АМЕРИКАНАЦ У ЕВРОПИ

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

Капитализам „без људског лика“, али са бројним одредницама попут окрутне и апсолутне владавине интереса мултинационалног капитала и ничим омеђене банкарске диктатуре, има и свог анђела чувара, свог жреца и првосвештеника, а све то у једној безмало митској личности: Џорџу Сорошу. Велики део света што живи у домашају свестраног деловања овог „инвеститора и филантропа“ нада се да ће његов лик и његова моћ ишчезнути из пространстава у којима се кроји судбина и држава и народа (поготово оних на такозваној периферији којој и сами припадамо). Може ли се, међутим, у савременом свету, и како, препознати неко довољно моћан да стави со на реп овом милијардеру кога поменуте армије унесрећених „воле да мрзе“ а имају и доброг разлога за то? Вест протекле недеље је необично зазвучала, јер – најавила је баш то: Сорошу истиче рок! За разлику од лажне узбуне коју памтимо од прошле године, када је наводно Доналд Трамп лично огласио како ће згромити поменутог „борца за људска права и демократију“, сада то најављује нико други до познати Американац за кога се тврди да је био стратешки и идеолошки Пигмалион садашњег америчког председника! Дакле управо он, јединствени и не баш омиљени Стив Бенон, излази на црту Џорџу Сорошу! Узбуђење је велико, а у глобалним медијима главног тока антипатија и презир према Сорошевом изазивачу демонстрирају се без уздржавања.
[restrict]

Амерички информативни портали Дејли бист и Политико детаљно су известили о чему је реч, а ехо ових најава данас одзвања на ширим медијским просторима. Стив Бенон планира да се супротстави Џорџу Сорошу и отпочне ултрадесничарску револуцију у Европи. Тако што успоставља фондацију под именом „Покрет“ за коју се „нада да ће постати предводник десничарског популистичког револта широм континента, почињући од избора за Европски парламент наредног пролећа“. Своје расположење коментатори портала откривају описујући, небираним речима, циљну групу Беноновог стратешког подухвата: „Покрет“ је непрофитна организација која ће бити централни извор за анкетирања, саветовања, тражење података и тинк-тенк истраживања за руљу десничара која буја широм Европе, често и без икаквих професионалних политичких структура или значајнијег буџета“. Може ли снага, која се овде именује као руља, у догледном времену, дакле после избора за Парламент ЕУ у мају 2019, имати своје бројне и моћне представнике у поменутом срцу моћи? Ситуација је свакако изазов за некога ко, попут Бенона, има „амбицију да његова организација постане ултимативни ривал Сорошевом ’Отвореном друштву’ које је дало 32 милијарде долара за либералну идеју од тренутка кад је основано 1984. године.“

Бенон је раније ове године боравио у Италији као посматрач предизборне кампање у којој су популистичке странке, упркос слабој логистици, оствариле победу. „Погледајте Пет звездица и Лигу за север“, рекао је. „Користили су сопствене кредитне картице. Преузели су контролу над седмом највећом економијом света – сопственим кредитним картицама!“

Нимало случајно, тежећи, како најављује, да окупи све оно што је више десно од европских традиционалних конзервативаца и демохришћана, Бенон види Матеа Салвинија као узор којем би будући партнери његовог „Покрета“ требало да теже. Парадигматичан је иначе и његов наступ у Лилу, марта ове године, када је пред присталицама француског Националног фронта Марин ле Пен, као пожељан стереотип, варирао гесло из Комунистичког манифеста: Патриоте свих земаља, уједините се!

Остваре ли се његови планови, Бенон би могао да има огроман утицај на политичку и укупну друштвену сцену на Старом континенту. Коментатори већ брину што се Трамповом Дарту Вејдеру пружа прилика „да изгради своје ново европско царство“, па даље упозоравају: Уједињени популистички блок те величине имао би снагу да озбиљно поремети парламентарне процедуре, потенцијално пружајући Бенону велики утицај на читав популистички покрет. Прилика која то дакако може да омогући јесу избори за Европски парламент, један од стубова ЕУ. Није неважно ни то што би успех овакве операције требало да послужи као веза између европских ултрадесничарских покрета и про-Трамп конгресног Одбора за слободу у САД!

Премда неки утицајни немачки гласови већ предлажу да се Американчево деловање забрани, Беноновим плановима за сада нема видљивих препрека, а страхове неолибералног естаблишмента увећава његова доказана вештина, не само у изборима за америчког председника већ и успешном утицају на брегзит.

Може ли се коначно закључити, а и ветрови судбине већ наговештавају, да Сорош сигурно губи битку? Има ли наде за све оне који, рекосмо – воле да га мрзе? Поменути парламентарни избори даће извеснији одговор, једнако као што се већ сада поуздано може рачунати на јединствени таленат који Мрачни Трампов Шаптач, како Бенона крштава наслов књиге Тилмана Јенса о њему, оваквим очекивањима даје шансу. Трезвенији пак поглед на ову изненадну најаву буре на европској и широј политичкој сцени чини изгледнијом могућност да ће Сорош – неочекивано – добити брата близанца, али на другом полу практично исте идеологије! Можда управо то потврђује и опаска Рахима Касема (са Беноном сарађивао у Брајтбарту) да „Покрет“ прикупља силу која ће прогутати националну политику. Формулу будућности треба препознати у Касемовом императиву: „Заборавите разне ’меркелове’, Сорош и Бенон ће бити два највећа играча у европској политици у годинама које долазе“.

Хоће ли Бенон против Сороша и vice versa успоставити равнотежу и стабилност у очигледно уздрманом систему, у којем Сорош сам све теже бива суверени владар према правилима изграђеног глобалног неолибералног устројства? Да ли је у врху светске моћи процењено да „популистичка десничарска руља“ може да направи озбиљније проблеме светском поретку какав је устројен вољом мултинационалних играча новог капитализма? Јесу ли два опонента заправо адепти воље актуелних светских господара прстенова, намерних да њиховим узајамним мачевањем успоставе баланс који ће учинити да систем опстане, а не да се уруши са непредвидивим и неконтролисаним последицама? Сетимо се како се уочи одлучујућег финиша председничке изборне трке у САД, пред опасношћу од структурног урушавања система, преко ноћи дословно мобилисао унутрашњи апарат у америчком друштву, у чему је као витални део поретка предњачила обавештајна заједница. Значи ли то да је систем, форсирајући антагонизам два могуће велика играча нашао изванредан начин да преживи? И да два Американца усмеравају Европу?

Најзад, има ли у овим разматрањима и најновијим порукама са европске политичке сцене важних наговештаја за српске руководеће елите? На који „шапат“ прекоокеанског „мрачног шаптача“ не би требало у Србији да се оглуше? Свеједно колико ће он сам бити надаље успешан, један од речитијих „артикулисаних шумова“ у овом смислу упозорава: Бенон је уверен да ћемо у долазећим годинама видети драстичан раскид са деценијама европских интеграција. Десничарски популистички национализам ће се догодити; то је оно што ће владати, рекао је он за Дејли бист. „Имаћете засебне националне државе са својим идентитетима и својим границама.“ Није ли ова тврдња управо оно место, онај део (само)разумевања који је у јавној свести Срба (између осталог и Сорошевом заслугом!) озбиљно пољуљан?           

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *