављен на ту дужност. Али не зато, како сугерише аутор Каран, што су стране службе на то утицале. Узгред, аутор у наступу благонаклоности према мојој маленкости ставља знак питања иза својих тврдњи, или великодушно допушта могућност да сам био преварен. Захваљујем му на том напору, али би ми драже било да се задржао на оцјени да сам прикривени издајник, него ли да сам био глуп.

ПРЕЋУТАНЕ ГОДИНЕ Највећу забуну у тексту ствара ауторов потпуни губитак временске дистанце. Он тврдње из 1993. доказује примјерима из 1998. године. Пет година нису ситница ни у свакодневном животу, а права су провалија у ондашњим временима. Неспорно је да је генерал Перишић 1998. године погазио своју официрску заклетву и част и заслужио судски прогон. Али издајник се не рађа. Издајник се постаје.
У времену када је био изабран за начелника Генералаштаба Војске Југославије, Момчило Перишић био је најбољи кандидат. Његов стручни досије био је бриљантан. Храбра и одлучна је била његова операција извлачења задарског гарнизона из усташког окружења и непријатељског односа грађана. Без већих жртава у људству и са комплетном војном техником. То га је препоручило да буде постављен на чело јединица ЈНА које су браниле Србе у Херцеговини а које су биле попуњене највећим дијелом од резервиста из Црне Горе. Хиљаде њих су ми похвално говорили о његовим војничким и личним квалитетима.
Када је Босна и Херцеговина, средином 1992. године, била међународно призната, СРЈ је била дужна да повуче своје регуларне јединице како не би била оптужена за агресију на међународно признату државу. Али Срби у Херцеговини нису били војнички спремни да се бране. Наши официри, на челу са Момчилом Перишићем, остали су као добровољци (и као „цивили“) да организују њихову одбрану. Да је било ко од њих тада настрадао, њихове породице не би имале право на пензију, али то је била ситница у односу на њихову одлуку да помогну у одбрани сопственог народа.
Са мјеста начелника Генералштаба ВЈ Момчило Перишић је остварио наређење о формирању 30. и 40. кадровског корпуса. То је био начин да се официри из Републике Српске Крајине и Републике Српске воде као официри ВЈ а да њихове породице (претежно смјештене у Србији и Црној Гори) буду материјално обезбијеђене. Тај ефикасан механизам војне помоћи, али и државног утицаја СР Југославије на српске крајине, био је најстроже чувана државна тајна. На видјело је избила тек предајом војне документације Хашком трибуналу. Момчило Перишић, колико је мени познато, није је одао НАТО-у.
Генерал Перишић је, све до оружане побуне на Косову и Метохији, повјерену дужност обављао професионално и у границама које налаже цивилна контрола над војском. Поштовао је ауторитет државних органа и спроводио је њихове одлуке.
Неспорно је да је до промјене у његовим ставовима дошло средином 1998. године током антитерористичке операције на Космету. Када Љубан Каран пише да генерал Перишић тада посјећује Црну Гору и, уз помоћ њеног руководства, слијеће на амерички ратни брод (и постаје издајник), заборавља да прецизира да је тадашње руководство Црне Горе, на челу са Милом Ђукановићем, већ било инсталирано и поступало по налозима НАТО-а. Интересантно је, узгред, да аутор нигдје не спомиње Мила Ђукановића иако тема коју истражује то вапијуће тражи. Стога читалац стиче утисак да се ради о једном те истом руководству. Вјерујем да је, ипак, у питању чиста омашка.

КОМПЛИКОВАНА СМЈЕНА Разумије се да промјена понашања код генерала Перишића није остала непримјећена. Али смијенити начелника Генералштаба никада и нигдје није једноставан посао. Посебно током антитерористичке операције и непосредно пред (извјесну) НАТО агресију. Треба имати на уму чињеницу да је за то био потребан и глас Мила Ђукановића, тадашњег члана ВСО. Савјет одлучује консензусом, а Мило не би гласао за смјену свог истомишљеника (колеге по послу).
С друге стране, било је нужно да тај исти Врховни савјет одбране донесе одлуку о оружаном супротстављању НАТО-у и тако све одбрамбене припреме одржи у оквиру Устава и закона. Без Миловог гласа није била могућа легална употреба Војске Југославије.
Тај је посао имао апсолутни приоритет и био је обављен из два наврата на сједницама ВСО (9. јуна и 4. октобра 1998. године) када је и Мило Ђукановић гласао да се Војска Југославије ангажује у борби против НАТО-а. Опширније о томе може се прочитати у мојој књизи „Правила ћутања“ („Народна књига“, Београд, 2004. године, стр. 301–305). Када је то било обављено, смјена генерала Перишића била је ствар технике. Да би се смањила могућа бука у јавности, приступили смо опробаном рецепту. Ја сам му тада, у својству предсједника Савезне владе, понудио да буде мој специјални савјетник, што је он пристојно одбио и постао опозициони политичар.

ГЕНЕРАЛИ БЕЗ ВОЈСКЕ Дужан сам и објашњење зашто сам био против избора генерала Божидара Стефановића за начелника Генералштаба.
На почетку ратних сукоба на простору СФРЈ проглашена је мобилизација ЈНА. У Црној Гори одазив је био 110 (словима: сто десет) одсто, док у Србији није прелазио десет процената. На папиру (по формацији) ЈНА је била моћна. У стварности, имали смо доста генерала без војника. Али било је и других тужних правилности. Такви генерали су били веома политички активни, а њихове (јалове) пријетње силом су заузимале добар дио јавног простора.
Крајем 1992. године одржани су предсједнички избори у Црној Гори. У првом кругу сам имао највише гласова, али недовољно за побједу. У другом кругу кандидати смо били Бранко Костић и ја. Иза Костића је стао комплетан државни врх Србије, на челу са Слободаном Милошевићем и значајан број генерала. У те двије недјеље многи су се отворено упустили у агитацију против мене користећи војне авионе и објекте. На Слободана се нисам љутио. Разумио сам да би му било лакше да сарађује са Бранком Костићем, него да се пречесто расправља са мном. Политичари на то имају право. Генерали немају.
Када сам побиједио, пружио сам руку Слободану Милошевићу (било је то у Женеви на мировним преговорима о Босни и Херцеговини) и предложио му да заборавимо што је било. Прихватио је и остварио. Али генерали немају право да се баве политиком. Њихова једина политика мора да буде држава којој служе. Стога се генералу Стефановићу, како сугерише Љубан Каран, нисам светио јер нисам имао због чега. Само сам бранио, и тада и све док сам био у прилици, ову елементарну истину из демократије.

НЕДОСТИЖНИ С-300 Моје највеће разочарање текстом уваженог Љубана Карана је дио који се односи на нагађање зашто СРЈ, у сусрет НАТО агресији, није имала противавионски систем С-300. Прича са шпијунским заплетом приличила би неком од бројних аналитичара које ангажује жута штампа, али добром познаваоцу војске никако.
Није у питању ствар која се купује на трафици. Ријеч је о технолошки изузетно сложеној и по габаритима огромној машинерији. Њу оперативном чине стотине високообучених професионалаца које ми нисмо имали у Војсци Југославије. Надаље, све и да нам је неко продао или поклонио ово оружје, није било начина да оно буде унесено у земљу. На снази је и даље био ембарго УН на увоз наоружања у СРЈ који су све сусједне државе поштовале без поговора. Укључујући и Црну Гору која је формално била у истој држави, али чија полиција не би пропустила такав терет по цијену оружаног сукоба. У то вријеме није било могуће чак ни да ремонтујемо моторе авиона Миг-29. Неколико смо једва прошверцовали преко Румуније уз декларацију да су у питању трактори и уз папрене апанаже цариницима који не виде добро.
Постоје још два важна разлога, макар и теоријске природе. Све и да смо имали овај систем, њиме би морали да управљају припадници војске која нам га је уступила. То би значило да би и та држава аутоматски ушла у рат са НАТО-ом. Превелика услуга да бисте је од било кога затражили. Коначно, тај би систем могао да нанесе ограничену штету агресору – могуће педесетак оборених авиона. С обзиром на то да је у агресији било анагажовано њих око хиљаду, узвратни удар би могао довести до тоталног уништења државних материјалних добара. Рјечју, пред толиком силом одговорни државници не би употријебили овај систем чак и да су га имали у пуном оперативном стању.
Ово су неумољиве чињенице. Наглабања стварних или умишљених шпијуна пред њима морају остати бесмислена.

ИНТРИГЕ И ПОДМЕТАЊА У свакој професији постоји суревњивост и интриге. Дуго сам вјеровао да у томе предњаче доктори, али сам се непосредно увјерио да се „врхунски мајстори“ подметања и оговорања налазе међу официрима ранга пуковника и више. Пажљивији читалац текста на који реагујем имаће доста материјала да се и сам сложи са овом оцјеном.
Током своје радне каријере имао сам моћ да именујем и постављам министре и амбасадоре, да бирам директоре и унапређујем у чин генерала. Ниједном ми се није десило да је неки кандидат одбио понуђену част уз образложење да је она превелика у односу на његове могућности. У ствари, увијек је бивало супротно. Сви су мислили да им припада и више и боље.
Наравно, пошто је мјеста увијек мање од оних који их желе, претенденти који би остали ускраћени у односу на своје амбиције налазили су кривца у ономе ко их је одбио.
На моју велику срећу, већ деценијама сам лишен такве моћи и толике одговорности. Није никаква трагедија када се нека функција изгуби или не добије. Стварни живот је задужен за режију правих трагедија.
Али достојанство се мора чувати у свим околностима. Што тежим, то више!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *