Зона сумрака / РАЂАЊЕ (ПОЛИТИЧКЕ) НАЦИЈЕ

Професор на Факултету политичких наука Драган Веселинов много воли кад је нешто политичко. Не само да је своје лажно сведочење на суђењу возачу Стевану Бакалову, који је под његовом командом насилнички возећи државни џип убио једну и ранио три особе, назвао „политичким ставом“ (!?), него је сада смислио и да су „Војвођани“ ни мање, ни више, него „политичка нација“

Учествујући на трибини „Војводина и Србија – 100 година после (1918 – 2018)“, професор доктор Драган Веселинов је у жестокој конкуренцији поново успео да се истакне у први план, а да није морао никога да прегази посредством свог возача, нити да криволови недозвољеним оружјем, за шта је оптуживан током свог министровања ресором пољопривреде (што је оптужба од које се одбранио у приватној тужби против једног од медија који су је били пренели). Овога пута, неправедно запостављени и помало заборављени Веселинов истакао се не толико својом бахатошћу, колико својом глупошћу, што је карактеристика несвојствена једном универзитетском професору.
[restrict]

Професор Веселинов је надмашио и неколицину говорнике што се сматрају „интелектуалцима“ док су оптуживали Србе (сметнувши с ума да је у то време на власти била Комунистичка партија на челу с једним Хрватом) за „насилну измену етичког становништва, исељавањем Немаца, али и готово потпуно уништавање и нестанак Јевреја“. Могао је у том моменту да се истакне и одбрани од оваквих оптужби свог оца Славка и призна да, иако су Немци из Војводине можда неправедно протерани, Јевреје нису таманили Срби после рата, него Хортијеви Мађари током рата. Професор је, на своју жалост, изабрао други пут поверовавши у девизу изречену на скупу да су „интелектуалци Војводине јединствени и да желе једно“ – да буду што даље од Србије. Да не би пред цењеним скупом у питање довео своју „интелектуалност“, професор се прикључио већини и изјавио: „Ко год је хтео под србијанску шајкачу, да извинете, народски речено – нај**о је“. „Наша („војвођанска“) позиција је много, много гора од оне коју су имали Словенија и Хрватска када су одлучиле да изађу из Југославије. Они су политичке нације али имају и засебно етничко порекло. Ми јесмо политичка нација али немамо засебно етничко порекло“, рекао је Веселинов. Користећи термин „политичке нације“ посебно омиљен код идеолога хрватства с краја 19. века, Веселинов нам јасно и недвосмислено поручује две ствари. Прва је да жали што Војводина не може да крене истим путем којим су својевремено и Словенија и Хрватска, а друга је да жели од једног чисто регионалног идентитета да створи нацију чији би се идентитет градио не на етничкој разлици, него оној културној насталој у условима окупације „османске царевине с једне и европске Аустроугарске са друге стране“. Ови на које је утицала „европска Аустроугарска“ заиста би требало да буду засебна, па макар и само политичка, нација и да се одвоје од  „пооријенталисаних“ балканоида, како би уживали под свим другим капама осим шајкаче.

Ова „политичка нација“ има исто онолико смисла колико и његов „политички став“ о боји светла на семафору изнет пред судом без трунке блама, али колико год скарадно деловала легитимна је идеја коју један професор доктор има право да износи. Подједнако је легитимно и осуђивати „версајске силе“ због Тријанонског споразума, потписаног у Версају годину дана после Версајског мира, којим је међународно признат суверенитет Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца над простором који се данас назива Војводином, али треба бити свестан и да се тиме сврставате у ред са другима који су Версајски мир сматрали злом, у првом реду Мусолинијем, Хитлером, па и Хортијем.

Оно што не спада у легитимне идеје и што је недостојно некога са звањем које ужива професор Веселинов јесу чињеничне историјске нетачности. Тако Веселинов тврдећи да je Војводина „вољом версајских сила“ после Првог светског рата припојена Србији, а не некаквим изјашњавањем грађана Војводине (агенција Бета), показао незнање недостојно факултетског професора. На страну финеса да тада никаква Војводина није постојала, па самим тим ни „грађани Војводине“. Много је битније да професор није чуо за „Велику народну скупштину Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи“ одржану у Новом Саду 25. новембра 1918. године на којој је проглашено присаједињење Краљевини Србији. Овај процес је био крајње демократски, јер је на њему учествовало укупно 757 делегата (укључујући и седам жена) свих националности претходно изабраних по општинама тако да је један делегат представљао хиљаду грађана. Крајње демократски и то не само за оно време, зар не?

Недостојним једног професора који се сматра демократом је став да би „референдум о независности Војводине успео да су га претходне власти за 15 година (…) брижљиво припремале“. О каквој се „брижљивој припреми“ овде ради? Индоктринацији? Није ли у најмању руку небулозно за некога ко предаје на Факултету политичких наука да ламентира због тога што неко изјашњавање грађана не би било у складу с његовим жељама зато што није „брижљиво припремано“? Какве су то припреме потребне када народ зна шта жели? Припреме нису биле потребне 25. новембра 1918, а зашто би сада ако желимо да резултат буде одраз истинске воље грађана, а не нечијег личног сна (или интереса)? Ако то не желимо, онда ни сто година „припрема“ неће бити довољно.        

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *