Почетна / Култура / Година пролази кроз авлију

Година пролази кроз авлију

Ако је Матија стоик нашег песништва, Ного вођа сонетног отпора мраку и ругама доба у коме јесмо, Ђого глас елитистичке дистанце, Новица Тадић заточник резигниране теодицеје, а Ђорђе Нешић постегзистенцијалистички елегичар, онда је Ђорђо Сладоје религиозни песник који уме да буде ироничан и аутоироничан зато што му је „багер историје“ насрнуо на веру и животни простор

Бавећи се метафизичким мотивима у поезији аутора збирке „Певач у магли“, Иван Негришорац је приметио: „Ђорђо Сладоје јесте песник традиционалног лиризма који своју виталност обезбеђује, између осталог, укључивањем пуне свести о савременој стварности, па и постмодерној културној парадигми.“ То значи, по Николи Маринковићу, да дотични лиричар има искуство онога који долази „после Аушвица“ (и Јасеновца, наравно), па у његовим стиховима срећемо и „несавршеног Творца“, и фолклорног „Бога Крвника“, и одсутног Бога.
Ипак, његово пропитивање традиције, сматра Милан Николић, не потиче од нихилистичке жудње за изругивањем, а није ни пуко бекство у инерцију: „Пре је реч о вапијућем гласу, него о немоћном слегању раменима.“ Ако је, како каже Јана Алексић, Бећковић стоик нашег песништва, Ного вођа сонетног отпора мраку и ругама доба у коме јесмо, Ђого глас елитистичке дистанце, Новица Тадић заточник резигниране теодицеје, а Ђорђе Нешић постегзистенцијалистички елегичар, онда је Сладоје религиозни песник који уме да буде ироничан и аутоироничан зато што му је „багер историје“ насрнуо на веру и животни простор. Томе је доказ и нова књига Сладојева.
У првом циклусу збирке, „Година и њена деца“, дате су, уз преиспитивање смисла верског и фолклорног календара, песме о месецима. Иако се у јануару радосно славе и Божић и Богојављење, ипак „дува са Фрушке ко с Колиме“, а Свети Сава затиче своје у страху и лутањима. У „Фебруарској муци големој“ има и Сретења и Светог Трифуна: „Ал не попушта страшна жудња / Та су два дана можда судња.“ Март, који „руши свето и дави слабо“, лицемерно се искупљује висибабом. Април је, од стране Т. С. Елиота, осуђен као суров месец, иако је то доба стваралачког хаоса, „Погибалац / који нам носи благовести“. Мајски „Ђурђевдански уранак“ је, као често код Сладоја, уздање у биље које треба да победи алу, а „Сарајевски јун“ повезује силу вегетације са видовданским пуцњем 1914: „Све у полену грца / Па се расипа круни / Док прахом перунике / Неко револвер пуни.“ Људи који се купају на „туробној плажи“ у „Јулској рапсодији“ само су ситнеж коју не чују небеса и не памти вода, при чему: „И нема те речи гатке ни магије / Да ти невидљиве скине букагије.“ Август је „глув“, па не вреде Божје опомене сенилним Србима, које више не плаши ни грмљавина око Јовањдана и Савиндана, а „Громовника срџбу љуту / Примамо ћутке у беуту“. Рилкеовски стихови о благослову родне године везани су за Рождество Богородице, септембарску песму „Госпојинске строфе“: после дивљања биља у претходним месецима, када су налетале „варварске хорде хлорофила“, Неко је све укротио плодом и спустио у благе руке Мајке Божје. У октобру, насмешеном као „пијан гробар“, „трепере душе оних ђака“, а лирски субјект тражи саосећање какво и приличи бићу сазданоме по образу Божјем, али скрханом вртложењима историје: „Чекам да Свети Тома бане / Па да и моје пипне ране.“ Новембар је одао све јатаке лирског субјекта, лишио га заштите и Митровдана и верне крчмарице, проказао га као „јуродивог меланхолика“, да би на крају черупао „брезик и тополик“. Децембар налаже суровост, показујући лице епохе: забрањено је хранити и врапце и старце.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *