Између закона и безакоња

Како се у Филмском центру Србије (ФЦС) тридесетак људи – и нико други! – смењују у улогама комисионара и корисника у подели истог плена, при чему свако на крају носи свој део колача

У јеку критика Филмског центра Србије због отворене подршке филмовима Дубина два (Фонда за хуманитарно право) и Терет („паневропски фондови“) Огњена Главоњића стиже вест да је први филм, који представљао предигру за истраживање наводних српских злочина над Албанцима у НАТО агресији 1999. године и који је по нашем мишљењу представљао дилетантски политички памфлет, добио од Конкурсне комисије ФЦС премију за стимулацију квалитета у 2017. години у износу од преко шесто хиљада динара! Тиме је држава Србија, пре само неколико недеља, додатно наградила овај антисрпски филм и још једном потврдила да нема ништа против суочавања Срба са њиховом наводном злочиначком прошлошћу у периоду у коме су се они заиста сучељавали са геноцидним бомбардовањем и бацањем уранијума на њихова села и градове. Овај чин представља даље упорно гурање прста у око српској јавности и то о трошку српских пореских обвезника, као и даље спровођење незаконитих и противзаконитих радњи у Филмском центру Србије. Сукоб интереса и даље представља критично место укупног пословања ФЦС.

[restrict]

Петнаест пута исти

Пример трговине утицајем, онако како га дефинишу Закон и Статут Филмског центра Србије, јесте и сам Огњен Главоњић, члан стручних органа ФЦС и такође добитник средстава тих истих органа, према старом, давно уведеном рецепту, који је увео директор ФЦС Бобан Јевтић. Само у последње три године Главоњић се 2016. и 2017. појављује у улози члана Комисије за дугометражни документарни филм ФЦС, који му 2017. додељује – премију за квалитет! Иако ће неко рећи да премију не додељује иста Комисија, учешће Главоњића у незаконитом поступку у оквирима ФЦС представља очит пример злоупотребе. У истој години када одлучује о опредељивању средстава за документарни филм, Главоњић добија новац за играни филм из истог фонда! Па нека неко каже да једно с другим нема везе и да се ради о пукој случајности. Напротив, ради се овде о нарочитом устројству целог система, који представља вид манипулације и трговине утицајем. Ограничавање доделе и коришћења народног новца на круг не већи од тридесет особа у целој Србији углавном млађих и међу собом тесно увезаних људи, при чему се исте особе појављују наизменично у улози оних који додељују средства и оних који их користе. Ових тридесетак људи – и нико други! – смењују се у улогама комисионара и корисника у подели истог плена, при чему свако на крају носи свој део колача. Просто упоредите спискове чланова жирија и добитника друштвених средстава у протекле три године (ситуација ни раније није била ништа боља) па ћете се лако уверити да се ради о једном једином, затвореном кругу полуанонимних редитеља и продуцената који грабе сав новац. Тај огромни новац – ове године више од милијарду динара! – потоцима се слива у џепове ове организоване групе.
Има ли у српском филму ико изван овог круга право на стваралаштво?
Овакав „принцип рада“ уочио је прошле године члан Управног одбора Филмског центра Србије, глумац Растко Јанковић, обративши се јавности писмом, у коме се, између осталог, каже: „ФЦС свој ’принцип’ рада (подела средстава уском кругу абонената на државни новац и подобнима) остварује годинама уназад, под руководством истих људи, а ни претходни министри се нису мешали у то. Нпр. увидом у одлуке УО, лако се уочава да је једна продуцентска кућа у Београду, у последњих неколико година, петнаест пута добитник средстава на конкурсима ФЦС.“ Као члан Управног одбора Јанковић располаже комплетном документацијом која наводи на овакву оцену; исту (оцену) умногоме деле и државне финансијске комисије, одаслане прошле године у ФЦС.

Сведок махинација

„Од почетка мог ангажовања у УО сам сведок махинација, злоупотреба, кршења закона и бахатог понашања одговорних лица“, пише даље Јанковић. „Реаговао сам увек, иако усамљен, јер се ради о средствима која држава из буџета издваја за филм, а којима директор ФЦС и председница УО ФЦС располажу по клановским принципима, стављајући личне интересе изнад општих, бахато игноришући и суспендујући законе, а на то упозоравају Извештај државне ревизорске институције (на 89. стр.) и Извештај интерне ревизије Министарства за културу (на 32. стр.). Пошто ресорни министар не реагује на то, разумљиво је њихово осећање да су заштићени и понашање да су изнад закона… Четири члана претходног сазива УО ФЦС су разрешена, између осталог двоје због сукоба интереса. По законској процедури, ресорни министар је предложио допуну чланова УО ФЦС, Влада је верификовала, али ти чланови нису адекватног знања, професионалног опредељења и (немају) искустава за рад у УО ФЦС. Стога се њима лакше манипулише и обезбеђује гласачка машина.
„Све док постоји уверење да ћеш, уколико станеш у ред и покажеш лојалност и ти добити неко парче колача, нико није вољан да се замера. Моје супротстављање је ’камен у ципели’ и непожељан глас, који ремети складан рад ФЦС. На седници УО ФЦС, којој је присуствовао и делегат Министарства за културу, предложио сам да се покрене процес разрешења директора ФЦС и председнице УО ФЦС. Без икаквих личних интереса, од почетка свога рада упозоравао сам на незаконите и коруптивне радње, позивајући их на одговорност и поштовање друштвеног интереса, али то није дало никакве резултате. За многе учињене радње може се претпоставити да постоји не само морална и материјална, већ и кривична одговорност… То је, очекивано, изазвало велику узбуну. Исте вечери крећу звања, подметања, упозорења, али бога ми и ’колегијални савети’ да не таласам и сл. Уопште нисам изненађен ко је све био алармиран и реаговао тим поводом. И који су сви канали утицаја активни, кад треба заштитити интересе групације окупљене око ФЦС.“

Паника међу абонентима

Потпуно нормално и логично је да су највећу галаму поводом Јанковићевог обраћања дигли управо они који су директно погођени критиком злоупотреба у ФЦС и имају највише користи од лова у мутном, које Јанковић назива „уским кругом абонената на државни новац“, чији број не прелази тридесет. Окупљени у Привредној комори Србије под видом „Групације за кинематографију“ (као и многе друге сличне интересне групе), они теже да постану институција која влада српским филмом. Председава им Драган Бјелогрлић, који је и spiritus regens овог састава и сам дугогодишњи фаворит државних фондова. У претходном сазиву био је и Бјелогрлић активни члан Управног одбора ФЦС, а онда се неко сетио да се може поставити питање сукоба интереса и он је склоњен заједно са Драганом Бујошевићем и Иваном Миковић, газдама Јавног сервиса Србије.
„Групација“ се разгоропадила на Јанковића да је „неоснован и штетан по српску кинематографију која тек што је стала на ноге управо захваљујући добром раду ФЦС“ (тј. од кад је уведен систем поделе територије по неписаним, али суровим правилима Вита Корлеонеа) и сетила се да „је од највећег значаја да се задржи континуитет у реализацији текућих и будућих конкурса ФЦС“, тј. задржи контрола над токовима државног новца.
Државни новац је жила куцавица српске кинематографије. Без њега ниједан од абонената не може да започне ишта. Филмови су им такви да сами нису у стању да зараде ни за кафу. Зато се Бјелогрлићева групација око Привредне коморе, која се назива још и „Удружење за креативну индустрију“ (каква црна индустрија кад домаћем филмском тржишту нема ни трага ни гласа?!), алиментира искључиво из државне касе. Иако није кадра да сама оствари икакву добит, она тражи да арбитрарно одлучује о огромном новцу који се сваке године расипа на углавном анонимне пројекте и „невидљиве филмове“. Ако се изузме телевизија, која има свој маркетинг и своје законе, нарочито оне кабловско-серијске, филмска производња у Србији (а и другде) зависи највећим делом од државе. ФЦС је алфа и омега нашег филма, око којег се врте и облизују сви: мала бара са много гладних крокодила. Отуд и цела ова прича.
Зато се, према Јанковићу, између осталог „именују комисије за доделу средстава по конкурсима супротно одредбама закона. Чланови комисија су на сваком конкурсу до сада повезана лица и налазе се у сукобу интереса. Закључци из Извештаја интерне ревизије Министарства културе показују да се крше Закон о јавним набавкама, Закон о раду и други закони и прописи. Не доносе се потребна акта за спровођење јавног конкурса, из буџетских средстава врше се исплате средстава мимо конкурса и без писаних трагова од стране директора ФЦС и председника УО, приликом исплата трошкова за службена путовања у иностранство не поштују се законски прописи, књиговодствене и аналитичке евиденције су неусклађене са прописима…“ И нарочито: „У коруптивним радњама нескривено учествује директор ФЦС, између осталог вршећи директан утицај на рад комисија.“ Списак је подужи и не може се исцрпсти једним извештајем. Уосталом, то је пре штиво за надлежне органе него за широку читалачку публику.
Речју, делатност Филмског центра Србије налази се у потпуном раскораку између закона и безакоња. Хоће ли Министарство културе (било би овде посла и за друге органе), које има законску обавезу да надзире рад ове установе, стати на пут описаном муљању и довести одговорне „познанију права“ остаје да се види, мада се до сада није претерано старало о праву и правди. Питање се може поставити и овако: да ли је Филмски центар Србије уопште део правног система државе Србије или за њега важи неки други закон?
И ко је за то одговоран?
На крају и најважније питање: кога се тиче суноврат српске кинематографије, која упркос светлим традицијама, нараслом потенцијалу и више од државних милијарду динара годишње данас дотиче дно?

БЈЕЛОГРЛИЋЕВИ НАТПИСИ

Најновија достигнућа Групације за кинематографију Удружења за креативну индустрију при Привредној комори Србије су два писма Удружењу филмских уметника Србије, од 11. и 22. јуна 2018. године, у којима се председник ове Групације Драган Бјелогрлић обара на наше најстарије репрезентативно удружење филмских уметника (окупља највећи број чланова у области кинематографије) што се усудило да без његовог знања и одобрења предложи кандидате за нови Управни одбор ФЦС. Сматрајући Групацију коју је недавно основао водећом институцијом српске кинематографије, Бјелогрлић замера УФУС-у што крши некакав „џентлменски договор“ о саставу будућег руководећег органа Филмског центра Србије, онако како одговара њему и његовој групи, чак иако нико други не зна садржај тог „џентлменског (усменог) договора“, који је постигнут изван јавности, по моделу сваког тајног друштва. Притом, Бјелогрлић грди Удружење филмских уметника што је на ову листу ставило два своја члана: редитеља Жарка Драгојевића, који је недавно дао оставку на функцију председника комисије ФЦС за филм са националном темом, и сценаристу и критичара Божидара Зечевића, који је аутор „натписа у медијима последњих дана који указују на погрешну представу о раду ФЦС“, а у којима се „негативно изражавао према раду ФЦС“. Обојица су „виновници изазивања неке врсте кризе у раду ФЦС“ у коме „кризе нема“, те их стога не треба предлагати у наведене органе. Ова нечувена дрскост је довољан показатељ стила, писмености и осионости групе која се сматра позваном да одлучује о судбини српског филма.
Удружење филмских уметника Србије, у одговору од 25. јуна, сматра да Групација поступа „на један крајње арбитраран начин, намећући своје ставове УФУС-у, који држи до своје самосталности у раду и одлучивању и није био упознат ни са каквим претходно усаглашеним и договореним ставовима у оквиру Групације за кинематографију“.
УФУС је, рећи ћемо ми, наше најстарије удружење филмских уметника, а не удружење филмских привредника, а ставови Привредне коморе га ни у чему не обавезују, нити иста има икакве ингеренције над његовим радом. Покушај Бјелогрлићеве групе да му се наметне као надређени фактор и од њега захтева послушност показује сву бахатост и безобзирност карактеристичну за нове тајкуне. Они сматрају да је довољно да се нечији на(т)писи критички односе према њиховом безакоњу и пљачки па да му се одмах одузме реч.
„И г. Драгојевић и г. Зечевић су се кретали у границама свога Уставом загарантованог права (члан 46 Устава Републике Србије)“, закључује се у одговору УФУС-а. „Њихова иступања су јавна и као таква изложена су суду јавности и ту по нашем мишљењу нема ничега спорног. Снага карактера и интелектуалне савести јавних делатника у култури се и огледа у чињеници њихове спремности да се суоче са судом јавности у заступању свога мишљења и својих убеђења, па било колика цена томе била. Због тога и не можемо да се сложимо са вама и вашом сугестијом да би их због њиховог јавно изнесеног мишљења требало изложити професионалној и друштвеној дискриминацији, напротив.“

[/restrict]