Добро нам не дошао

Могућност папине посете Србији које је као питање отворено приликом посете државног секретара Ватикана, кардинала Пјетра Паролина Београду, изазвала је опречне реакције српских државника и српске цркве, али и унела додатне страхове у оним српским земљама које су кроз историју биле најизложеније прозелитизму Ватикана. О томе да ли је држање Ватикана поводом Косова заблуда, да ли би евентуална посета папе изазвала нове деобе и нове расколе, како би се посета рефлектовала на положај православних Срба у Боки Которској, те постоји ли спона између Римокатоличке цркве и албанског сепаратистичког покрета, разговарамо са оцем Момчилом Кривокапићем, парохом друге которске парохије, Вељком Ђурићем Мишином, директором Музеја геноцида, историчарем Александром Раковићем и правним историчарем Зораном Чворовићем

Разговарала Наташа Јовановић

Отац Момчило Кривокапић

Звона у част отцепљења

Државни врх Црне Горе позвао је папу Франциска да посети Црну Гору. Како би се евентуална посета папе рефлектовала на положај православних Срба у Боки Которској?

Није папина жеља од јуче да посети српске земље, али док Србија, односно врх СПЦ стоји иза става који је установио још патријарх Герман – да пут сваког папе до Београда води преко Јасеновца – у Црној Гори ситуација је много компликованија, јер су они који су позвали папу да дође свесни улоге Ватикана у протежирању црногорске државности. Тако независна Црна Гора, настала не вољом сопственог народа већ интервенцијама САД, Запада и истог тог Ватикана, сада са благонаклоношћу гледа на могућност папине посете. Афирмишући суверенитет Црне Горе, Ватикан се на посредан начин укључио у процес порицања српког идентитета и православног карактера Црне Горе. Обавеза државног врха је да му узврати позивом.

Да ли су намере Ватикана другачије данас него

рецимо 1918, када је бискуп Махнич говорио да треба вратити балканске православне Словене под јурисдикцију Рима?

Када је реч о Црној Гори и Римокатоличкој цркви, морамо знати да је кроз читаву историју, од 1054. па надаље, Рим желео да ове српске крајеве припоји себи. Ватикану није било страно да на простору на којем живи готово искључиво српски народ бискупију подигне у ранг надбискупије, а надбискупу додели титулу примаса. Такође, бискупија которска не припада корпусу Црне Горе. Она је 1976. припојена надбискупији сплитској што говори о претензијама Хрвата, али и Ватикана на Боку Которску. У Котору сам као свештеник провео 49 година и од првог дана пратим рад Римокатоличке цркве. Када је надбискуп которски дао налог да се огласе сва звона након проглашења независности Црне Горе, мој контакт са њима је сведен на добар дан. 

У случају да папа одговори на позив и дође у Црну Гору ко би могао да га поздрави у име православне цркве?

Није тешко претпоставити да би папа, уколико би дошао у Црну Гору, захтевао да се сретне са митрополитом Амфилохијем, а не са Мирашем Дедеићем. Правила посета на овом нивоу подразумевају да се мора консултовати домицилна православна црква и верујући народ.   

Др Александар Раковић

Степинац је неодвојив од Јасеновца

Да ли треба тражити позадину посете кардинала Пјетра Паролина Србији или је тек реч о једном у низу дипломатских сусрета државног секретара Ватикана са представницима друге државе?

То је дипломатска посета државног секретара Ватикана Србији, посета на релацији две државе и нема везе са евентуалном посетом папе Србији нити би требало да су разговори ишли у том смеру. Посету треба тумачити као међудржавну, дипломатски сусрет и никако другачије.

Да ли издвајање косовских католика из Бискупске конференције у Београду

и припајање Бискупској конференцији у Тирани представља прећутну подршка идеји стварања „Велике Албаније“?

Папа није издвојио Бискупску конференцију која је обухватала Србију и Црну Гору. Они сами нису желели да присуствују тим састанцима. Они су се само издвојили. Ватикан је био немоћан или није хтео довољно да учини да се албански клир на Косову и Метохији уврсти у поредак Римокатоличке цркве на простору Србије и Црне Горе. Албански клир већ деценијама показује једну тенденцију тумачећи да су средњовековне српске цркве на КиМ или преотете од Албанаца или да су изграђене на темељима албанских цркава. То су неистине, али поруке су опасне.

Да ли то значи да постоји спона између Римокатоличке цркве и албанског сепаратистичког покрета?

Иако Ватикан није признао сецесију Косова и Метохије, они су мало урадили да се тај иредентистички идентитет цркве Албанаца на КиМ уподоби реду, па смо имали примере да је некадашњи бискуп Марк Сопи написао у једном италијанском зборнику радова да је легитимно рушити српске цркве настале у 20. веку на КиМ јер су то империјалне цркве. Дакле, један бискуп хришћанске цркве позива на рушење хришћанске цркве. То је неприхватљиво.

Ватикан третира албанске просторе као земљу мисионарења где има простора да Римокатоличка црква добије вернике. Сличан процес је видљив и на Косову и Метохији, посебно код елите косовскометохијских Албанаца, јер је Ругова на самрти прихватио римокатоличку веру а Рамуш Хардинај је у последњих неколико године више пута исказао своју лојалност Римокатоличкој цркви.

Да ли је приближавање Ватикана из угла не само Србије већ и Црне Горе и Републике Српске опасно, ако се присетимо речи надбискупа Перића да је граница западноримске цивилизације на Дрини?

Овај папа се током сусрета са руским патријархом обавезао да више неће бити превођења православних у гркокатоличку веру, па с тим у вези треба видети да ли ће испунити оно што је потписао, јер он сам не може бити гарант да се појаве превођења разним путевима неће поновити. Искуство из прошлости нам говори да је покатоличавање српских простора почело крајем средњег века и да се наставило до данас. Такав пример имамо у Црној Гори. Хрватским идеолозима су нарочито биле важне земље Црногорског приморја јер се сматрало да се превођењем Црногораца у католичку веру гради, како су они говорили, католички насип који треба да споји Хрвате и Албанце преко Црногораца и који би представљао бедем против светосавља. Коначни циљ, о чему је говорио Алојзије Степинац а свакако и фра Доминик Мандић после њега, јесте да и БиХ и Србија после Црне Горе треба да постану мете, како они кажу, повратка одељених источњака у католичко јединство. Насупрот папиним добрим намерама стоји дугорочна стратегија Ватикана превођења свих православних у католичко јединство.

Јасеновац стоји између Београда и Ватикана…

Важно је да постоји неформални параметар за долазак папе у Србију уколико се Римокатоличка црква покаје за злочине чињене у НДХ. Али уколико Римокатоличка црква канонизује Степинца, онда нема ефекта долазак у Јасеновац и поклањање жртвама јер би се онда оно могло тумачити као поклањање тековинама НДХ.              

др Вељко Ђурић Мишина

Тајна геополитика Ватикана

Да ли оно на чему наши министри инсистирају – да Ватикан није признао Косово – има значаја будући да папу нису следиле остале католичке земље?

Стављање непризнавања „Косова“ и посете Београду у исту раван могу да врше само они који не познају довољно чињеница из историје Балканског полуострва. Или су они само извршиоци наредби из светских центара моћи који су на овим просторима потпиривали пожаре а сада би да их гасе? Наравно, и овај пут на штету српског народа.

Да ли је и заседање мешовите Комисије о Алојзију Степинцу имало за циљ прихватање ватиканске верзије историје не само у НДХ већ и ратних догађаја у бившој Југославији?

Разговоре о животопису надбискупа загребачког Алојзија Степинца које је иницирао садашњи папа Франциско треба посматрати у најмање две равни. Прва су нови односи Римокатоличке и Руске православне цркве који су постављени на Куби приликом сусрета руског патријарха и римског папе у контексту глобалног удара на европску цивилизацију што долазе из англоамеричких кухиња. Друга раван долази по диктату политичког врха Србије који слуша сугестије из одређених центара моћи у Европи у оквирима планова о стварању некакве заједнице на Западном Балкану. А то подразумева заборав трагичних епизода у новијој историји између Хрвата и Срба и окретање светлој будућности. Дубоко сам убеђен, а извесне чињенице у свему томе су ми познате, да је на наше одређене архијереје било уплива из политичког врха, да се процес разговора не заоштрава. На пример, одбијенa je моја сугестија о садржају разговора да нама није толико битан комунистички процес надбискупу Степинцу већ његова улога у НДХ.

Тих недеља у Српској академији наука и уметности требало је да се отвори монументална изложба „Тотални геноцид“ (о страдању српског народа у НДХ) какву до тада Београд није видео, али је отказана на неодређено време, према незваничним изворима, после посете двојице страних амбасадора. Једном речју, српска страна није смела да „таласа“ подсећањем на крваву прошлост!

Да ли папа може да дође у Србију без одобрења СПЦ?

Историја казује да поглавари Римокатоличке цркве нису одлазили на територије на којима је већинско православно становништво без сагласности помесне патријаршије. То не значи да данас то неписано правило важи. Чини ми се да садашњи папа има знатно већих проблема од путовања у Србију. Уверен сам да он има у виду да је и цариградски патријарх посетио Јасеновац. А то, ипак, нешто говори о путу за Београд преко тог стратишта. Да ли треба подсећати на речи почившег патријарха Павла и садашњег патријарха Иринеја? Њихове речи имале су утемељење у закључцима Сабора.      

Др Зоран Чворовић

Инспиратори крсташких НАТО похода

Да ли је изричити став патријарха Иринеја да није време да римски папа посети Србији у вези са ставом који је заузет на мајском заседању СА Сабора СПЦ да се са дневног реда скину питања која могу да изазову поделе у народу и клиру?

Добро сте уочили ту унутрашњу везу која постоји између јасног патријарховог става о папиној посети Србији и одлуке СА Сабора да се не изјашњава о једном црквено-правно несолидном и преурањеном предлогу новог Устава СПЦ. За разлику од врха Српске цркве, представници наше државе, ако судимо на основу става министра иностраних послова Ивице Дачића да је добро да римски папа посети Србију, и даље искључиво брину о ставовима странаца, а игноришу расположење сопственог народа. Из њиховог видокруга потпуно изостаје процена о томе какве би последице изазвала папина посета у српском друштву и то у тренутку када је, према признању наших политичких вођа, Србија изложена бруталном притиску Запада да се одрекне КиМ. Ако код њих постоји озбиљна намера да се супротставе таквом притиску, онда је унутрашња хомогенизација потребнија од веште спољне политике.

Да ли се у томе крије разлог због ког Ватикан инсистира на томе да поглавар папске државе приликом посете Србији треба да буде гост и државног и црквеног врха?

Последње истраживање јавног мњења говори  да је српско друштво најподељеније друштво на свету. Да би долазак папе у Србију, чак и под оправдањем дипломатске борбе за очување КиМ, додатно разорио национално јединство јасно је свима осим министру иностраних послова Србије. Друго, подељена СПЦ не само да не би могла да се успешно супротстави тежњама разноразних црквених „сепаратиста“, од оних на Цетињу па надаље, већ би постала лак плен Ватикана у његовом прозелитском походу на Исток. Данас када се Ватикан министру Дачићу представља као некакав гарант очувања Косова у Србији, треба се сетити 1995. када је папа Јован Павле Други као идеолошки жрец новог светског поретка тражио и „морално“ оправдавао НАТО агресију против РС.

Шта можемо да очекујемо од Ватикана у борби за КиМ показале су пусте наде почившег митрополита загребачко-љубљанског Јована, који се уочи проглашења независности тзв. Републике Косово залагао за посету папе Србији, верујући да ће се папа Бенедикт XVI супротставити проглашењу косовске независности. Још мање се може очекивати од папе Франциска, чији је „министар“ спољних послова био први ватикански кардинал на састанку Билдерберг групе и који је јасно показао да је пука креатура глобалне плутократије која је деведесетих година водила рат против православних Срба. Он што не зна министар Дачић знао је Дејан Медаковић, упозоравајући нас деведесетих година да ће доћи време када ће ватикански велики инквизитор, инспиратор нових крсташких НАТО похода против Срба, постати миротворац и сузе лити над невиним српским жртвама. 

 

Један коментар

  1. Драган

    “Могућност папине посете Србији које је као питање отворено приликом
    посете државног секретара Ватикана, кардинала Пјетра Паролина Београду…”

    Никада неће доћи то време!
    Са Папом се може преговарати само уколико жели да се врати у
    Православље, и сваки друго разговори су бесмислени и сувишни.
    Али, пошто је Он језутита, под заклетвом то се никада неће
    догодити, па, према томе, ни време за посету Србији!

    Драган Славнић

    5
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *